Аномалије родитељске љубави

Четири врсте родитељске привржености

 

Дакле, родитељска приврженост се из корена разликује од љубави. Она се најчешће испољава у четири облика, у четири врсте.

Прва врста коју ћемо размотрити јесте поседничка љубав. Обично се она изражава у тежњи родитеља да изазову у детету осећање глобалне зависности од њих. Разуме се, док је дете мало, везаност родитеља за дете очигледна је и апсолутна. Али ако се током одрастања детета она не смањује, постаје препрека на путу душевног развоја. Многи родитељи, покушавајући да задрже децу у потчињености, користе своју родитељску власт, а понекад чак иду и на моралну уцену. Мајка апелује на највиша осећања одраслог детета: “Ја сам те одгајила, ноћима због тебе нисам спавала, а у старости нема ко чашу воде да ми да”. Овакви родитељи гледају на дете као на своје власништво, сматрајући да имају на сина или на кћер сва права.

Класичан пример поседничке љубави је љубав трговкиње Кабанове према свом сину Тихону, описана у драми Островског Олуја:

“Кабанова Ако хоћеш да послушаш мајку онда ти, када дођеш тамо учини онако како сам ти одредила.

Кабанов Па како могу, мама, да вас не послушам.

Кабанова Но, да ли се сећаш свега што сам ти рекла?

Пази, упамти! Утуви себи у главу!

Кабанов Сећам се, мама”.

А ево сцене опраштања:

“Кабанова Е па, Тихоне, време је. Иди с Богом.

(седа). Седите сви! Е па, збогом.

Кабанов (прилазећи мајци) Збогом, мама!

Кабанова (покретом који показује на земљу). Клекни, клекни!

Кабанов се клања до земље, затим се љуби с мајком”[1]

По правилу, родитељи-поседници од малих ногу усмеравају своје дете томе да је оно само њихово власништво, које они потпуно поседују.

Васпитавајући малог човека на овакав начин, они га не припремају за самосталан живот одрасле особе, не формирају у њему потребу за самосталношћу и независношћу.

Родитељи морају да поштују у детету право да буде самосвојно, што свакако не значи одустајање од ограничења прихваћених у друштву, нити дозволу да оно ради шта хоће. Треба подстицати дете да мисли и испољава непосредност, да се осећа као самосталан човек који мора све више и више да преузима на себе одговорност за своје мисли и поступке.

Ако родитељи игноришу право детета на независност, оно може одрасти као личност потпуно потчињена родитељској вољи, личност покорна и неспособна чак и да схвати право на избор свог места у овом свету. Такви људи лако постају плен властољубивих и утицајних лидера различитих криминалних или секташких скупина зато што немају вољу и самостални животни став.

У мери у којој дете расте, његови односи с родитељима ће се највероватније погоршавати – пре или касније оно ће почети морално да се свети родитељима због претерано јаких “загрљаја” који су као стеге гушили самостални развој његове личности, светиће се за насиље, терор и уцену.

“Мајчинска љубав је у стању да буде чудовишно егоистична. Да, мајка воли свог сина, искрено и јако га воли – док је мали, док је у њеној власти; али кад почиње да одраста, те постаје самосталан и почне да испољава своја сопствена мишљења која се не подударају с мајчиним – управо тада за њега отпочиње борба. Борба с ким? Па с њим, с његовом личношћу, с његовим ‘ја’. Борба за шта? За љубав. За то да син који одлази од ње (а он одлази у свет, у живот) као и пре у потпуности припада њој.

Али “потпуно припадање” јесте потпуна потчињеност; а потпуно се потчинити може само ствар. Њен мали син је за њу и био само ствар, омиљена играчка. Није био човек. То је ужасна истина, али то је истина. Медицинска истина. И то је прво што морамо нарочито да истакнемо. Друго почиње нешто касније – када се појављује она која стиче право да му уместо мајке спрема доручак; она којој ће он сада уместо мајке давати новац; и сада ће њој причати о својим пословима; и с њом ће се, а не са мајком, сада саветовати. Туђинка, незнанка, која се ко зна одакле створила, мршавица, намигуша, она ће командовати њеним сином и узимати ону пажњу коју је син поклањао мајци; и што је главно! – она добија право да захтева од њеног сина, и то да захтева оно са чиме се уопште не слаже мајка – мајка која га је одгајила, дала му толико снаге, дала му саму себе… Или, једноставно и кратко: сада ће он припадати другој.

То је неподношљиво! Па према томе, то је и недопустиво.

И то је у суштини све.

А сада замислите да је мајка још и болесна. Или се разболела да би задржала сина уз себе. Није се разболела смртно, већ захтева сталну негу. То је, да ако кажемо, уобичајена пракса која је одлично позната медицини. Бранећи се од слома, од душевне катастрофе, организам бира мање зло и одлази у физичку болест.

Ако се осврнете, открићете да се систем односа ‘мајка – неожењени одрасли син’ среће далеко чешће него што вам се чини”.[2]

Родитељ мора увек имати на уму да је дете велики дар који му Господ даје ради тога да би васпитао дете за Бога и за њега самог, а нипошто власништво родитеља, мора схватити да треба да се каје пред Господом због поседничких осећања.

Новомученица царица Александра која је не речима, већ читавим својим животом показала каква може бити мајка и супруга и коју све мајке, које воле своју децу и желе да од њих одгаје праве људе, могу узети за узор – овако пише у свом дневнику о васпитању деце:

“На руке родитеља положено је свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају, и то улива родитељима осећање одговорности, приморава их да се замисле.

Деца су апостоли Бога,
Које нам из дана у дан
Он шаље да бисмо говорили
О љубави, миру и нади!

Велика је ствар преузети на себе одговорност за те нежне младе животе који могу обогатити свет лепотом, радошћу и снагом, али који такође лако могу пропасти; велика је ствар одгајити их, формирати њихов карактер – ето о чему треба мислити када градиш твој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти за истински и племенити живот, за Бога”.[3]

Ако родитељ открије у себи поседничка осећања – а она су, несумњиво, у већој или мањој мери изражена код многих, нарочито код мајки – мора да научи да их одвоји од природне бриге о напретку детета. Треба стално да прати испољавање тих осећања, да их савладава, да се каје због њих на исповести, да се учи да у мери сазревања детета овоме даје све више одговорности, препуштајући сину или кћери право да врше самостални избор у разним животним ситуацијама.

Друга врста неодговарајуће родитељске привржености јесте такозвана саблажњавајућа љубав. Говорити о овој ствари је тешко, то је врло деликатна тема. Али данас је проблем стекао нарочиту актуелност зато што је ова појава постала све раширенија. Саблажњавајућа љубав је покушај да се свесно или несвесно добију префињени или грубљи сексуални осећаји од додира с дететом супротног пола. У испољавања овакве врсте спадају: улажење у купатило у време када се дете (дечак или девојчица) купа уз супротстављање са његове стране; посматрање кришом деце у пубертету док се пресвлаче; претерани загрљаји и миловања; ситуације у којима већ одрасла девојчица седи оцу у крилу.

Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мога небескога (Мт. 18,10). А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6).

Физички контакт, загрљаји и додири неоспорно су потребни деци независно од њиховог узраста. Управо на тај начин она добијају душевну подршку и импулс за јачање својих телесних снага. Али родитељ мора да пази на то да се то ради целомудрено. Чистота односа према сину или кћери увек се мора строго одржавати. Ако родитељ примети да на овакве поступке с његове стране дете реагује као одрастао човек (на пример, на очева миловања девојчица реагује као одрасла жена), треба одмах у корену сасећи овакво своје понашање.

При томе треба узимати у обзир врло важан моменат. Ако дечак има грубог и намргођеног оца, а болећиву и претерано брижну мајку, онда, не добијајући од оца топлину, нежност, љубав и саосећање (јер он је груб и оштар), као пример за подражавање син обично узима мајчино понашање. У тој ситуацији дечак може израсти у феминизираног мушкарца. Пастир који се суочио са оваквим “маминим сином” треба да допринесе формирању мушког начела у њему. Примећено је да је поред оца мужевног и уз то брижног, оца који је у стању да испољава саосећање према људима, одраста син који личи на њега – син с мушким карактером. Истина, у нашој култури због нечега није уобичајено да се испољава очинска нежност и љубав према свом детету. У сваком случају, тако сматра већина мушкараца. Ова заблуда је бременита губицима – због одсуства брижних отаца пуних љубави читави нараштаји дечака ризикују да не стекну довољно мушког саосећања и пажње, што може негативно да се одрази на њиховом сазревању као личности.

Очеви, не будите дезертери, не сваљујте на друге одговорност за своју децу! Не пролазите поред деце, која су се тупо загледала у телевизор, заузмите своје место главе породице и моралног ауторитета у кући.

Васпитавајте своју децу у науци Господњој, молите се за свакога од њих и смело их водите Господу. Не пребацујте деци када вам она долазе да вам признају кривицу. Не затварајте им своје срце. Пустите их, охрабрите их, надахните! Деца стреме нама, деца имају потребу за нама. Њима је без нас хладно и усамљено у овом свету.

Трећи раширени тип родитељске привржености је амбициозна љубав. Тежећи да задовољимо своје амбиције преко детета, покушавамо да остваримо у животу властите неостварене снове. Једна од најштетнијих врста амбициозне љубави је љубав мајке која преко живота своје кћери хоће да оствари своје романтичне фантазије, женске снове или професионалне тежње. Своје циљеве мајка хоће да оствари несвесно, подстичући кћерку на такве односе и такве ситуације у којима би хтела сама да се нађе. За ову појаву карактеристично је наметљиво мајчино занимање за интимне подробности живота своје кћери, за њене сусрете с младићима. Разорност оваквог процеса је очигледна: девојчица се може наћи у ситуацији за коју још увек није спремна због своје незрелости и недостатка искуства.

Насилно улажење у унутарњи свет, у тајну детета, под разним изговорима типа: “Па ја сам твоја мајка, ја ти желим добро. Као искуснији човек могу да ти дам користан савет” – смањује самосталност детета, везује га за мајку (“То ми је мама саветовала да се удам за њега”). Човек постаје неслободан.

Претерано занимање оца за љубавне пустоловине свог сина може нанети штету не само сину, него и девојци с којом се он среће. Под утицајем одраслог мушкарца дечак може видети у жени првенствено објект задовољења телесне страсти. Касније ће му бити тешко да сматра жену личношћу, онаквом личношћу какав је и он сам, човеком који има разум и емоције.

Амбициозна љубав је љубав са условом. “Ако ти испуниш моје снове, оствариш моја маштања у животу, ја те волим. Ако не, ја се односим према теби другачије”. У тој ситуацији дете се налази пред сложеним избором: да живи у свему се прилагођавајући родитељима, губећи индивидуалност, могућност свог избора (то може бити избор супруга, професије, неких интересовања, облика слободног времена), или пак да буде лишено родитељске љубави.

Амбициозна љубав је непосредна супротност безусловној родитељској љубави, оног идеала код којег родитељи воле личност детета, поштују његов животни избор, чак ако се тај избор уопште не подудара са избором родитеља.

Код амбициозне љубави родитељи приписују детету сва савршенства, за шта код трезвенијег односа не би било никаквог разлога, те не виде или скривају његове недостатке, заборављају на њих. Испољавају тежњу да уклоне с пута детета све препреке, непријатности и тешкоће које обично савладавају људи његовог узраста. “Нека наш син живи боље него ми” – обично говоре такви родитељи, сматрајући да њихово дете мора бити заштићено од животних тешкоћа, ослобођено препрека које су они сами морали да савладавају у животу. Њега не смеју дотаћи ни болест, ни смрт, ни ограничење воље. Закони природе и друштва губе моћ над њим, оно као да постаје средиште читавог космоса. “Његово Величанство Беба” – тако је један педагог духовито назвао објект амбициозне родитељске љубави.

По убеђењу родитеља који пате од амбициозне љубави, дете је позвано да оствари њихове неиспуњене жеље и снове. Дечак мора да постане велики човек и херој. Девојчица мора да добије за мужа принца или барем утицајног и богатог човека. Родитељи преко детета стичу нову шансу за остваривање могућности које су они сами пропустили (из ових или оних разлога). При томе су убеђени у непогрешивост свог родитељског става. Ево случаја који јасно показује живи пример амбициозне љубави, случаја који ми је испричао пријатељ:

Мој рођак се васпитавао управо тако: од детињства су му сугерисали да је он геније, да ће надмашити свог деду – познатог лекара. Јединице у дневнику су једноставно завист и неприхватање наставника, а он има велику будућност. Унутрашњи конфликт је рађао побуну, изражавао се у асоцијалном понашању. Резултат: није напунио ни 30 година, а био је осуђен на дуготрајну затворску казну; изаћи ће из затвора без посла, без образовања, без икаквих корисних навика и са инвалидношћу. А родитељи стално певају једну те исту песму…

Ова, на први поглед дирљива родитељска љубав према својој деци није ништа друго до испољавање самозаљубљености родитеља, то је егоизам пренесен на властиту децу. Могу ли она у таквој ситуацији да схвате сопствена права, да преузму одговорност ако у потпуности зависе од родитеља?

Задовољење родитељских амбиција преко деце наноси штету како деци, тако и родитељима, јер ставља њихову љубав у зависност од понашања детета, то јест, љубав постаје услов. Родитељи не смеју да дозволе да њихове наде, тежње и маштања одређују карактер љубави према деци.

Амбициозна љубав веома подсећа на поседничку љубав, јер приморава родитеље да на децу гледају као на објекте власништва, које треба користити за остварење својих надања. Нажалост, често се оваква испољавања амбициозне љубави могу срести и међу родитељима верницима. Тим поводом св. Јован Златоуст гневно истиче: “Када би то радили други, не би било тако ужасно; али када родитељи, који су искусили све у животу и који су заиста спознали како су испразна садашња задовољства, долазе до таквог безумља да увлаче у њих и друге, јер њима самима године више не дозвољавају (да им се препуштају) и, када би требало да саме себе прекоревају за претходне поступке, увлаче у њих и друге, и то још – будући да су већ близу смрти. Какво ће им онда бити оправдање, какав опроштај, каква милост? Они ће бити кажњени не само за своје грехе, него и за утицај на децу, било да успеју да их доведу до пада, било да не успеју”.[4]

Родитељи који имају од Господа духовну мудрост никада неће на рачун детета задовољавати своје амбиције. Љубав родитеља-хришћана према детету мора бити безусловна, они га морају волети онаквим какво оно јесте, каквим га воли Бог, да би, добијајући снагу од његове љубави, могло извршити у животу оно што му је Бог доделио.

Још једну, четврту врсту родитељске привржености условно ћемо назвати замена улога. Неки родитељи исувише много очекују и захтевају од своје деце. Ти захтеви нису само превелики, него и преурањени. Овакви родитељи поступају с дететом као да је оно много старије него што заправо јесте. Дете није у стању да уради оно што од њега траже његови родитељи и зато и реагује на одговарајући начин. Ствара се утисак да родитељи нису сасвим сигурни да их деца воле и гледају на дете као на извор подршке, сигурности и љубави. Тешко да ће бити претеривање рећи да се у том случају родитељ понаша као преплашено дете које сопствено дете посматра као да је оно одрастао човек, способан да му донесе спокојство и љубав.

Овде се могу издвојити два битна елемента: претерана очекивања, претерани захтеви родитеља и при томе запостављање потреба самог детета, одбијање суочавања са ограниченошћу његових могућности, с његовом беспомоћношћу. Ради се о озбиљном несхватању ко је њихово дете.

Неки самохрани родитељи успостављају са својом децом (понекад чак са децом од десет-дванаест година) односе поверења који подсећају на односе међу пријатељима или колегама. То се догађа због тога што немају с ким да поделе своје проблеме одраслог човека, због усамљености и незадовољства животом, животних тешкоћа или финансијских проблема. Самохрани родитељи понекад не могу да се односе према својој деци другачије. Они их доживљавају као своје вршњаке, хоће да поверавају своје личне проблеме деци која још увек нису спремна да схвате оно што се догађа. Овакви родитељи теже да својој деци постану најбољи пријатељи, успостављају с њима пријатељске односе, истовремено себе доживљавајући као да стоје изнад њих за степеницу више.

Понекад се срећу крајње пројаве оваквог понашања: један отац је собом водио 14-годишњег сина у пивницу да би од њега направио “правог мушкарца”.

Догађа се да се родитељи жале деци колико су “несрећни, разбијени животом”. У том случају родитељи престају да играју своју родитељску улогу зато што управо родитељи морају да задовољавају душевне потребе детета, а не обрнуто. Оваква замена улога омета природни психолошки развој детета. Родитељи морају бити ослонац за дете. Захтевајући од детета душевну подршку, родитељ му наноси огромну штету и руши свој родитељски ауторитет.

Неки сматрају да управо деца треба да постану њихова духовна утеха и извор душевне равнотеже. Они хоће да их дете “мази”, да их умирује. А ако то изостане, ако је мали човек обузет својим проблемима, они га кажњавају. Када дете одрасте и почне да одбија да “мази” своје родитеље до старости, они малтене проклетствима засипају главу “сурове” и “незахвалне” деце која су на неки начин одлучила да уреде свој живот самостално. Најчешће су такви родитељи сурови људи који су потпуно способни да се сами о себи брину.

Шта се може посаветовати оваквим родитељима? Треба се помирити с тим да дете није у стању да буде утешитељ, одрасло свесно биће, попустљиво и беспоговорно послушно. То је противприродно за дете. Ако се оно примора да прихвати ту улогу, оно ће се развијати ненормално, с различитим и, могуће је, тешким последицама.

Чињеницу непослушности адолесцента не треба схватати као трагедију. Непослушност је испољавање личности детета, видљиви доказ да се у њему формира самостално вољно начело. Треба да нас забрине супротно: непромишљена послушност која предуго траје. Бескарактерност и потпуна потчињеност туђој вољи може касније осакатити човеков живот. “Безвољно дете” када одрасте неће моћи да самостално уреди свој живот, да каже одлучно “не” негативном утицају друштва.

У вези с тим педагози скрећу пажњу на такву појаву као што је тврдоглавост у раном узрасту. Управо се тако испољава карактер детета у формирању. Сузбијајући тврдоглавост ризикујемо да истовремено сузбијамо личност детета. Кротећи привидну или тобожњу дечију самовољу треба бити веома опрезан.

Из свега реченог уопште не следи да деца не треба да извршавају разумне захтеве родитеља и да им помажу. То само значи да деца нису дужна да надокнађују емоционалне и душевне потребе родитеља који, са своје стране, немају права да то захтевају од своје деце.

Драги родитељи, тражите подршку где год хоћете, само не у властитој деци!

Код многих родитеља настаје потреба да са својом децом поступају као са вршњацима. Да, заиста, бити љубазан, дружељубив, умети се играти с децом било којег узраста – то је нормално. С децом се може разговарати на разне теме, али само у циљу развоја њиховог интелекта, а не ради тога да би се на њих пребацили сопствени психолошки проблеми. Нипошто се не сме “плакати на рамену” сопственог детета, саветовати се с њим поводом својих одраслих проблема, јер ће она у противном осећати своју незаштићеност у овом свету. Наравно, понекад се можемо посаветовати са својим дететом-адолесцентом, али нипошто ради тога да бисмо пребацили на њега бреме доношења одлука или да бисмо добили емоционалну подршку. Не смемо тражити од деце да нам олакшавају наше невоље.

Родитељ мора бити ауторитет за дете, да га усмерава, да буде онакав човек на којег дете може да се ослони и да се угледа, с ким може да се упоређује. Ако родитељ престаје да врши своје очинске (мајчинске) дужности и не даје деци позитиван пример, она престају да осећају сигурност и лакше потпадају под лош утицај.

Према томе, прва родитељска дужност састоји се у томе да се деца осећају вољеном, а друга – да родитељи морају за децу бити ауторитет и васпитавати их с љубављу.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] А. Н. Островски, Драме, Москва, 1978, стр. 169.

[2] К. Михајлов, Нега болесника са елементима психотерапије, Ростов на Дону, Феникс, 2000, стр. 147-160.

[3] Господарица царица Александра Фјодоровна Њманова, Дневник, Москва 1998 стр. 284-285.

[4] Целокупна дела св. Јована Златоуста, архиепископа Константинопољског, у 12 томова, Петроградска духовна академија, 1898. Непријатељима монаха. Беседа трећа. Оцу вернику.

 

Comments are closed.