И НА РАСТАНКУ…
Резимирајући речено
Деци је потребна непрекидна река безусловне љубави, подршке и прихватања од стране њихових родитеља. Управо им та љубав помаже да схвате и осете недокучиве хоризонте Божанске љубави. Љубав Божија и љубав родитељска су кључни захтев здравог сазревања детета. „Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав се Његова показала савршеном (1 Јн. 4,12). И ми смо познали и поверовали у љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Богу њему“ (1 Јн. 4,16).
Ако деца нису добила љубав, она је траже целог свог живота.
Сваки дан говорите својој деци да их волите, како речима, тако и поступцима. Дарујте им контакт очију пуних љубави, топао физички контакт и концентрисану пажњу. Проводите заједно с њима много времена, шетајте с њима, идите у биоскоп, на путовања, и, што је могуће чешће, доручкујте, вечерајте и ручајте с њима.
Ништа тако не сведочи о нашој љубави према Богу као то што Му свакодневно посвећујемо наше време. Ништа друго не говори деци о нашој љубави према њима тако јасно као то што им посвећујемо своје слободно време.
Створите својој деци атмосферу која доприноси њиховом растењу и развоју. Реците им да верујете у њих. Цените њихово мишљење и подстичите њихов допринос у решавању породичних питања. Поступајте према њима с поштовањем и она ће се осећати достојним људима.
Памтите да сте за вашу децу узор правилног понашања у овом свету. Ваше ће дете, свесно или несвесно, тежити да буде онакво какви сте ви, и понашаће се према другим људима на исти начин као што сте се ви према њему понашали. Ако се са својим дететом понашате с добротом, стрпљењем, љубављу, поштовањем и одобравањем, ваше дете ће израсти као активна личност која је себе остварила. Ако ваш живот буде протицао у присуству Божијем и Бог у вашој представи био Отац који воли, а не захтевни и строги судија, ваша ће деца једноставно и безусловно прихватити ваше виђење, а њихов хришћански живот ће бити природан и чист као изворска вода.
По речима апостола Павла, истинска „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1 Кор. 13, 4-7). То је неоспорно добра основа за односе изграђене на љубави. Наша љубав према деци мора бити безусловна, не сме зависити од таквих ствари као што су понашање детета, његов узраст, значај у друштву, грешке, успешна или неуспешна судбина. Таква љубав говори: “Ја волим своје дете, независно од било чега, независно од тога шта оно чини, како изгледа и шта говори. Ја ћу га увек волети”. Безусловна љубав је идеал и она се тешко достиже. Али што ближе прилазимо тој љубави, то Господ, Који нас воли и свима нам је Отац и Спаситељ, чини нашег сина или нашу кћерку савршенијом и дубљом личношћу која је истински стекла себе и у духовном и у душевном.
У породици на којој очигледно почива благослов Божији, на првом месту је Господ, на другом – међусобни односи супруга, и на трећем љубав према деци. Ако се хијерархија на неки начин нарушава, нарушавају се и најважнији и најглавнији, фундаментални принципи уређења света. А у односу на децу родитељска љубав се претвара у родитељску приврженост: у наметљиву и тешку приврженост која омета и исцрпљује и родитеље, и дете.
Осим свега што је речено овде, у овој књизи, о родитељској привржености, не правимо још гору грешку: да се, избегавајући родитељску приврженост, уздржавамо од Богом благословене и одговарајуће родитељске љубави. То је најраспрострањенија грешка у васпитању деце: далеко више деце пати због недостатка одговарајуће љубави, него због вишка родитељске привржености.
Љубав искрена, љубав која не тражи своје, иде детету у корист. Родитељска приврженост може служити задовољавању патолошких потреба и хирова родитеља. Родитељи свакако тога морају бити свесни.
Деца имају животне потребе које ми, родитељи, морамо да задовољимо. Ако откријемо да не можемо да задовољимо те потребе душе детета, да не можемо да их испунимо душевним снагама, да им дамо довољно добар визуелни физички контакт, посветимо потпуну пажњу, треба да потражимо помоћ што је могуће пре. Помоћ се може добити пре свега од искусног пастира, помоћ се може добити од Господа ако се моли с вером, јасно желећи резултат.
Данас живимо у свету у којем су све забране укинуте, а моралне вредности презрене. Граница између добра и зла је расплинута и избрисана. Етар је буквално презасићен смрћу и отровом. Неко је рекао једном: “Човек је оно што једе”. Деца се хране отровном и затрованом храном, са екрана телевизора, преко слушалица плејера у њих улази грех. Она која су постала терет у породици, лишена родитељске заштите, њиховог безусловног прихватања, таква деца траже ново уточиште. Коме да се предају, коме да се продају, коме да припадају? Нашавши се у сумњивим друштвима, испробавши дроге и алкохол, нагледавши се филмова пуних ужаса и насиља, разврата и убистава, магије и врачања, она постају прави таоци побеснелог пакла, послушно оруђе у рукама демонских сила.
У закључку ћу изнети неколико жеља. Моја реч је пре свега упућена свештеницима, духовницима.
Драги пастири! Када вам родитељи долазе да потраже помоћ, неопходно је, ако је разговор немогућ у том тренутку, да одредите конкретно време или да их замолите да причекају 15-20 минута, када будете завршили најнеодложније послове. Никада, драги свештеници, никада, не проникнувши у ситуацију, не ризикујте да дајете савете. Никад не замишљајте да сте пророци, старци, људи који поседују знања о истини у крајњој инстанци.
Увек говорите с родитељима као једнак с једнаким, а не с позиције старијих, чак и ако покушавају да вам наметну позицију свезнајућег и дубоког саветника, искусног човека, чак и ако је међу вама разлика од двадесетак година. Једноставно предложите саговорницима једну од варијаната. Можете им испричати о сличном случају из ваше пастирске праксе, о успешном случају, када је савет помогао и утицао на ситуацију. Предложите варијанту решења, али не говорите саговорницима да је то једина варијанта и да, ако они не испуне тај благослов, нећете с њима одржавати никакве односе. У неким случајевима одређена чврстина је потребна, али је најчешће у пастирским саветима продуктивнији недирективни приступ.
Никада не дајте савете брзоплето, пре него што се не удубите у проблем. Не покушавајте да исцелите родитељски бол, да олакшате приврженост или рану тривијалним саветима општег карактера, који не доприносе решавању реалних проблема. Ако заиста хоћете да помогнете, није довољно да кажете: “Воља Божија”, Господ ће све исправити, а ви се само молите, читајте акатисте, све ће се средити само од себе”. Родитељима треба дати озбиљније одговоре, треба им помоћи да дубље сагледају ситуацију, да је испитају с разних страна. Треба да се, као што већ рекосмо, подробније зауставите на питањима узајамног разумевања, поверења, увиђања своје одговорности за раскид односа с властитом децом.
И најважније: бавећи се бригом о вашој духовној деци, не заборавите на неопходност да поклањате пажњу и време вашим најближим људима: жени и деци.
Сада бих желео да кажем неколико најбољих жеља родитељима: ако је могуће, не остављајте своју децу без надзора, штитите их, пазите и, још док је могуће, редигујте оно чиме их “оптерећује” овај свет кроз телевизор и компјутер. Нека ваша деца што је могуће више буду поред вас, да ђаво не би, док су још мала, фиксирао њихову пажњу на греховним жељама и одвећ меркантилним представама о животу. Док њихов унутрашњи свет још увек није формиран, чувајте их, али не путем притисака и забрана, већ посредством ауторитета који се заснива на љубави.
Душа детета је чиста посуда. Потрудите се да не закасните и да га на време испуните чистим словесним млеком Речи Божије.
Душа детета је чист лист хартије. Потрудите се да на њему напишете речи Еванђеља. Тада ће оно остати Божије за цео живот. „Поучавај младића на почетку пута његовог: неће скренути с њега и када остари“ (Приче 22, 6). Колико је важно да се деца у присуству родитеља свесно прожимају духом побожности, лично окусе како је благ Господ.
Духовно искуство деце може бити исто тако дубоко и озбиљно као и код родитеља. Примери за то су животописи светих угодника Божијих. Исус Христос је рекао: „Не браните им да долазе к мени“ (Мт. 19,14). Али много тога зависи од родитеља: хоће ли моћи да одушеве децу, да их заинтересују за духовни пут толико да би она могла да се крећу њиме самостално.
У раном детињству деца много воле да се играју цркве: она “крсте” једно друго у кади, “причешћују” једно друго малим просфорама, опонашају ђаконски баритон. Деца, као сунђер, упијају све што виде око себе. Играти се крштења, богослужења, цркве, далеко је боље него приказивати у својим играма секс, убиство, карате, вампире или зомбије, што у дечијим вртићима раде нецрквена деца.
Задатак родитеља је да прате хигијену срца свог детета: шта оно гледа, каквим идејама је прожето, какве игре игра. Јер, у почетку су игре, а затим следи живот.
Знате ли о чему говоре ваша деца, о чему маштају, каква их питања узнемиравају? Родитељи не смеју да чекају док дете најзад само не исприча родитељима о томе. Покажите иницијативу. Сами предузмите отворени разговор да бисте боље упознали своју децу. Боже, помози родитељима да буду за децу узор достојан подражавања!
Родитељи морају да избаве своју децу од страха, плашљивости и стидљивости поводом своје вере, објаснивши им да нема ничег срамотног у томе да човек буде хришћанин и верник. Срамотно је живети греховним животом.
Никада није рано учити децу Еванђељу. Учите децу љубави према Богу, причајте им о свом духовном искуству, о својим односима с Господом, о чудесима која је Он створио у вашем животу.
По правилу, за разлику од одраслих, деца су говорљивија, радозналија и знатижељнија. Она увек имају много питања. Њихова радозналост није мана, није повод да их грдите. Радознао дечији ум је почетак учења премудрости. Никада не убијајте у деци живо занимање и иницијативу грубошћу или равнодушношћу. Ако дете пита, не зевајте у то време и немојте говорити о својој заузетости.
Ми, људи који смо осакаћени “уцрквењењем у време перестројке”, важно је да схватимо да се духовно снажна Црква заснива на чврстој и стабилној породици, а не обрнуто. Ако у Русији буду здраве и јаке породице, и Црква ће бити здрава и јака. Ако буду слабе и непотпуне породице, и Црква ће бити слаба и непотпуна.
Врло је важно да се најмање један цео дан у недељи посвети сопственој породици, сопственој деци. Тога дана деца могу препознати у вама, драги родитељи, тату и маму, а тата и мама ће, са своје стране, распознати у деци своју сопствену децу и испољиће према њима осећања која се називају очинском љубављу и мајчинском нежношћу. Господ жели да измени нашу родитељску психологију – „да обрати срца отаца према деци и срца деце према оцима њиховим“ (Мал. 4, 6).
Однос према деци нису толико аргументи разума, књиге са мноштвом савета, колико стање срца, осетљивост, пажња и поштовање. Бог не гледа лице, Бог гледа срце. Он хоће да напуни ваше срце Својом љубављу, да родитељи воле своју децу.
Нека ваша деца добијају у породици више него на улици. Не мислим на нове јакне, компјутере и бицикле. Пре свега вашој деци је потребна и брига, и нежност, и пажња, и пријатељство. Што више задовољите њихове потребе у детињству, то ће више она задовољити ваше потребе у старости.
Запишите ваше закључке одмах сада!
Упитајте себе, како је вашем детету? Поставите себе на место вашег детета или ваше деце, и затим оцените себе као родитеља. Какве су ваше јаке стране и слабости? Шта чините добро, а шта лоше? Шта чини живот с вама, као с родитељем, неугодним и непријатним за дете? Шта можете, почев од данашњег дана, да учините да бисте постали бољи родитељ који има више љубави?
Приђите свом детету и упитајте га шта бисте, по његовом мишљењу, могли да учините да бисте постали бољи родитељ? Упитајте га шта му се од онога што чините не свиђа. Пажљиво слушајте његове одговоре и запажања. Не упадајте му у реч, не објашњавајте се, не браните се. Направите паузу пре него што одговорите. Постављајте питања ради прецизирања, говорећи “На шта мислиш?” или “На пример?”.
Препричајте му то својим речима и упитајте га да ли сте га правилно разумели. На крају прихватите обавезу да радите на ономе о чему вам је дете рекло. Речи без дела не заслужују поверење.
Можете постати изврстан родитељ ако почнете искрено и отворена срца рад на грешкама, користећи све што сте научили из овог поглавља и из целе књиге.
Обавезно запишите своје одлуке!
То је вероватно једна од најважнијих одлука коју сте икада донели у свом животу. Почните овај посао с Господом. Резултати ће се у потпуности исплатити: родитељи који воле никада неће остати усамљени у старости, биће окружени бригом и љубављу синова и кћери. Као духовни капитал, уложен од малих ногу, љубав и поштовање ће вам се вратити преизобилно.
Празник помирења
Једна од највећих увреда за децу свих узраста састоји се у томе што им њихови родитељи никада нису говорили: “Опрости ми” или “Искрено жалим” због грешака које су учинили, или бола који су причинили деци. Деца су изузетно осетљива на искреност и праведност. Она осећају бес и бол када схвате да су се према њима непоштено понели или их неправедно оптужили. Ако ситуација не буде решена, тај бес може трајати годинама.
Седите поред вашег детета. Почните поверљив разговор и, поставши сасвим искрени, извините се што нисте веровали у њега, извините се за грубост и љутњу, за неоправдане физичке казне којима сте га некада кажњавали. Реците му да много жалите због свега што сте икада рекли или учинили, причинивши му бол или га натеравши да лоше мисли о себи.
Циљ вашег извињења пред вашом децом јесте прихватање пуне одговорности за све што је било речено или учињено уз нарушавање закона љубави. Када се извињавате, ви показујете свом детету да нисте беспрекорни. Показујете њему или њој да имате карактер и смелост да признате своје грешке.
Многи родитељи одбијају да се извине својој деци зато што сматрају да их у таквом случају деца неће поштовати. Њима се чини да морају да створе слику непогрешивости, јер ће у противном њихова деца имати предност у односу на њих. Они се боје да је извињење знак слабости. Њихова родитељска гордост им не дозвољава да то учине.
Али истина је у супротном. Када се извињавате свом детету, ви повећавате његову љубав и поштовање према вама. Повећавате вероватноћу да ће у будућности ваше дете бити отворено према вама и да ће имати храбрости да призна своју неисправност у случају када направи грешку. Када нисте у праву и не тражите опроштај, чините дете злим и увређеним. Када се извињавате свом детету, скидате бреме кривице и негативизма, васпостављате атмосферу Божије љубави у свом дому. Посредством извињења и признања да сте били криви за своје понашање, ви ослобађате своје дете. Резултати нимало једноставног поступка – извињења, изговарања речи “молим те да ми опростиш оно што сам учинио и рекао” могу се појавити одмах и бити невероватни.
Деца која су била отуђена у односу на своје родитеље месецима или чак годинама, мирила су се с њима готово тренутно, чим су родитељи имали храбрости и карактера да прихвате одговорност и извине се.
Чим се извините, обећајте да више никада нећете употребљавати разорну критику, грубост и емоционалне изливе беса. Деца су врло прилагодљива. Она желе и имају потребу за љубављу и поштовањем својих родитеља толико снажно да су увек спремна да опраштају и заборављају увреде. Чим сте замолили од детета опроштај и дете вам је опростило – репутација је очишћена. Дете се осећа ослобођеним, као затвореник који је пуштен на слободу. Исто тако сте слободни и ви.
Када се извињавате и тражите опроштај од своје деце, то им омогућава да и она касније такође признају своје грешке. Признавати своју неисправност и молити опроштај таквој деци је лако. Она не морају да троше емоционалну енергију на одбрану свог гледишта. Када показујете да имате смелости и карактера да признате своје грешке, ви показујете пример који ствара смелост и карактер у вашој деци. Она схватају: да би била вољена не морају да буду беспрекорна. Она су значајна и цењена онаква каква јесу.
Најдуготрајнији од свих међуљудских односа које ћете икада имати јесу односи с вашом децом. Ти односи ће трајати онолико колико будете живели. Ако поступате с вашом децом с љубављу, са стрпљењем и разумевањем, бићете награђени током целог преосталог живота. „Господ нека управи срца ваша на љубав Божију и на трпљење Христово“ (2 Сол. 3,5).
