“Немој да одрастеш”
Ова забрана је супротна претходној и изражава одбијање родитеља да њихов син или кћерка постану одрасли, те подржавају зависност деце од родитеља. Самим тим нарушава се Реч Божија: Оставиће човек оца својега и матер своју и прилепити се жени својој; и биће једно тело (Пост. 2, 24). На тај начин, Бог је заинтересован за то да се деца, одрастајући одвајају од родитеља, да стварају своје породице и умножавају људски род.
Друга животна последица за човека који је одлучио да остане дете и да не одрасте јесте одрицање од самоостварења. Детињство је време надања. Ми се надамо да ће дете, када одрасте, испољити најбоље од онога за шта је способно, да ће остварити оне таленте које оно поседује и које му ми помажемо да развије. Али за сада је он мали и ми од њега нешто велико не очекујемо.
Ако је прихватио од својих родитеља забрану “Немој да одрастеш”, човек наставља да и даље остаје дете цео свој живот, самим тим избегавајући служење и закопавајући у земљу таленте које му је дао Господ. Дечија психологија се састоји у томе да више добија, него да даје. Зато је такво одрасло дете усмерено томе да троши, а да ништа не пружа заузврат. У другим људима – супружнику, руководиоцу, пријатељима, тражи пре свега онога ко је увек спреман да се побрине о њему, да реши уместо њега све његове проблеме. Односи с Богом код њега такође имају паразитски карактер. Он очекује да ће у извесном тренутку Господ једноставно узети и дати му оно што му је толико потребно и што за њега, с његове стране, не захтева никакве напоре. Када се овако нешто не догоди, он може да се љути на Бога као на родитеља који се недовољно брине о Својој деци.
