Кључ за истинско васпитање
Тајна васпитања здраве деце састоји се у томе да се даје непрекидан ток безусловне љубави и подршке. Објасните свом детету да ништа од онога што је учинило не може никада довести до губитка љубави према њему – ни Божије љубави, ни ваше. Као и Божија љубав, ваша љубав према детету мора бити безусловна. Најчудеснији поклон који можете направити свом детету је да улијете у њега апсолутно уверење у то да га волите свим срцем, безусловно, независно од тога шта оно чини и шта му се догађа.
Мудар родитељ ће, исправљајући понашање детета, увек прецизирати да му се не свиђа понашање детета, а не оно само.
Милиони родитеља данас сматрају да је једина њихова функција да непрестано забрањују детету ове или оне поступке. Неки родитељи, насупрот овоме, повлађују својој деци, дозвољавајући им свакојаке безобразлуке, и због пристрасног односа, због привржености, труде се да одмах испуне све њихове захтеве. Попустљивост је такође одсуство љубави. То значи да родитељ воли своја осећања према детету, а не само дете за којег је претерано родитељско повлађивање веома штетно. Ако волите дете и изражавате своју љубав према њему само у случајевима када вам пружа радост, онда је то љубав са условом. При томе се дете неће осећати вољеним. Љубав са условом изазваће у њему само осећај властите мање вредности и ометаће његов нормалан развој.
Родитељи несумњиво сносе одговорност за понашање и наравствени развој свог детета. Ако волите дете без икаквих услова, какво год оно било, оно ће се осећати заштићеним, његов живот ће се развијати светло и радосно. Научиће да се савлађује, да обуздава гнев и раздражљивост, и, у мери одрастања, његови поступци и стил понашања све више ће стицати зрео карактер. Неће се задржати на дечијем стадију развоја, неће бити инфантилно. Однос према детету као према свесном и одговорном бићу формираће његову зрелу самооцену.
Волећи дете само онда када оно одговара вашим очекивањима и вашим захтевима, осуђујете га на неуспех у животу; оно ће се учврстити у уверењу да су бескорисни било какви напори да буде добро, зато што ће тих напора увек бити недовољно. Мучиће га осећање незаштићености, узнемирености, ниска самооцена, и све то ће почети да омета његов духовни и личносни раст. Зато опет и опет понављам: Развој детета умногоме зависи од степена родитељске љубави.
Многи чак и не наслућују какво питање стално имају у глави њихова деца. На овај или онај начин дете стално пита родитеље: „Да ли ме волиш?“ Понекад се чак оно рђаво понаша да би проверило да ли га одрасли заиста воле. Што деца више постају старија и уздржанија, то вештије постављају питање: „Да ли ме волиш?“ Добар родитељ увек одговара на то питање потврдно, на све могуће начине показујући детету: „Да, ја те заиста волим“.[1] Ако чује одговор „Не“, дете се неће трудити да поступа исправно и да постане боље. Оно за то неће имати животне и душевне снаге. Од животне је важности не само вербални одговор, него, пре свега, понашање родитеља. Мало родитеља говори „Да“, и то не зато што не воле своју децу. Већина њих не зна како да одговори „Да“, како да изрази своју љубав.
Ако волите своје дете безусловно, оно осећа да потврдно одговарате на његово питање. А ако га волите са оградама, оно осећа несигурност и узнемиреност. Ваш одговор на ово важно питање одређује однос детета према животу. То је одговор од животне важности.
НАПОМЕНЕ:
[1] Подсетимо да се исто питање садржи у Еванђељу: „Волиш ли ме?“ Чак је и Господу било важно да ученик изговори признање љубави наглас.
