Аномалије родитељске љубави

Четири скупине родитељских проблема

 

Прва скупина. За њу је карактеристично одсуство контакта с децом. Родитељи не знају како она живе, чиме се баве. Немогућност да поразговарају с њима искрено и отворено, ствара у родитељима осећај своје непотребности и отуђености од властитог детета. За овакве ситуације су типичне изјаве типа: “Ја њега (или њу) уопште не разумем. Ништа о њему не знам – где иде, с ким се дружи. Он ми ништа не прича, нема поверења у мене”.

Друга скупина. Проблеми ове скупине повезани су са изазивачки омаловажавајућим односом деце према родитељима. Међу њима непрестано избијају свађе и сукоби због ситница. Карактеристичне су жалбе родитеља: “Он се према мени стално дрско понаша, не узима ме у обзир – гласно пушта своју идиотску музику, неће да помаже у кући”.

Трећа скупина. За њу је карактеристична брига за децу, бојазан да не живе онако како треба да живе с гледишта родитеља. Понекад је то сукоб између нерелигиозног начина живота деце, њиховог одбијања да иду у храм, да се моле Богу и родитељског “мораш”.

Догађа се да родитељи сматрају децу несрећном, неуспешном, изгубљеном и залуталом у животу. Ево жалби овакве врсте: “Моја кћерка је у лошим односима с мужем. Хоћу да јој помогнем да поправи породичне односе, али не знам како да то учиним”. Или: “Баћушка, мој син је напустио факултет који је студирао три године, спрема се да оде у манастир. Како на њега да утичем?” Мајка се жали да кћерка има само деветнаест година, а већ је направила три абортуса: “Шта да радим с њом?”

Четврта скупина. То су проблеми повезани с нестандардним, често противзаконитим понашањем деце. На пример: “Мој син узима дроге. Како да му помогнем? Које молитве да читам? Којем стручњаку да се обратим?”, или: “Моја кћерка је у блиској вези са члановима криминалне банде која се бави рекетом”.

У коју год скупину спадале жалбе, први задатак пастира је да распозна суштину проблема, да схвати колико претензије и оцене родитеља одговарају стварности. Најочигледнији начин је прикупљање информација, конкретних чињеница.

Обично је родитељ који се обратио свештенику “у праву” са свог гледишта, он је говорљив и спреман да вам без потпитања исприча свој случај. Али да би се добила потребна информација о конкретним ситуацијама треба му постављати непосредна питања о томе како су се развијали односи детета с родитељем, о чему они обично говоре, зашто и како избијају сукоби, на чему се заснивају узнемиреност и подозрења.

 

Comments are closed.