Забрана “Не чини”
У религиозним породицама став “Не чини” често се даје детету кроз извитоперено тумачење принципа послушности и потчињавања вољи Божијој и родитељској. “Не смеш да чиниш оно што хоћеш, већ само оно што ти наређују родитељи, јер они боље од тебе разумеју живот”. То је уобичајена порука деци у оваквим породицама. Супротна страна ове поруке “Ти си слаб, глуп и беспомоћан, те зато ништа не можеш да учиниш правилно” – постаје основа самооцењивања деце коју ова касније преносе и у свој живот одраслих личности.
Суровији облик гушења воље детета, а касније и одраслог човека, његове одговорности за своје поступке, јесу формулације типа “Бог хоће од тебе”, “Богу је угодно да ти…”, “Тако хоће Бог”, у случајевима када други човек (родитељ или свештенослужитељ) у име Бога изражава своје властите погледе или жеље. У том случају, човек којем се обраћају са оваквим тврђењем бива готово у безнадежном положају: јер још може и да се не сложи с вољом родитеља, али да не прихвати вољу Божију – то је већ исувише.
Типична животна схема човека који је васпитан на основу забране “Не чини” јесте тежња да пребаци одговорност за свој живот на туђа плећа, а животна пасивност продире и у духовну сферу. Такав човек пребацује одговорност за све што му се догађа на Бога. “Тако је Богу било угодно” – то је за њега најтипичније објашњење властитих животних ситуација. Односи с духовником граде се по истом принципу: он покушава да претвори свештеника у саветника у вези са свим својим животним проблемима, да пребаци на њега одговорност за доношење одлука.
Лик Бога код тих људи је јако искривљен. Бог је за њих онај исти родитељ који их лишава сопствене воље. С једне стране, они му се покоравају, а с друге – унутар њих има јако много неизраженог протеста који им смета да на прави начин виде и прихвате Божију вољу.
