Пастирско старање о родитељима који претерано штите своју децу
Главни циљ пастирског рада са оваквим родитељима је да им помогне да схвате да деца нису власништво родитеља. Она припадају самима себи. Деца су Божији задатак родитељима и то на одређено време.
Мудри родитељи врло рано почињу да говоре својој деци да су им била послана од Господа и да је то њихова родитељска дужност – да воле своју децу и да се брину о њима док не одрасту. Такви родитељи се понашају према деци као да су она драгоцени поклони који су им послати на кратко време. За њих се главни задатак васпитања не састоји у томе да се деца приморају да се прилагођавају родитељским очекивањима, већ у томе да подстичу њихову самосталност, да формирају њихову јединственост и индивидуалност.
Свако дете је индивидуална личност, оно долази у овај свет са својом животном мисијом, са својим талентима и интересовањима. Нико не може увек и поуздано знати шта може учинити и шта ће постати ово или оно дете.
Џебран Халил Џебран у својој дивној књизи Пророк изврсно изражава ову идеју. Обраћајући се родитељима, он пише: „Ваша деца нису ваша деца. Они су синови и кћери живота који траје сам по себи. Она долазе кроз вас, али не и од вас, те су, на тај начин, она с вама, иако не припадају вама. Можете да се трудите да им будете слични, али не и да тежите да их учините сличним вама. Јер живот не иде назад и не чека јучерашњи дан. Ви сте лукови из којих се ваша деца, као живе стреле, одапињу напред“.
Када родитељи почињу да посматрају своју децу као драгоцени дар од Бога, дар у којем могу да уживају тек за кратко време, они на други начин виде своју родитељску улогу. Када родитељи одгајају посебну природу и личност свог детета, оно расте као цвет под зрацима сунчеве светлости. Родитељска мудрост је посебан дар Божији. Господ даје мудрост; из уста Његових су знање и разум (Приче 2, 6). Када родитељи покушавају да приморају своје дете да буде нешто што оно није и што потенцијално није у стању да буде, они поступају супротно од мудрости и не чују у свом срцу глас Божији. Дух таквог детета ће слабити, његов личносни потенцијал ће сахнути попут јесењег лишћа на дрвету.
Већина родитеља критикују своју децу и пребацују јој када ова чине нешто што се не свиђа родитељима. Али најбољи родитељи су они који посматрају себе као основни узрочник овог или оног понашања своје деце. Они схватају да ивер не пада далеко од кладе. Када настане проблем с вашим дететом, завирите у себе и упитајте се: „Шта је то у мени што је створило ову ситуацију?“
У раним годинама деца су готово увек реактивна. Њихово понашање, добро или лоше, умногоме је реакција на то како се према њима опходе њихови родитељи и други људи око њих. Успех у решавању тешкоћа с којима се суочавају деца постаје могућ када родитељи почну да схватају своју одговорност за ове или оне поступке деце.
Приликом пастирског рада с родитељем који претерано штити своје дете корисно је разјаснити какве конкретне захтеве он упућује детету, то јест, каквим би он хтео да види свог сина или кћер, како и када се ти захтеви постављају и шта тим поводом отац или мајка најчешће говоре свом детету. За овакве родитеље обично су карактеристични приближно исти захтеви који по правилу и чине основу сукоба и свађа које избијају чим се зачују овакви захтеви. Ови шаблонски захтеви се могу чути у многим породицама:
- Када ћеш почети да учиш?
- Не разговарај дуго преко телефона.
- Када ћеш почети да спремаш пријемни испит за факултет? Сви твоји другови из разреда су се већ одавно уписали.
- Зашто стално касниш?
- Опет ниси обуо папуче!!!
- Одмах опери иза себе посуђе!
Многима је позната ситуација када мајка, која воли своје дете и, наравно, зна како све треба да се ради, говори својој одраслој кћерци која је већ постала мајка:
- Престани да мазиш дете!
- Обуци га топлије…
Када говорим с родитељима о захтевима које упућују свом детету, понекад сам у недоумици: колико му је година? Ти захтеви звуче тако као да се разговор води о десетогодишњем или дванаестогодишњем детету (иако чак и у односу према адолесценту не треба злоупотребљавати оваква упутства). Али најчешће се ради о деци која су одавно изашла из тог узраста, што само по себи потврђује неправилност става одраслих.
Ако свештеник постави оваквом родитељу једноставно питање:
- А који је циљ тога свега што му говорите?
- Колико година има ваша кћерка? – најчешће се у оваквим ситуацијама може чути одговор:
- Покушавам да га научим (или натерам) да чини оно што је неопходно.
- Али ја је једноставно подсећам, јер иначе ће заборавити да то учини.
Иза оваквих одговора се скривају две варијанте понашања.
У првом случају мајка или отац иступају у односима према својој деци као учитељи живота. Они су једини људи који знају, који разумеју шта, када и како треба чинити. У складу с тим они не дозвољавају било какве друге варијанте или оцене, они су убеђени у неопходност остваривања задатака који стоје пред њима: да васпитају, приморавају, објасне и убеде.
У другом случају може се у понашању родитеља приметити ниска оцена могућности и способности свог детета, неповерење према њему. Овакво понашање родитеља открива убеђење у то да његово дете само по себи ништа ваљано не може да учини.
И овде морамо да се сетимо оваквих актуелних мисли из књиге Клајва Луиса:
„Стално слушамо о грубости данашње омладине. Ја сам стар човек и требало би да држим страну старијих, али ме далеко чешће запањује грубост родитеља. Ко се од нас није осећао мучно у гостима када су се мајка и отац обраћали одраслој деци тако да човек са стране једноставно може једноставно да оде, залупивши вратима? Они категорично говоре о стварима које деца знају, а они не знају; упадају у реч деци када им се прохте; исмевају оно што је деци драго; потцењивачки (ако не и злобно) се изражавају о њиховим друговима. А затим се чуде: ‘Куда се то стално смуцају? Свуда им је добро, само да не буду код куће!’
Ако упитате родитеље зашто се овако понашају, они ће вам одговорити: ‘Где ће човек да буде свој, ако не код куће? Па ми нисмо у гостима! Сви смо овде своји, нема разлога за љутњу!’ Приврженост је као стари кућни мантил који не облачимо пред туђим људима. Али једна је ствар мантил, а друга прљава кошуља. Постоји одећа за излазак, а постоји кућна одећа. Постоји и учтивост пред светом, постоји и домаћа учтивост.
Принцип им је исти: ‘не дај предност себи’. Што је званичнија средина, то је више у њој закона, а мање благодати. Приврженост не укида учтивост, она рађа учтивост истинску, префињену и дубоку. ‘Пред људима’ пролазимо с ритуалом. Код куће је потребна реалност која је симболично у њему ваплоћена. Ако ње нема све ће потчинити себи најегоистичнији члан породице.
‘Ми можемо да кажемо једни другима шта год хоћемо’. Истина која стоји иза ових речи значи следеће: приврженост у свом најбољем облику може да не узима у обзир људске конвенције, јер она и неће да рани, понизи или потчини. Можете другога задиркивати, пецкати, подсмевати му се. Ви све можете ако су тон и време одговарајући. Што је приврженост боља и чистија, то тачније она осећа, када њене речи неће увредити“.[1]
У случају неповерења родитеља према свом детету, ниске оцене његових могућности, омаловажавајућег односа према њему, задатак пастира од којег су потражили помоћ и савет састоји се у томе да током разговора с родитељима доведе у сумњу сврсисходност претеране бриге о сину или кћери. Може да предложи родитељима да другачије почну да гледају на оно што се збива. Али претходно нека им постави веома важно питање: Како дете доживљава њихово понашање, шта оно говори о родитељима. Ако родитељи одговарају „Ништа“ или „Не знам“, може се показати извесна упорност и прецизирати: „Шта вам говори кћерка кад се свађате?“
Ту се може добити драгоцена информација за даљи рад. На пример, мајка одговара: „Она почиње да виче: ‘Остави ме на миру, зашто ме гњавиш?’ или Ти ништа не разумеш’, ‘На главу си ми се попела'“. Овај одговор показује да девојчици не само да се не свиђа шта и када говори мајка, него се родитељске изјаве отворено одбацују и доживљавају се веома негативно. Пастиру је веома важно да помогне родитељима да своје сопствено понашање сагледају очима детета. Неопходно је да им помогне да се мисаоно ставе у положај детета, да покушају да замисле шта оно осећа у тренутку када овим или оним поступком тежи да се потврди, да их научи да признају право детета на властити став, ако, наравно, оно не напушта оквире дозвољеног.
Разумљиво је да ако адолесцент почне да продаје ствари или да употребљава дроге, понашање родитеља се мења, иако приступ мора неоспорно бити с позиције љубави и разумевања.
Родитељска мудрост се састоји у томе да, не прихватајући поједине поступке детета, науче да ипак поштују његову самосталност и да наставе да га воле.
Пошто је већина деце навикла да хронично пркоси родитељима, они могу покушати да науче да „се поиграју“ с њиховом жељом да се супротстављају родитељима. Рецимо, син каже:
– Доћи ћу у пола дванаест, не раније.
А отац може да му одговори:
– Не враћај се пре један сат. Шта ћеш тако рано код куће? Ноћ је дуга и имаш могућност да се одмориш, да се прошеташ и поразговараш с друговима…
Син који је навикао да пркоси, ма колико то било чудно, испуњава родитељску вољу. Он може да дође чак и раније, пре оног времена које је у разговору означио са оцем, схватајући да отац поштује његов избор и односи се према њему као према одраслом и самосталном човеку.
Навешћу као пример још једну ситуацију, познату многим хришћанским породицама: одрасло дете у храм већ одавно не иде, а на Васкрс или Божић спрема се да пође с родитељима. Покушајте да му кажете:
– Биће много света, служба ће бити веома дуга и зато ти је боље да се ове ноћи одмориш, јер сутра је радни дан.
Ма колико то било чудно, код адолесцента који се потврђује на рачун супротстављања и отпора својим родитељима, овај савет ће брже изазвати жељу да дође у храм, него родитељске алузије, подстицања свог детета у пубертету, и остала „обраћања његовој хришћанској савести“.