Аномалије родитељске љубави

Две турске кафе – Прича Наталије Сухињине

 

Моја сусетка Марина, одлазећи у Оптинску пустињу, изјављује ми гласним и поучним тоном:

  • Припази на мог малог пар дана. У фрижидеру имаш боршч, биће га довољно док се не вратим.

Она не моли, не. Уопште се не сећам нити памтим њен тон у којем се осећа молба или извињење. Одсечно изговара услове гласно и разговетно и ја на неколико тренутака прихватам те услове као једини начин да се искупим због своје немогућности да одем у Оптину. А затим се буним. Зашто морам да се оправдавам због своје заузетости, зашто морам да се бринем о комшијском момку који није нимало идеалног понашања? Марина се увек жали на њега: плачљив је, подругљив, вечно са захтевима. Али оно главно што узнемирава Марину јесте што неће ни да чује за цркву, не пости, чак њој, мајци, у инат смаже усред поста вруће пирошке с месом, купљене код улаза у метро. Код њих стално избијају свађе. Нарочито је гласан и ружан био недавни скандал због просјакиње коју је Марина довела у кућу да ту мало станује. На приговоре сина она је изјавила:

  • Запамти, добра дела су у спасењу душе. То је семе чији ћемо род пожњети у Царству Небеском. Твој род је оскудан. Жена ће ту код нас становати неко време. О томе нема разговора. Јеси ли разумео?
  • Добро, нека живи, само без мене. Док је она овде, ја нећу бити у стану – и залупивши вратима, отишао је.

Просјакиња је остала. Марина ју је окупала, напојила чајем, наместила јој чисту постељу. Касно увече кренула је да тражи сина. Када се након безуспешних трагања вратила кући, просјакиња је већ била припита. Она је у Маринином бару открила боцу црног и испразнила је на своје задовољство. Треба одати пуно признање сусетки: она ни после тога није избацила несрећницу напоље, опростила јој је њен самовољни поступак. “Ја сам крива, требало је да сакријем црно вино. То сам заборавила. Искушење” – она дубоко уздахну.

Слушала сам Марину и имала неко двоструко осећање. Ја сам далеко испод ње и тешко да бих довела кући прљаву клошарку, неговала је, опростила јој крађу. А Марина ју је довела, и неговала је, и опростила јој. Наравно, то је поступак за који је мало људи способно. Али нешто ми је упорно гризло срце, не дозвољавајући му да ликује због врлине ближњег. Син. Они су заменили места. Он је отишао на место клошарке, на улицу, у пролазе између зграда, а она се попела на његов кревет, на чисте чаршаве, у његовој шољи кувала је Марина чај својој неочекиваној гошћи. А можда се то моје немоћно срце брани од властитог несавршенства?

Нема мира у њиховој кући. А сећам се, некад га је било. Мали Кирил, дечак светле косе, љубимац породице, мамина радост. Куда одлази љубав из срца која воле? Зашто се хладе породична осећања? Марина је доживела смрт мужа. Млада жена се дуго опорављала од душевног потреса. Мали син јој на рукама, очајање у срцу. У несрећи је и стекла Господа, почела је да иде у цркву, да се исповеда. Нашла је посао какав је желела: редиговала је текстове у једној православној издавачкој кући. Нова, до тад непозната радост богоопштења, црквени православни празници који тако украшавају живот. Марина је оживела на очиглед свих, син је растао, рана од губитка блиског човека се зацелила. И ето, син јој је готово одрастао.

Марина и Кирил су наизменично долазили код мене да олакшају душу. Марина често, а Кирил једном. Био је припит. Узрујан и несрећан. Дрзак и беспомоћан.

– Па зар су сви верници такви? Она мене не чује! Ја јој кажем да нема више чистих кошуља, а она мени – да је данас среда и да не смем да дирам котлете. Наравно, то су ситнице: и котлети, и кошуље, али ја хоћу да живим као човек! А она, час клошарку доведе, час последњи новац да за манастир, па онда све до плате живи на хлебу и води. Али нека седи тако, ако јој се свиђа, ја нећу…

И Кирил се одједном расплака. Онако велики, незграпан, размазивао је сузе песницом, а оне су лиле као киша по његовом несрећном лицу.

– Сви имају мајке као што треба, а ја имам верницу…

Уплашила сам се његових речи. А шта ако заувек израсте у њему непријатељство према вернику, и слика мајчиног живота постане погубна по његово срце које још увек није прогледало? Ми себе називамо православнима пребрзо, журимо се према небеским висинама, а сами ни за педаљ нисмо у стању да се уздигнемо од греховне земље која нас чврсто држи.

Како да испричам све то Марини, каквим речима да јој укажем на њене очигледне духовне грешке, а да не погодим њено самољубље, да је не увредим неопрезном речју? У чему је Маринина кривица? У томе што се моли за свог сина, у томе што пружа помоћ туђем човеку без размишљања? И наједном (то се као и увек догађа наједном) – случајно с полице узета књига, случајно отворена страница, случајно бачен поглед.

Преподобни Симеон Нови Богослов: “Пази да не разориш свој дом у жељи да саградиш дом ближњега”. Ето у чему је узрок Маринине несреће. Она се жури с грађењем туђе куће, она спасава заблуделе душе људи познатих и непознатих, људи које је случајно срела. А сопствени дом јој је неуредан, запуштен и без радости. А њеном сину је у кући непријатно.

Отишла је у Оптину и вратила се кроз два дана. А јуче смо све до касно у ноћ ја и Кирил решавали како да саопштимо мајци потресну новост: девојка с којом се Кирил забавља очекује дете. Али док сам ја размишљала, Марина ми је саопштила своју потресну новост:

– Хоћу да одем у манастир. Кирил је већ одрастао, неће пропасти, отићи ћу старцу по благослов.

– Ти треба да мислиш о другом – ускоро ћеш бити бака. Марина ме уплашено погледа. А ја, журећи, у страху да ће ме прекинути и да неће саслушати до краја, рекла сам јој све. Рекла сам јој о њеној доброти према просјакињама и равнодушности према сину, о њеном прљавом стану с прозорима који нису прани две године, о жељи да спасе цео свет и неспособности да изађе на крај са сопственим сином који пати. Није ме прекидала. Затим је ћутке устала и отишла. Нисам је видела недељу дана. Испоставило се да је ипак отишла код старца, али се вратила некако сва утучена, смирена. Код мене није свраћала. Али је зато дошао Кирил:

  • Догодило се чудо. Мајка пере прозоре. Плаче, истина, и шмркће, али пере. И још сам код ње нашао књигу Васпитање детета. Спрема се да постане бака. Сакрила ју је међу својим духовним књигама и ја сам је пронашао.
  • А ти шта си тражио?
  • Сећате ли се, говорили сте да има неки Симеон Нови Богослов. Код њега има много мудрих мисли. Хтео сам да прочитам…

На души ми је било лако и радосно. Све ће се с Божијом помоћу остварити, све ће уредити Премудри Створитељ. Заблудело срце ће уразумити и појам добра ће исправити и научиће оном најважнијем – љубави жртвеној и лепој.

– Хоћеш ли кафу, Кириле? Скуваћу ти своју омиљену турску кафу. Кирил ме погледа уплашено:

– А зар могу? Мајка је говорила да православни не смеју да пију турску кафу. Турци су муслимани.

– Ти си ту нешто побркао – једва се уздржавам да се не насмејем – Кафа с тим нема никакве везе.


Comments are closed.