Шта је то родитељска приврженост?
Пре свега треба да размотримо шта то покреће родитеље који хоће да реше конфликтну ситуацију – љубав, приврженост, родитељски егоизам или стварна брига о деци? Зауставимо се подробније на схватању шта је то родитељска приврженост и размотримо различите облике родитељске љубави.
Енглески писац Клајв Луис описује приврженост: “Знам из искуства како нас приврженост најпре учи да примећујемо, затим да трпимо, затим да будемо сусретљиви и, најзад, да ценимо оне који су нам најближи. И ту се приближавамо опасној црти. Приврженост се не горди, као и милосрђе. Приврженост је скромна, приврженост је незлопамтива; она дуго трпи, милосрдна је, никад не престаје. Она нам открива у другима лик Божији, као што га открива смирена светост. Значи ли то да је то заиста Љубав? Значи ли то да нам друга љубав и није потребна? Значи ли то да домаћа топлина и јесте хришћански живот? Одговор је једноставан: ‘Не’. Готово сва својства привржености су батина са два краја. Она могу стварати и добро и зло. Ако се пусте на вољу, ако се ништа с њима не чини, она нам на крају разарају живот.
Као што смо видели, у приврженост спадају и љубав-потреба и љубав-дар. Почнимо од потребе – од тога да нам је потребна љубав.
Приврженост је најнеразумнији облик љубави. Човек може да се веже за сваког. Зато свако и очекује да се други за њега везују. Ми знамо да пријатељство и заљубљеност треба нечим изазвати, тачније речено, заслужити је. Приврженост се даје бесплатно, она се ‘по себи разуме’. Ми имамо право да је очекујемо. А ако је не дочекамо сматрамо да се наши ближњи понашају противприродно. Мистер Понтифекс из Пута сваког тела (роман С. Батлера) ужасава се што га син не воли и сматра да је то противприродно. Али њему не пада на памет да се упита да ли је он учинио ишта што заслужује синову љубав. Краљ Лир почиње тиме што један веома непријатан старац не може да живи без привржености својих кћери.
Не може се рећи да Лир не познаје приврженост. Он је просто опседнут љубављу-потребом. Да он на свој начин није волео кћери, не би захтевао од њих љубав. Најнеподношљивији родитељ (или дете) може доживљавати ту грабљиву љубав. Она не доноси добра ни њему, ни другима. У таквој породици једноставно нема живота. Када непријатан човек непрестано захтева љубав, љути се, приговара, виче или подмукло мучи људе око себе, они почињу да се осећају кривим (што је он и хтео), а заправо ништа не могу да исправе. Онај који захтева љубав сече грану на коју није стигао ни да седне. Ако у нама изненада никне нека нежност према њему, он ће је одмах угушити похлепом и жалбама. А своју љубав обично морамо да доказујемо тако што ћемо грдити његове непријатеље: ‘Кад би ме ти волео, ти би схватио какав је егоист твој отац…’, ‘Кад би ми помогао да изађем на крај са сестром…’,’… не би дозволио да са мном тако поступа'”.[1]
Моћ и власт родитељске привржености хтео бих да илуструјем конкретним примером.
НАПОМЕНЕ:
[1] К. С. Луис, Љубав, патња, нада, Москва, издавачка кућа “Република”, 1992, стр. 223-224.
