“Не буди дете”
Ова забрана обично потиче од родитеља који теже да њихова деца што је могуће пре одрасту. Они покушавају да од њих направе “мале мушкарце” и “мале жене”, те као да им говоре: “Ти си већ велики и мораш да нам помажеш”, “Не плачи, плачу само мали”. Ове поруке су упућене још сасвим малој деци. Често забрану “Не буди дете” усвајају у породици старија деца којима поверавају бригу о млађој браћи и сестрама. При томе детету намећу за њега претешко бреме одговорности. На пример, једна моја клијенткиња је причала како су јој, када је имала седам година, родитељи наређивали да путује кроз цео град да би доводила малог брата из дечијег вртића.
Родитељи подстичу прерану зрелост детета, поносе се њоме. Код таквих је родитеља по правилу властито детињство било тешко; они су некада одлучили у своје име да је “бити мали рђаво” и зато они као да пожурују своје дете да што пре одрасте.
Ако је мајка изгубила мужа, веома јој је тешко да одгаја дете сама и зато може да га подстиче да се понаша као одрастао човек: “Ето ти си мој помоћник”.
Дете у таквој ситуацији пристаје на то да се мами свиђа његово зрело понашање и, да би заслужило њено одобравање и љубав, оно несвесно доноси унутрашњу одлуку: “Више нећу бити мали”, “Бићу одрастао”.
У чему је проблем, чега има лошег у томе што ће дете брзо постати одрасло? Ствар је у томе што је веома важно време у животу сваког човека време стицања искуства да буде мали и слаб, када о њему може да се побрине неко ко је већи и јачи од њега. То код човека формира важну навику да се ослања на друге, да ужива подршку других људи – мудријих, јачих, компетентнијих у нечему. Насупрот томе, прерано сазрела деца навикавају се на то да се ослањају само на себе. Она могу много да дају другима, али им је тешко да добијају нешто за узврат. То ствара унутар њих осећање ускраћености. Она се налазе у стању напетости и умора од своје претеране одговорности, јер увек преузимају на себе више него што могу да поднесу.
