Љубавно манипулисање
Вероватно је да нема православног човека који није читао у Светом Писму: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако да нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља“ (Мт. 19, 5-6).
Да ли многе верујуће маме схватају смисао ових речи? Ако их упитате, оне ће вам одлично протумачити ове еванђељске речи, будите сигурни да ће рећи да оне “све разумеју” и објасниће вам смисао тих речи. Подвлачим вама, али не себи. Када њихов одрастао син или кћерка доносе одлуку да заснују породицу, управо ту и почиње права правцата драма. Родитељи често неће да пусте своје дете из родног дома. Ни под каквим изговором не можете убедити маму или тату да њихова одрасла деца морају да оставе свој дом, да се опросте од својих родитеља и да створе своју породицу. Ако пак деца остају (барем мало) под туторством родитеља који их претерано воле, нова породица се по правилу не формира, не успева, пошто је нарушен један од Богоустановљених принципа: оставиће човек оца и матер.
То тврде и психолози, и пастири који много година посматрају савремене породице. Неодлажење из родног дома ослобађа децу напора стварања нове, непоновљиве, своје породице. Само у случају када млади супрузи одлучно остављају своје родитеље и чврсто се држе једно за друго, могу се назвати једним телом, правим брачним паром.
Потпуна контрола и родитељско туторство може се назвати “љубавним манипулисањем” којим се, ни сами то не наслућујући, несвесно баве многи родитељи.
Родитељи морају да имају на уму да прелазни период и дечацима, и девојчицама, представља велику тешкоћу. Све је то праћено разним душевним доживљајима, чак и стресовима. Али само на тренутак замислите колико је теже вашем дојучерашњем детету да уђе у улогу жене или мужа. Управо у том тренутку они морају оставити све претходно. Мама и тата на првом месту морају да се побрину о томе да се њихова деца осамостале од њих.
Зашто одрасла деца не могу да напусте родитеље? Мени се чини да постоје два основна узрока: један од њих је лични. Младић или девојка који се спремају да склопе брак, размишљају приближно овако: “Не знам да ли ми стварно вреди да одлазим одавде, па то су моји мама и тата, то је мој дом. Ја нећу, не могу да напуштам свој дом”. Други узрок је проблем родитеља. Могуће је да су родитељи и задовољни што њихово дете склапа брак с тим човеком, али им се нимало не свиђа што их оно напушта и одлази тако далеко. Зашто њихово вољено чедо не би живело у истом граду с њима, да би се могли виђати бар суботом и недељом? Па све би могло изгледати толико дивно, и они би могли да живе као једна сложна, дивна породица…
Стоп! Ту треба зауставити родитеље који су се препустили маштањима. Породично да се друже могу само две независне срећне породице. Млади брачни пар мора да каже својим родитељима: “До виђења!” и да оде у самостални живот. Али многи млади парови, нажалост, никада не одлазе.
Постоји још један узрок који се прилично често среће – мама која оковима везује одраслог сина (или кћерку) за себе посредством болести. Како се ово догађа? Навешћу опширан цитат из књиге Константина Михајлова Нега болесника са елементима психотерапије, издавачка кућа “Феникс”, 2000.
“Иако је болестан, болесник је такође човек. Не само ви, него и он може да се понаша неправилно, глупо, па чак и одвратно. Друга је ствар што њему то као да се опрашта. Па он је болестан. Али има случајева (и то доста таквих случајева) када болесник, користећи унапред створени став праштања, постаје џелат здравог човека.
Постаје џелат, садиста, психолошки паразит, користољубиви манипулатор, спекулант на осећањима, сурови егоиста – спектар нијанси је велики, а смисао је исти. У души вашег болесника налази се зло и оно је усмерено против вас. Навешћу неколико примера.
Сергеј, 50 година, инвалид (оболела му је јетра после одслужења војног рока) и 75-годишња мајка, везана за постељу, живе сами у двособном стану. Он је био два пута ожењен: први пут месец дана, а други пут недељу дана. Оба пута жена се није свиђала мајци и ова је поставила питање принципијелно: ‘Ја или она’. Син који је жалио мајку, развео се. Мајчино здравље се постепено погоршавало, али се стално погоршавало, те о трећем покушају женидбе није могло бити више ни говора: мајци је био потребан потпуни мир, а ако би син и отишао да живи код жене, тада не би имао ко да негује мајку. О болничаркама и старатељкама мајка није хтела ни да чује.
Заправо, она и није била тако везана за постељу. Она може да дође до фрижидера, може да оде у тоалет. Чудно је, међутим, што она устаје тек након што изврши нужду у кревету. Уставши, она гужва прљави чаршав и некуда га скрива. На распитивања сина који је дошао с посла, каже да се не сећа куда га је ставила. На захтеве да устане из кревета пре дефекације – када хоће да врши велику нужду – она му пребацује да вређа болесног човека. Скандале с њом он подноси лоше и труди се да их не дозвољава.
Понекад му се чини да се она игра са њим. Она хоће да он сам пронађе чаршав са изметом, који је она сакрила. Често му полази за руком да га нађе тек по задаху, и то не одмах (једном је морао да помера фрижидер).
Он стално пере. Плата и инвалидска пензија нису му довољне и зато додатно зарађује поправком телевизијских апарата (добар је мајстор). Добивши преко синдиката двонедељни одмор у санаторијуму – да би лечио јетру – Сергеј се договорио са суседима да купују и кувају мајци виршле зато што она веома воли виршле. С мајком се такође договорио. Након три дана суседи су га телеграмом позвали да се врати. Мајка је одбила да једе виршле које није скувао син, и ступила је у штрајк глађу.
Вероватно сте помислили да је ова болесница луда. Људи око ње су то помислили много раније. Није, у томе и јесте ствар. Није! Ни она ни други слични болесници нису луди. Разуме се, њихова психа је изопачена, али у границама психопатије која се не може излечити медикаментима. Говорећи једноставније, то су управо они случајеви када је медицина немоћна.
Болесница Татјана, 57 година (првобитна дијагноза – остеохондроза; касније се болест погоршавала). Болује од 32. године. У почетку је болест прогресирала, а затим се стање стабилизовало. Живот укућана протиче у условима строгих ограничења. Болесница не подноси јаке звукове и јаку светлост и зато је у стану увек полумрачно и тихо. На мужа је Татјана веома љубоморна (морао је да напусти посао на више места и вечерње курсеве стручног усавршавања). Од деце захтева беспоговорну послушност засновану на поштовању њене мудрости. Религиозна је; упркос томе што се стално лоше осећа и готово сталном лежању у кревету, редовно посећује цркву, не пропуштајући ниједну празничну службу коју одстоји од почетка до краја. Својим укућанима ускраћује право на забаву: сваки пут када се кћерка или син (кћерка је разведена, син још увек није ожењен) спремају некуда да оду, код Татјане почиње напад болова, с којима сам муж никако не може да изађе на крај. У кући се не сме гласно разговарати, смејати и брзо ходати. Кћерка и син једва чекају прилику да напусте породицу заувек, али при томе не знају како ће бити њиховом оцу којег им је жао.
Ризикујући да вас заморим, ипак ћу навести још један пример психопатије.
Вера, 59 година (артритис), о њој се брине кћерка. Вера је два пута удовица (други муж с којим је проживела годину и по дана и чију је кућу наследила, био је старији од ње 18 година и умро је, по мишљењу суседа, не без њене помоћи). Карактеристичан хистерични тип. Не трпи примедбе; када јој се неко отворено супротставља, може да је спопадне напад беса. Верујућа је. Убеђена је да сви суседи против ње врачају (ако, чистећи, нађе испод кревета иглу или чиоду – неко ће од суседа данас лоше проћи). Поступци су јој нелогични; лажљива је; њене приче су често блиске халуцинаторној суманутости. Посебно тврди да неки мајор КГБ специјално сваког лета узима одмор и долази из Одесе у Ростов, где она живи, да би се ноћу попео код ње на кров и нашкодио јој (приљубивши уз кровну лепенку кутију шибица и направивши зарез по обиму сечивом бријача). Приликом покушаја укућана да разувере Веру, она их оптужује да они заједно раде с њеним непријатељима, те да је поткрадају, врачају јој и слично. Не скрива жељу да њена кћерка, као и она, остане сама – било удовица, било разведена. Написала је и однела пријаву јавном тужиоцу да ју је син покрао (‘Сто комбинација је било – све је украо, сто навлака за ћебад, сто чаршава, у балама је износио, цела улица је видела’ и слично).
Гласно виче, прави скандале (суседи се боје њене вике). Поседујући куће с плацевима, као и викендицу изван града, покушавала је, фалсификовавши потпис, да приватизује синов стан. Истовремено је хтела да добије дозволу од архитекте за издвајање плаца ради грађења куће и тражила је усамљеног старца са стамбеном површином да би постала његов старатељ.
Нећете веровати, али приликом контаката у установама или са онима на које хоће да остави добар утисак, Вера је тиха, мирна и савршено адекватна. У таквим ситуацијама не прича ни о кутији шибица, ни о стотини навлака за ћебад. Сталан живот с њом у стању је да код здравог човека изазове промене у психи; за њу је то пак нормалан живот. Да, то је њена норма. Једном ће у будућности са оваквим људи свакако почети нешто да раде (имамо у виду лечење); али данас се с њом ништа не може учинити. Она не може бити подвргнута насилном лечењу пошто није социјално опасна (не јури на друге људе са секиром да их убије) и не угрожава сопствено здравље (не покушава да се убије). Сама ни на какво лечење, разуме се, и не помишља, јер она је сама за себе норма. А и какво јој лечење треба, ако то није болест, већ психопатија у којој је могуће само медикаментозно умирење у случају сувише насилног понашања?
Чудно је све ово, али ниједном нисам имао прилике да чујем ни о пропасти (напрасној смрти) некога из пара ‘џелат –жртва’, ни о томе да је жртва успела да преокрене ситуацију и победи свог мучитеља.
Ствара се утисак да је оваква веза вечна и да може бити раскинута само нечијом природном смрћу (по правилу, џелата), те да је подела улога у пару такође вечна и не може бити промењена.
Је ли то тако? Није! Али размотримо све по реду. Примећено је да у улози џелата најчешће наступају жене. И то жене-мајке, а не кћерке, и не сестре. Систем односа ‘мајка-дете’ врло је јак; пажљиви посматрач често види у њему нешто заиста хипнотично. Он се задржава на великим растојањима; не губи снагу с годинама; у пуној мери делује приликом сусрета након дуготрајног прекида; и, нажалост, нарочито је јак онда када има потчињавајући карактер.
У једном малом граду далеких 60-их година висила је на бочној страни зграде – ‘хрушчовке’[1] огромна шпер плоча. На њој је био приказан пристојно обучен мушкарац с брковима како држи руку на рамену голобрадог младића који је стајао испред њега. При томе је гледао некуд у страну. Младић такође није гледао мушкарца; али све то није важно, важан је био потпис – огромним и не сасвим једнаким словима: ‘Памти, сине, да су Отаџбина, партија и мајка свети појмови!’
Да, то се васпитавало у нама, то су нам забијали у главе: мајка је светиња, мајка је ван критике, материнство је највиша љубав. Али наша животна свакидашњица неретко даје другачије примере; а шта тим поводом тек има да каже медицина – од тога човеку може просто да се смучи.
Премда ова књига и није за лекаре, али је медицинска, предлажем вам да погледате овај проблем очима медицине…”
Затим аутор даје практичне препоруке деци која су доспела у овакав облик зависности од мајчине “болести”.
“Подсећам вас на оно о чему смо већ говорили: будите као лекар. И гледајте своју болесну мајку очима лекара, а не сина. Тада ћете престати да будете жртва, а ваша мајка џелат.
Наравно, написати је лако, а учинити је веома тешко. Али то је могуће. И када то учините, открићете да су сви ваши проблеми решени.
Почните тиме што ћете рећи себи: ‘Ја ни за шта нисам крив. На мени нема никакве кривице’. Реците себи то једном, сигурно и одлучно; а затим понављајте – свако јутро, када се пробудите, и сваке ноћи, пред спавање.
У сваком погодном тренутку, када вас нико не чује, говорите те речи наглас, мирним одлучним гласом. Говорите то месец дана, два месеца, пола године, годину, цео живот – од оног тренутка када сте то први пут изговорили. Ова мисао мора постати ви, ваше ‘ја’ – зато што је у њој истина.
Оно што ви узимате да је ваша љубав према мајци заправо није љубав, већ осећање кривице, осећање које вам је сугерисано и које је ушло у вас. Ма колико то било тешко и страшно, ма колико богохулно (на обичан поглед, то јест, на поглед човека који није психолог-специјалиста) – знајте да за мајчинску љубав уопште нису способне све мајке и да егоистично владање сином уз помоћ у њему васпитаног осећања кривице није неки јединствени случај. Напротив, то је типичан метод.
Каква је то уопште кривица? О њој се може рећи само то да је она апсолутна, то јест, вечна и неискупива. Вечна је зато што је ушла у вашу подсвест, а неискупива зато што нема испод себе никакву објективну основу. Како се избавити од онога што не постоји?
Ако се ово питање не постави реторички, већ конструктивно, одговор је очигледан: зар сте ви криви за мајчину болест? Зар сте ви криви за то што је она остала без мужа? Зар сте ви криви зато што је она утрошила на вас толико снаге док сте ви били дете? Тако чине сви родитељи, то је њихова дужност пред децом и то је ваша обавеза пред вашом децом, и то је била обавеза родитеља ваше мајке пред њом. И зар сте ви криви што сте се родили? Па у чему је онда ваша кривица? У томе што је мајка болесна, а ви здрави?
То је њена срећа што сте ви здрави. Када бисте и ви били болесни, ко би је неговао?
Шта год вам она говорила, ви пред њом немате никакву кривицу. Немате!
А пред собом? Нисте ли криви пред собом? Колико вам је година? Јесте ли ожењени? Имате ли своју децу? Шта чините са својим животом? Шта дозвољавате да чине с вашим животом?
Прекините систем односа ‘мајка – син’, ишчупајте се из њега. Ви сте лекар (болничар, лекарски помоћник, медицински брат), а она је ваша болесница.
Тако ће бити боље – много боље – не само за вас, него и за њу. Зато што, ослободивши се из кавеза који је за вас направио болестан човек, стичете снагу и самосталност – и заузврат ћете моћи да пружате помоћ квалитетније или у већим размерама. Наиме: доћи ће време да зарађујете новац за добар и скуп лек. Новац за болничарку или неговатељицу. За консултацију код познатог специјалисте. Или, можда, за побољшање стамбених прилика.
Систем односа ‘мајка – син’ у условима хроничне и монотоне мајчине болести је непродуктиван (ако је циљ побољшање њеног здравственог стања). Продуктиван ће бити систем односа ‘болесница – лекар’. Па за њено добро морате да апстрахујете и да погледате: како изгледа ваша ситуација споља, очима туђег човека? И шта би вам посаветовао туђи човек (али при томе благонаклоно расположен)?
Можда су вам већ нешто саветовати, и то не једном. Али ви нисте искористили те савете – зато што мама тако није хтела, а ви је волите и не можете да занемарујете жеље болесне мајке. Али јесу ли њене жеље конструктивне? Јесу ли оне правилне? Чији је ум трезвенији, здравији – ваш, здравог и зрелог мушкарца, или њен – старе и болесне жене која не може увек нешто да схвати и тачно оцени.
Једино што вам недостаје јесте воља. Ви живите вољом болесног човека. Многи живе тако. И сви они живе погрешно. У најдубљем смислу, у принципу природе стоји да болесна воља не сме да диктира здравој. То је противприродно.
Ја не дајем конкретне рецепте. И немогуће је их је дати за све конкретне проблеме и ситуације и то нема нико право да чини у одсутности, не познајући детаље и предисторију. Али ја вам одлучно кажем: постаните лекар. Почните да се понашате према мајци као лекар. Као претпостављени који се стара о потчињенима. Као командант чија се наређења без поговора извршавају и који, са своје стране, има наређење да сачува војнике. Као одрастао човек – то јест, јак и разуман човек. На крају крајева, понашајте се као мушкарац! Радите у инат. Погледајте како би требало поступити – и поступите тако. Једном и заувек заборавивши да тако не смете да поступате.
И онда – најзад! – биће вам лакше. И вама, и вашој болесној мајци. Објективно. А то значи – и субјективно. А сада ћу вам открити важну тајну: у дубини душе мајка хоће да види сина као мушкарца. Мушкарца који би чврсто узео њен живот у своје руке. Чак и ако се она сваки дан буде због тога с њим свађала и правила скандале. Она ће правити скандале – али ће бити задовољна.
Што се пак тиче система односа „мајка – кћерка“, ту је ствар мало другачија. Кћерка је, по правилу, удата. Болесница у таквом случају мучи двоје људи. Она нема никакву дубинску потребу да види кћерку као жену. Напротив, има дубоку мржњу; управо она и покреће основне поступке мајке. Периоди ‘мира’ брзо пролазе. Живот је такав да га ни непријатељу не пожелиш. По новинама се о томе не пише, на телевизији не снима, књижевност се не занима за овакве плитке ствари из свакодневице, које немају никакву философску идеју – док међутим, таквих драма има много. Иако многи људи о њима и не сањају; а ако им неко и исприча, остају убеђени да су то појединачни случајеви.
Не, нису појединачни. Познајем чак седам лекара са оваквим системом односа. Како они излазе на крај? На разне начине. Понеко од жртава налази утеху у вери. То је свакако достојан излаз. Истина, он не решава проблеме.
И није баш свако способан да се само моли и да трпи.
Ту је неопходно да се човек сам не разболи. Умети сачувати своје здравље – и нервно-психичко, и соматско (крвни судови, срце, гуштерача – све може да реагује болешћу као одговор на увреде и грдње). Потрудите се да не допуштате да у вас улази тај негатив. Наравно, лако је саветовати… Али овог савета се вреди придржавати.
Шта се још може учинити? Имајте на уму да пред вама није луд човек, већ човек с патологијом. То значи да контрола својих поступака упркос спољашњем њеном одсуству, код таквог човека заправо ипак постоји. Ваша мајка јако добро зна шта и зашто чини. Она користи вашу беспомоћност, ваш зависан положај да би задовољила своје патолошке жеље.
И најважније: потрудите се да сломите стари систем односа „мајка – кћерка“ и да створите нови: „болесница – лекар“. Уопште, ту треба деловати као и у систему односа „мајка – син“, о чему је било речи раније. У том случају болесна мајка ће престати да буде џелат, а ви жртва. Помислите како да то учините.
Сигуран сам да ћете успети!”[2]
НАПОМЕНЕ:
[1] Хрушчовка – зграда од бетонских блокова с малим становима. Овакве зграде су се градиле у СССР у време Никите хрушчова – прим. прев.
[2] К. Михајлов, Нега болесника са елемeнтима психотерапије, Ростов на Дону, Феникс, 2000, стр. 147-160
