“Не постижи успех”
То је врло распрострањена забрана. Могуће је неколико различитих варијаната породичних међусобних односа који воде његовом формирању. Родитељи могу бити стално незадовољни понашањем детета и критиковати га због грешака. “Ти све радиш погрешно, погледај другу децу”, “Ја сам у твојим годинама…” При томе често реални успеси детета могу бити непримећени или се једноставно схватају као нешто што се подразумева. У њему се ствара утисак да су његове погрешке родитељима далеко важније него успеси, јер на њих обраћају већу пажњу. На крају дете почиње да мисли да ће, ако буде успешно, родитељи потпуно заборавити на њега. На тај начин, оно преводи њихову поруку за себе овако: “Када си успешан, ниси нам потребан”, а то је за њега једнако забрани “Не постижи успех”.
Догађа се такође да родитељи сматрају свој живот несрећним и неуспешним. Породична атмосфера пуна малодушности и песимизма, као и целокупне прилике и разговори у породици, дају деци општу идеју: “Вас не чека ништа добро у животу”. За дете то звучи често као својеврсна забрана успеха, јер оно мора бити једнодушно са својим родитељима. Код деце која су одрасла у оваквим породицама често је присутан ирационалан осећај да ће, ако постану успешна, самим тим издати своје родитеље, презрети њихов бол и патњу.
На пример, отац може избегавати општење са сином када га овај надмаши: побеђује га на спортском терену, боље зна страни језик, и решава математичке задатке. Оца то погађа и, бранећи се, у таквом случају или избегава контакте са сином, или почиње да потцењује његове успехе, на пример, говорећи: “Кад не бисмо плаћали приватне професоре, ти ништа не би знао”. Дечак при томе доживљава овако понашање као поруку: “Не побеђуј, не смеш бити бољи од мене, иначе те нећу волети”.
У књизи америчког психотерапеута С. Хелера Монструми и чаробни штапићи описан је са овог гледишта поучан случај.
Један младић који је пружао велике наде непрестано је трпео неуспех у изградњи своје каријере. Све време, на разним пословима и местима на којима је радио понављала се једна иста ситуација: он је брзо постизао успехе, али чим би му предлагали напредовање у служби, он је нагло упропашћивао цео посао. Наравно да након тога више није добијао унапређење. Током психотерапије у његовој свести су се појавила давно заборављена сећања како му је његова мајка често говорила у детињству: “Ти не можеш бити бољи од свог оца”. А дечаков отац је био обичан поштански службеник.
Конкурисати на тему “ко је успешнији” може не само отац са сином, него и мајка са кћерком. Само што је предмет конкуренције овде други: која је од нас млађа, привлачнија, која има већи успех код мушкараца. Док се мушкарци надмећу за предметне успехе – ко ће више и боље направити, за жене је то често надметање за успех у односима с мушкарцима. У породици се то веома често развија као борба за пажњу главног мушкарца – мужа, то јест, оца. Када девојчици успева да запоседне пажњу оца, мајка може да се удаљи од ње, да постане хладна или агресивна према њој. Девојчица при томе закључује: “Не може се бити бољи од мајке, не може се она побеђивати, иначе ме више неће волети”. За одраслу девојку то решење може довести до тога да ће она стално и несвесно поново у свом животу стварати ситуацију свог пораза у име мајчине љубави. То се често испољава у томе што се девојка заљубљује у мушкарце с којима не може бити заједно, било зато што су они већ ожењени, било зато што они неког већ воле.
