ПОГОВОР
Монахиња Игнатија Низова
Ко од нас може рећи да се родио и одрастао у савршено срећној породици? А када би то и било тако, ко може рећи да је околина у потпуности омогућила да се свако од нас формира као успешна слободна личност која воли Бога? Сигурна сам да таквих има врло мало. У крајњој линији, за време свог служења уверила сам се да су многи одрасли људи остали у дубини своје личности одбачена деца којој је потребна љубав, и која не умеју да дају и примају љубав.
Шта да радимо, како да живимо, ако смо то увидели? Јер чак и кад смо дошли вери, приносимо Богу саме себе, те покушавамо да крај Његовог олтара збацимо са себе проблеме који су се годинама нагомилавали. Али ни то нам увек не полази за руком. И то не зато што Бог неће или не може да нас избави од мука, већ зато што ми нећемо или не умемо да Га замолимо тако да то буде разумљиво пре свега нама самима.
Шта хоћемо? Шта тражимо од Њега?
Ако сагледамо шта стоји иза људских жеља упућених Богу, може се понекад чути: „Господе, дај ми нешто…, али боље је да не даш ништа, јер се бојим промена и не бих баш нешто да променим у свом животу”.
После семинара које сам обавила у Просветном центру “Светлост Православља” о књизи чије друго издање држите у рукама, добијам много писама. Људи хоће да схвате себе, своје међусобне односе са околним светом…
Та писма су пуна бола. “Зашто то нисам знала раније?”, “Док сам читао ову књигу, стезао сам песнице од беса, моји родитељи су ме васпитали као богаља, шта сада да радим?”
Ми смо одговорни за своју децу да их васпитамо у потпуној породици, у љубави и да напунимо душу не свог, већ Божијег детета, одговарајућим садржајем. Али ради тога морамо да опростимо и благословимо наше сопствене родитеље.
У Речи Божијој се каже: „Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својега и матер; ово је прва заповест са обећањем: да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи. И ви, очеви не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,1-4).
Слушати у Господу јесте пре свега опростити несавршенство својих родитеља, опростити њихове поступке према нама, који су били, или нам се чине, неправедним, или егоистичним. Треба једноставно рећи себи: “Нисам ја њему отац, већ је он мени. Тако је хтео Господ и зато му опраштам његов поступак”. Тим више што је Господ заповедио да опраштамо свима онима који су против нас сагрешили још док дан траје, пре заласка сунца, и да то чинимо 490 пута дневно. Замислила сам се: колико минута треба без осуде боравити у увређености да би схватио да си љут на некога? Ако помножимо и поделимо, испоставља се да су то свега два минута! Сваких два минута будног стања, изузев осам часова сна, човек је позван да опрашта. И још чешће, човек је позван да опрашта својим родитељима, јер су нам управо они дали тело: ми се телесно половину састојимо од оца, а половину од мајке.
Али праштати уопште не значи да треба чинити све што они кажу и што захтевају од нас. Беспоговорна послушност мора бити само у Господу. Ако тата или мама захтевају нешто од своје кћерке или сина који се већ “одлепио” од њих, одрасло дете има право да донесе самосталну одлуку и да не доживљава тим поводом осећање кривице или љутње.
„Очеви, не раздражујте децу вашу, да не клону духом. Робови, будите послушни у свему вашим господарима по телу, не радећи само притворно, као да људима угађате, него у простоти срца, бојећи се Бога. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима, знајући да ћете од Господа примити као награду наследство, јер Господу Христу служите. А који чини неправду, примиће што је скривио и не гледа се ко је ко“ (Кол. 3, 21-25).
Ми нисмо судије својим родитељима. Наше право и дужност је да их поштујемо. Да им захваљујемо што су нас родили, дали нам живот, и што нас, у мери својих представа о љубави, воле. Ако научимо да им опраштамо, значи да ћемо и нашу децу научити да опраштају наше несавршенство да бисмо пребивали у љубави и поштовању једни према другима, служећи тиме Господу.
Исправљање аномалија родитељске љубави јесте пре свега опраштање својим родитељима, ослобађање срца од терета увреда, терета који вучемо са собом из прошлости. Родитељи понекад чак и не наслућују да су због нечега криви пред нама: гајили су нас, волели, жалили… А дете је одрасло и због нечега се љути, има проблеме, живот, чини му се, пролази мимо њега. Ослобађање од љутње потребно нам је ради себе. Ако је чаша напуњена, како се у њу може још нешто досути? Ако је срце пуно љутње, како се у њега може сместити љубав?
Чак и ако су ваши родитељи били толико далеки од савршенства да су вам се отворено ругали, нису веровали у вас, и у том случају треба слушати Господње речи зато што су оне речене из стања свеобухватне и свепобеђујуће љубави. Господ нас љуби, Он је изложио законе живота, законе који су лаки за извршавање и који нас чувају и које нам је оставио преко Својих ученика у Светом Писму…
