ПРЕДГОВОР
„Венац старцима су синови синова,
а слава деци су родитељи њихови“.
(Приче, 17,6)
Основа односа родитеља и деце јесте љубав пуна одговорности, љубав која подразумева ауторитет и поштовање, разумевање личности детета. С хришћанског гледишта родитељска љубав поседује сву емоционалну пуноћу љубави, али она не сме да постане егоистична. У идеалном смислу она је потпуно некористољубива и образац тога је љубав Мајке Божије према Исусу Христу.
Не треба сматрати да је родитељска љубав поклон детету које мора да буде захвално за доброчинство. Љубав мајке према детету испуњава њен властити живот, обогаћује га. То је љубав према неком другом него што је она, према нечему што њој не припада. Жртвени хришћански смисао родитељске љубави је управо у признању тога, у радосној сагласности с правом детета на независност. Ликови Аврама и Исака данас су пуни смисла за родитеље који желе да посвете живот детета Богу – да га потчине више Богу, него родитељима. По мом мишљењу, тај однос је дивно изражен у оним иконама Мајке Божије где Спаситељ седи у Њеном крилу, исправивши се, а Њене руке Га грле, али Га не притискају уз Себе.
Архиепископ Ивановски и Кинешемски Амвросије
* * *
Написати књигу о породичним односима ствар је прилично ризична и одговорна, тим више за старешину манастира, човека који нема практичног искуства породичног живота. Дуго времена се нисам одлучивао да доведем до логичког краја скице ове књиге. Та тема ми се учинила доиста тешком и замршеном. Данас је већ издато прилично много православних књига о породичним односима, те не бих хтео да понављам баналне истине.
Али случајеви из пастирске праксе, у чијем решавању сам морао не само да будем посматрач, него и један од нехотичних страна у сукобу, нагомилавали су се. Без разумевања суштине оваквих ситуација, без брижљиве анализе шта се то данас дешава у односима деце која одрастају и њихових родитеља, без увиђања зашто се на наше очи савремене породице претварају у ледене брегове, како ми се чини, немогуће је пастирско старање у савременом свету.
Разговор о породици и васпитању неодвојив је део пастирског служења. Беседа св. Јована Златоуста нека охрабри оне читаоце којима се чини да је разговор који смо покренули од мале важности и безначајан: “Пошто је код нас велики део вас овде окупљених преузео на себе бригу о васпитању деце, бригу о жени, старање о дому, те услед тога не можете прихватити да се у целости предате том напору, потрудите се барем да прихватите оно што су други сакупили и поклоните слушању онога о чему се овде говори исто тако велику пажњу као и сакупљању имања. Истина, иако ме је стид да захтевам од вас само то, ипак ће ми бити драго ако то не одбијете”.[1]
Рађање деце је најзначајнији део односа међу супрузима. У старозаветна времена се сматрало: ако породица има деце, то значи да је на њој благослов Божији.
Најважнији и најдуготрајнији односи у које човек икада може да ступи јесу односи с властитим дететом. Утицај тога како се родитељи понашају може се одразити не само на њиховом детету, него и на будућим нараштајима. Родитељство је једна од најдубљих пројава одговорности, коју може да преузме на себе одрастао човек.
Господ је рекао: Рађајте и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (Пост. 1, 28). У размножавању је скривен огроман потенцијал не само породице, него и Цркве у целини. Плодност је увек била сведочанство благослова Божијег. Духовни препород у нашој земљи је нешто што морају да остварују не само родитељи, него и деца, и деца деце. Између рађања деце и владања земљом налази се још једна спајајућа карика – васпитање деце, на које бих првенствено хтео да скренем пажњу.
Деца су будућност наше Цркве. Деца су сутрашњица наше земље. Верујем да је воља Божија у томе да се Црква плоди и умножава, испуњава земљу и влада њом. Али без јаких и снажних породица никада неће бити јаке и снажне Цркве. Какве су породице – ћелије црквеног организма – таква је и Црква као целовити живи организам. Ако се породице руше и Црква се руши. Ако се породица исцељује и учвршћује и Црква се исцељује и учвршћује.
Ево наследства од Господа: деца; награда од њега је плод утробе. Што су стреле у руци јакога, то су синови млади. Благо човеку који је њима напунио тоболац свој! Неће се осрамотити када буду разговарали с непријатељима на вратима (Пс. 126, 3-5).
Деца нису терет, она су Божији дар. Пун тоболац, то је пуна породица, испуњена и здрава Црква, која носи вест о спасењу људима. Шта значи празан тоболац? То су празне породице, непотпуне породице, празни храмови. То су опустошене душе и срца, испуњена егоизмом и личним амбицијама. То су речи Христове које се збивају на нама: Ето оставља се дом ваш пуст (Мт. 23,38). Управо то, распад и опустошење, постиже непријатељ нашег спасења који је дошао да украде, убије и погуби. Али Христос је дошао да да живот, и то живот у изобиљу (Јн. 10,10).
Бог је дао родитељима озбиљан задатак: да сносе одговорност за васпитање своје деце. И нека буду ове речи, које ти ја заповедам данас, у срцу твом. И често их напомињи синовима својим, и говори о њима седећи у дому свом, и идући путем, лежући и устајући (Пон. зак. 6,6-7). Сведочанство постави у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да Га предају деци својој; да би знао потоњи нараштај, деца која ће се родити, да би и они у своје време казивали својој деци да полажу наду своју на Бога, да не заборављају дела Божија и да чувају заповести Његове (Пс. 77, 5-7).
Сваки родитељ који воли своје дете суочава се у суштини с једним истим проблемом: “Како васпитавати децу тако да она од самог детињства буду разборита, да могу да нађу своје место у овом свету и стекну навику да доносе правилне одлуке?” Родитељи морају да припреме своју децу тако да она могу мирно да пређу од потребе за сталном родитељском бригом на вештину да самостално контролишу своје поступке. Мора се признати да ће у овом несхватљиво сложеном и променљивом свету само одговорна деца моћи у будућности да излазе на крај с проблемима које поставља живот.
Већина родитеља је убеђена да сносе потпуну одговорност за децу. Често се управо њима мора објашњавати да се њихова одговорност као родитеља састоји у томе да воле и поучавају своју децу. Али одлучујући чинилац у односима између деце и родитеља, као и било којих других односа сличне врсте, јесте љубав.
Искушење да направе погрешан избор појављује се пред савременом децом буквално на сваком кораку. Дроге, рани сексуални живот, алкохол, смелости свакојаке врсте – то је мноштво стресних ситуација, саблазни живота одраслих људи, с којима се они сусрећу свакодневно. Зашто многа деца, суочивши се са околношћу да самостално доносе животне одлуке, праве погрешан избор? Неки родитељи сматрају да се сви проблеми могу решити периодичним понављањем речи упућених детету: “Треба одговарати за своје поступке”…
Нажалост, данас мало родитеља познаје мисао древног мудраца: “Циљ васпитања је да научимо нашу децу да живе без нас”.
Данас многа деца улазе у ризични прелазни период сазревања, не поседујући ни најмањи појам о томе како да доносе одлуке. Она стално понављају да боље знају како да поступе и… пробају дроге. Она игноришу савете родитеља и других одраслих и улазе у предбрачне полне односе. Зашто млади људи чине овакве поступке који воде саморазарању? Трагедија је у томе што су многи њихови поступци, с нашег гледишта, неразумни и неморални, резултат прве самосталне одлуке која је тако касно донесена. У детињству су уместо њих све одлучивали родитељи који желе својој деци само “добро”.
“Главни циљ хришћанског васпитања у породици је научити децу да схватају шта је добро, шта значи бити добар. Децу треба позивати на чињење добрих дела и најпре им наређивати да их чине, а затим постизати то да их чине сама. Најобичнија дела су милостиња, самилост, милосрђе, помирљивост и стрпљење. Чињењу добрих дела треба учити, као и сваком другом послу, и дете ће ући у живот с тежњом према добру” – сматра архиепископ Иваново-Вознесенски и Кинешемски Амвросије.[2] Родитељима је важно да схвате да се деца (нарочито мала) уче правилном понашању не посредством “правилних” речи, већ захваљујући посматрању понашања људи око њих.
Општећи с верницима и њиховим рођацима, открио сам да узрочник бола, непријатности и сукоба неретко јесте улазак у Цркву једног од чланова породице, тачније говорећи – извитопереност у уцрквењењу. Црква, устројена на Земљи као подворје Царства Божијег, за многе породице је постала место краха породичног устројства, место патње и суза.
Више пута сам имао прилике да чујем како у уцрквењеној породици деца у пубертету бране своје право на независност, док родитељи појачано и прилично директивно настављају да “уцрквењују” своју децу.
Пастирско учешће у овим или оним животним ситуацијама парохијана захтева дубоко разумевање и мудро одлучивање. Запажања и размишљања која се наводе у овој књизи јесу не толико “правилни савети свештеника”, колико живо сведочанство искуства у раду у овом правцу.
Ако говоримо конкретније, о чему се заправо ради? На пример, понекад пастир мора да буде учесник нимало једноставног случаја: човек долази у храм, пости, живи црквеним животом насупрот вољи родитеља неверника. Ситуација може стећи крајње конфликтни карактер у случајевима када дете (разуме се, не толико по узрасту, колико по свом положају у односу на родитеље који му не признају право да буде самостална личност) хоће да уреди живот по свом нахођењу, на пример, да испроба своје снаге на пољу монаштва.
Духовник, од чијег благослова зависи човекова судбина, може поступити у зависности од тога шта види у том човеку: преурањену младалачку плаховитост, засновану на романтизму и сањарству, или пак истински позив Божији, попут онога који је упутио Христос једном младићу у време Свог земаљског живота (Мт. 19,16-21). Али ако духовник ипак да благослов за монашки пут, ризикује да се нађе у сабору првих исповедника 21. века. Родитељи који ватрено воле своје дете у стању су да се не зауставе ни пред чим да би га одвојили од “погубног утицаја”…
НАПОМЕНЕ:
[1] Целокупна дела св. Јована Златоуста, архиепископа Константинопољског, у 12 томова, Петроград, Духовна академија, 1898, Беседа на Посланицу Римљанима, Предговор
[2] Архиепископ Амвросије Шчуров, Беседа архипастира, Иваново, 1998.
