“Не буди значајан”
Ова забрана се даје онда када одрасли својим речима или поступцима смањују значај детета: “Деца морају да знају где им је место”, “Ти још увек ништа не представљаш”, “Ти си још сувише мали”, “Ти не заслужујеш толико пажње” и слично. У породицама које декларишу оваква начела деца као да сметају родитељима који су обузети својим пословима и проблемима. За њих је најзгодније оно дете којем ништа није потребно и које ништа не жели. Али таква деца не постоје. Зато када дете почиње да испољава ове или оне своје потребе и при томе привлачи на себе пажњу, овакво понашање јако љути родитеље и они му у овом или оном облику говоре: “Зар не схваташ да нам сада није до тебе, да су наши послови важнији од твојих хирова”. Тада пре или касније дете закључује: “Да би ме мама и тата волели треба да будем миран и скроман, да се не истичем”.
Деца васпитана на основу овакве забране обично одрастају са убеђењем да њихово мишљење или њихови интереси не заслужују пажњу и да су мишљења и интереси других људи далеко важнији. Зато она непрестано жртвују своје потребе ради туђих. Овде треба разликовати здраво одрицање од егоизма, одрицање засновано на поштовању интереса другог човека и свесном жртвовању својих интереса у име бриге о њему, од неуротичног алтруизма. У основи овог другог није свесно и добровољно одрицање од својих интереса, већ одрицање изнуђено и изазвано страхом да ће их други одбацити, исто онако као што су то чинили њихови родитељи. Овакав упадљиви алтруизам при томе има скривени циљ – да заслужи одобравање због принесене жртве. Опет је на делу типична породична схема: ако је дете било неприметно и није привлачило на себе пажњу то је изазивало одобравање родитеља (ако се одобравањем може сматрати одсуство гнева и незадовољства).
Људи који су навикли да несвесно сузбијају своје потребе обично живе са осећањем да нису достојни пажње и поштовања других, што је једина врлина због које се они могу ценити – њихова стална спремност на самопожртвовање. Обично они сматрају да нису достојни да се баве одговорним послом, да нису достојни да их хвале и охрабрују, да нису достојни да буду срећни и тако даље.
