Забрана “Не буди значајан”
Слика Бога за људе који су васпитани на основу ове забране јесте слика родитеља који одбацује, који је обузет својим проблемима и који је незаинтересован за потребе и жеље сопственог детета. Такви људи сматрају да нису потребни Богу зато што су страшно грешни. Сетимо се да се у њиховим породицама главним “грехом” сматрао покушај детета да привуче пажњу родитеља, да затражи од њих нешто. Они су убеђени да Господ неће услишити њихове молитве, те се зато не одлучују да Га моле за помоћ у решавању својих проблема, а ако то и чине, онда то чине с великим неверовањем.
У црквеном и религиозном васпитању врло често се користи варијанта забране “Не буди значајан” која гласи овако: “Не буди значајан за Бога”. Човеково умањивање свога Ја, признање свог несавршенства, слабости и немоћи јесте веома важна степеница на путу стицања вере и живог општења с Богом. Али слабост и несавршенство нису повод за одбацивање. Дете је мало и слабо, оно није у стању да реши многе проблеме, али то не значи да родитељи треба због тога да га одбаце. Напротив, за родитеље пуне љубави деца су главна вредност. Исто тако и за Оца небеског који је пун љубави сви смо ми с нашим слабостима и несавршенством Његова деца Коју Он воли.
Често људима који су тек прекорачили праг цркве неискусни духовници (или у хришћанству некомпетентни парохијани) сугеришу супротна осећања, формирају им некакав комплекс “духовне мање вредности”. Општи смисао оваквих порука је следећи: “Сви смо ми сувише греховни и зато Бог не чује наше молитве”. То значи да “Због наше огреховљености и удаљености од Бога ми за Њега ништа не значимо. Истина, ми имамо шансу да будемо услишени. Ради тога се треба обратити некоме ко је ближи Богу (што значи да је вреднији за Њега) – неком светоме или свештенику. Њихове молитве Он ће услишити брже, него наше”. Испада да смо толико безначајни нашем небеском Оцу и недостојни Његове пажње да не вреди ни да покушавамо да Му се обраћамо непосредно, већ да треба то да чинимо само преко посредника. На тај начин, као да се ставља вечита забрана на непосредне и личне односе сваког човека с Богом. Пример друге раширене поруке у истој области јесте упозорење да не треба сами да покушавамо да мисаоно проничемо и разумевамо Реч Божију, већ треба да је разумемо само кроз призму светоотачких тумачења.[1]
Не упуштајући се у богословске истанчаности, повезане с разматрањем датог питања, овде ћу истаћи само две последице које проистичу из забране “Не сматрај себе значајним за Бога”. Прво, она рађа у човеку који се обратио Богу осећање напуштености и непотребности свог Створитељу. Последица је да се човек моли просто зато што је то тако прописано, али не верује у то да његова молитва – његово лично и непосредно обраћање Богу – може бити услишена. Отуда настаје осећање безнадежности: “Због чега сам овако грешан потребан Богу? Шта се њега тичу моје молитве? Ја не заслужујем да ме Он примети”. Сасвим је природно да при томе сама молитва постаје формални посао – човек не налази за обраћање Господу своје сопствене речи које искрено иду из срца, већ просто чита правило по молитвенику (како често употребљавамо ове речи “прочитати правило”! Не помолити се, не захвалити Господу, већ прочитати правило).
НАПОМЕНЕ:
[1] Неоспорно је да су светоотачка тумачења важна. У њима сазнајемо како се Господ открио овом или оном светом, шта је лично говорио светим људима. Али за сваког верника је важно да зна шта небески Отац хоће да каже лично мени кроз Своју Реч: данас и сада. Разговара ли Отац са Својом децом? Има ли с њима личне односе? Или пак само посредне? Из одговора на ова питања настаје слика Бога у човековој свести. У контексту разматраног проблема за нас, пастире, важно је да схватимо и проанализирамо колико слика која је настала у човековој уобразиљи одговара еванђељском лику Оца Који воли, Који се јавио свету кроз Исуса Христа – прим. игумана Евменија.
