Аномалије родитељске љубави

Како им ставити на знање да их волите

 

Према томе, само у случају ако дете зна да га родитељи безусловно воле, отац или мајка могу вршити на њега овај или онај утицај. Али не треба директивно “утицати” на њега, с поводом и без повода. Ако су ваше речи исправне и ако заиста волите своје дете, оно се може одазвати или не одазвати на ваш предлог. Оно има право да не одговори на вашу љубав, у томе је његова слобода. Али ако га родитељи безусловно воле, оно увек има залеђе куда може да се врати и пронађе уточиште од животних бура и недаћа, увек има могућност да контролише своје понашање.

Ако хоћете да одгајите послушну и самосталну децу, сваки дан им говорите да их волите. Те речи никада неће бити сувишне. Чак и ако се ваше дете прави да му те речи нису потребне, не верујте му. Сваки пут када дете чује од својих родитеља речи “Волим те” оно се осећа заштићенијим и сигурнијим. Његова личност се формира и сазрева. Што је већа његова увереност у вашу љубав, то је оно отвореније за љубав Божију.

Осим речи о љубави, дете мора видети и осећати вашу љубав на делу: у поступцима, понашању, у вашим делима. Постоје три основна начина да редовно показујете својој деци да их волите: “контакт очију пуних љубави”, физички контакт, потпуна пажња.

Визуелни и физички контакти морају бити део вашег општења с децом, али треба да то потиче из срца, то се не може чинити формално, “вршећи родитељску дужност”. Ако се речи човека, то јест, у датом случају родитеља, и његова дела, његово спољашње понашање, разилазе, адолесцент ће то интуитивно осетити. Ако говоримо о љубави, а у гласу нам се могу чути претеће интонације, те интонације дете неоспорно прихвата као веродостојнију информацију него садржај речи.

Контакт очију пуних љубави. Безусловна љубав се може, како већ поменусмо, пренети посредством визуелног контакта. У нашој култури због нечег није уобичајено дуго и често гледати другом човеку у очи. Можда је то нормално. Али благодатна сила љубави се преноси управо посредством визуелног контакта, када гледамо некога очи у очи. Гледајући некога у очи, ви, чак и када нисте тога свесни, можете да изразите најразличитија осећања: тугу, гнев, бес, ужас или љубав. У већини породица, нажалост, визуелни контакт је невероватно редак. А када се и догађа, најчешће носи негативне емоције. То се догађа када родитељи грде дете, дају му свакојаке наредбе. Драги родитељи, имајте на уму: Што чешће будете узимали у обзир визуелни контакт као средство изражавања љубави, то ће се потпуније ваше дете хранити љубављу. Господ нас гледа очима деце. И обрнуто.

Избегавање визуелног контакта с другим људима изазвано је тиме што у детињству, нарочито у раном детињству, дете није имало визуелни контакт са својим родитељима. Таквим људима је тешко да гледају другима у очи, они скрећу поглед, и уопште, избегавају било какав дубок и озбиљан разговор. Родитељска мудрост ће вам рећи у којим тренуцима треба да настојите на ефикаснијем вођењу разговора, а у којим се треба, напротив, склонити, удаљити, не настојавати.

Деца пуне своје “емоционалне резервоаре” жудно упијајући очима љубав својих родитеља. Када погледом пуним љубави гледате дете, ви га приморавате да се осећа вредним и потребним човеком. Почев приближно од шестонедељног узраста, новорођенчад су у стању да опажају и примају љубав која струји из очију најближих људи који га гледају. Деца која не добијају од својих родитеља енергију очију пуних љубави, не осећају се истински вољеном. Она почињу да доживљавају несигурност, нешто неугодно у својим односима с родитељима. Чини им се да су учинила нешто што се родитељима не свиђа, али не схватају шта је то заправо.

У савременој породици дуготрајни контакт очију најчешће се испољава у контексту критике и изражавања незадовољства. Родитељи фиксирају свој поглед на деци када се љуте на њих, али врло ретко их пажљиво и нетремице гледају с љубављу. Одрастајући без тога, многа деца се затим цео живот осећају веома нелагодно приликом било каквог непосредног контакта очију зато што то доживљавају као испољавање непријатељства и скрећу свој поглед.

Заљубљени дуго и нетремице гледају једно другоме у очи, те као да говоре:’ “Волим те”. Испробајте овај начин на својој деци – и бићете изненађени ефектом који ће дати дуготрајан контакт очију пуних љубави, нарочито ако деца то раније нису доживљавала.

Физички контакт. Други важан тренутак испољавања родитељске љубави и очувања такне нити односа јесте тренутак физичког контакта. Тешко да ће ваш син или ваша кћерка негативно реаговати на лак додир по рамену, леђима или руци. Додирнути ваше дете и при томе му поставити неко питање – то је сасвим лако. Дете то можда свесно и неће приметити, али то фиксира његова душа. Таквим лаким додирима и физичким контактом (ако је он, наравно, искрен) испољава се безусловна љубав. Управо се посредством таквог контакта надокнађују душевне силе детета. Чак и ако оно није расположено за општење, дајте му додир ваше љубави. Мислим да у одређеним ситуацијама није наодмет загрлити и пољубити ваше дете. Али то не треба чинити сувише често, да се оно не би осећало нелагодно. Па ипак постоје тренуци када је то сасвим умесно. На пример, на растанку, или по повратку с путовања, или када се догодило нешто што је детету пружило нарочито задовољство. На пример, добило је одличну оцену на часу. Догађа се да вам ваше дете долази дубоко утучено или мучећи се неким својим проблемима које неће ни да исприча, али хоће једноставно да буде с вама.

Понекад се догађа и то да ваше дете без икаквог разлога, тек тако има потребу за нежношћу. Ако сте спремни да дате свом детету оно што очекује, оно ће вам бити захвално. Али догађају се и ситуације када је сасвим нејасно шта дете хоће. Ту само мајчинско или очинско срце може дати одговор. А догађа се и то да ваше дете с врло озбиљним изразом лица почиње разговор на неке, на први поглед, безначајне теме. Будите пажљиви и не журите да прекинете разговор, јер ће то нанети штету вашим односима. Пажљиво слушајте, уживљавајте се и подржавајте разговор. Ако се дете открило пред вама, значи да је управо сада за њега то веома важна тема. Нажалост, ми не можемо увек адекватно да оценимо актуелност овог или оног разговора са саговорником, његове проблеме. А тим пре свог детета у пубертету.

Грљење и љубљење своје деце најчудеснији је начин да им се да до знања кроз додире да их заиста волимо и да нам је стало до њих. Један познати педагог каже да су деци потребна “четири снажна загрљаја дневно да би преживела; осам снажних загрљаја дневно да би била здрава, и дванаест снажних загрљаја дневно да би расла”. Деца коју родитељи не грле и не љубе, на крају крајева, почињу да мисле да тога нису достојна и осећају несигурност, увређеност и одбаченост. Одрастајући, на многе ситуације реагују деструктивним понашањем.

Истраживања показују да децу оба пола током прве године живота одрасли грле приближно једнако често. После тога деца женског пола настављају да добијају исто толико физичке нежности. Али број загрљаја које добија дечак нагло се смањује – приближно око 20% од оних загрљаја које добија петогодишња девојчица. Неки родитељи мисле да ће претерана нежност према дечаку претворити овога у мекушца. Али живот показује сасвим супротно: дечаци које често грле, који добијају много других физичких контаката, одрастају као јаки, мужевни и самоуверени. Они пак који мало или опште не добијају физичког контакта од родитеља, могу израсти као несигурни људи који сматрају да је немогуће волети их.

Трећи и, вероватно, најефикаснији начин да покажете детету да га заиста волите, јесте потпуна пажња. Овај начин захтева да редовно проводите одређено време са сином или кћерком.

Деци је неопходно да буду са својим родитељима, да осећају своју везу с њима, потребан им разговор с одраслима. То им је потребно као што им је потребна храна да би расли. При томе није важна формална страна ствари, нити дужина времена проведеног заједно, већ његов квалитет, степен укључености родитеља у унутрашњи свет свог детета.

Још један важан чинилац формирања правих односа с дететом јесте потпуна пажња. Потпуна пажња није само ситуација када гледате дете, разговарате с њим, или га грлите. И једно, и друго, и треће не захтева од родитеља посебне напоре. Али потпуна пажња захтева време, а понекад много времена. Понекад то значи да ћете морати да одложите своје послове када вашем детету затреба таква пажња. Родитељи су, по правилу, најмање склони да иду на овакве жртве.

У једном централном дечијем листу имао сам недавно прилику да прочитам писмо једне девојчице. Девојчица, то треба истаћи, потпуно мирно и не жалећи се прича у писму о свом животу. Она има девет година, похађа енглеску школу, воли да шије, плете и још много тога. Приђе она тако тати да поразговара на енглеском – он је заузет. Приђе мами да је упита нешто о шивењу – мама има посла преко главе. Тако су они стално заузети и немају времена. Само њена лутка Барбика никада није заузета – прича девојчица. С лутком она и енглески учи, и шије, и црта. Она назива своју лутку најближим човеком, најбољом другарицом. Ово је жалосно… Чланак зато и носи назив “Само с Барбиком”.

А ево још неколико редова из дечијег састава о срећном детињству и о томе како понекад до бола нема довољно родитељске (у датом случају татине) пажње: “Детињство – то су разни веома занимљиви и тајанствени предмети које користе одрасли: мамина огрлица од занимљивих и лепих каменчића, неке наочаре за сунце, татине књиге, кожне рукавице и ташна, који необично миришу и тај мирис ми се чини да је управо татин мирис. То је тата који с тобом нежно разговара о нечем и с којим би хтео да проведеш што је могуће више времена, али он све време некуда одлази, а ти с нестрпљењем чекаш.

То је мама која пази на тебе, и када се нечему радујеш или постављаш неко питање она се такође радује”.

Потпуна пажња је време када ваша пажња потпуно припада вашем детету. Дете се осећа искрено вољеним, свесно је свог значаја, и осећа бригу, одобравање и поштовање с ваше стране. Оваква пажња доноси вашем детету осећај да је за вас, родитеље, оно најважнији човек на свету. Деци је нарочито важно да за вас буду јединствене и посебне личности. Ствар је у томе што у адолесцентном узрасту долази до формирања самооцене детета. Ако дете не добије сигурну самооцену код вас – својих родитеља – у исправном и потребном оквиру, не сумњајте да ће вршњаци или неко друштво у које доспе, формирати ту самооцену без вас.

Многим се родитељима чини да се пажња према детету састоји у охрабривању, поклонима и излажењима у сусрет свим његовим жељама. То је такође веома важно. Али овакво формално решење и засипање поклонима никада неће заменити искрену родитељску љубав. Потпуну пажњу детету треба поклањати не само онда када имате времена. То је дубинска потреба душе детета. Од тога у којој се мери задовољава та потреба зависи будућност детета: какав ће постати отац, или каква ће постати мајка. Ако се та потреба на задовољава, дете ће бити стално бесно, њему ће се чинити да су за родитеље све друге ствари важније од њега. Из тога ће се створити осећање беспомоћности, несигурности, што ће се несумњиво одразити на душевном развоју.

Неки педагози саветују: најбољи начин да пружите свом детету потпуну пажњу јесте да одредите време које ћете проводити само и искључиво с њим. За то време које сте специјално издвојили за своје дете, молим вас, ИСКЉУЧИТЕ МОБИЛНИ ТЕЛЕФОН који краде драгоцене минуте вашег дружења. Па ви га ионако искључујете када се налазите на неком важном састанку или на богослужењу у цркви. Дружење с децом је ништа мање важно служење и зато се односите према њему озбиљно!

Заиста савременом човеку није нимало једноставно да пронађе време да буде с дететом, да се искључи из свих брига. Да би човек био добар родитељ потребно му је много времена.

Многи од нас имају огроман број послова, сваки родитељ је веома оптерећен послом и животним бригама. Али ако нађе могућност да једноставно буде са својим сином или кћерком, ваше родитељско осећање ће бити потпуно награђено тиме што ћете видети своје дете срећно, знаћете да оно уме да се слаже с другим људима. А све то не долази само од себе.

Осим посећивања цркве, недељом можете отићи с дететом у шуму или направити традиционалну свакодневну вечерњу шетњу пред спавање. Можете отићи у парк да нахраните птице, да направите леп букет од лишћа и цвећа, да потражите необичне гране или, што удобније се сместивши са сином или кћерком на каучу, да погледате дијафилмове или породичне албуме с фотографијама. Можете да напишете баки писмо ако она живи у другом граду, или пак да једноставно с њима прочитате добру књигу. Често сама деца наступају као иницијатори оваквих вечери или излета са својим родитељима, тим поводом она имају идеја на претек. Јер свако дете машта да се што више дружи и налази поред својих родитеља.

Већина родитеља, нажалост, није осетљива на ове потребе своје деце. Тренутак заједничког излета, путовања, или просто шетње деца памте, ти часови су ресурси душевних снага за цео њихов каснији живот. Одјеци заједно проведеног времена као добар ехо ће се одразити у будућим поколењима ваших унука и праунука.

Зато, драги родитељи, никада не говорите деци: “Данас немам времена”. То је лаж. Пазите да не закасните. Јер за оно што је за вас заиста важно ви увек налазите време. Значи да још увек нисте постали свесни важности вашег родитељског служења.

Један тата ми је испричао:

“Раније ми се чинило да је неопростив луксуз да одем с децом у зоолошки врт, у природу, или на циркуску представу. Нисам сматрао себе толико слободним човеком да бих губио време на такве ситнице. Боље је да се помолим, мало прочитам Еванђеље. Али Бог је разбио и потпуно променио моје представе о духовном животу. Схватио сам да се моја, очинска духовност, састоји у томе да посвећујем својој деци све своје слободно време. Никаква “духовност” не оправдава неопходност васпитања властите деце. Сада идемо заједно у зоолошки врт, играмо се и шетамо шумом.”

Колико деце машта о преображају овакве врсте и при томе се никада не усуђују да открију своја маштања родитељима – боје се да буду по ко зна који пут одбијена.

Вероватно је да нема бољег начина да се изграде квалитетни односи с дететом од дуготрајних и непрекидних периода заједнички проведеног времена. Деци је неопходно да саопштавају своје мисли и осећања човеку који је за њих најважнији у животу. Ако родитељи не буду налазили време да поседе с дететом, саслушају га, оно ће почети све више времена да проводи с вршњацима, да од њих тражи подршку и одобравање, да копира њихово понашање.

Прелазни узраст је сложени период. Родитељи морају увек да буду поред своје деце у то тешко и напето време. И што мирнији и уравнотеженији они буду, то је вероватније да ће тај узраст проћи глатко и без тешкоћа, и тада ће деца изаћи из њега зрелија и самосталнија. Када постану одрасла, односи с њима ће се успостављати много лакше. Зато је важно да се то доба не пропусти својим или претерано строгим суђењем, или претераном категоричношћу, или што је најгоре: повећаним очекивањима у односу на духовни живот детета.

Најбољи утицај који се може извршити на живот деце у адолесцентном узрасту јесте бити за њих првостепени извор љубави, подршке и поштовања. Ако их дете не добије од вас, ваша могућност да утичете на његово понашање почеће брзо да слаби. Временом ће се дете одрећи ваших савета, вредности и погледа на свет.

 

Comments are closed.