NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
76. Iskušenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih shvatanja.
 
Milost Božija neka bude sa Vama!
Evo ga! Nije prošla ni prva poteškoća, a već stiže i druga – prepredenija i opasnija. Ko Vam je to tamo pričao koješta?! Koliko Vam je samo tričarija i gadosti napričao?! Njegov cilj je bio da pokoleba Vašu veru i ne samo da Vas odvoji od Hrista Gospoda, nego i da napravi bezbožnicu od Vas. To Vam je đavo poslao takvog mudraca.
Dobro je što ste odlučili da na svaki način izbegavate razgovore sa nevernicima, pa i svaki susret sa njima. Zli razgovori kvare dobro raspoloženje duše. Pa se posle bori da bi obnovio to raspoloženje. Ali ne možeš da ih izbegneš. Jer toga ima na sve strane. Gde god baciš pogled. Dakle, ubuduće postupajte ovako: kada nehotice dođete u priliku da čujete nešto protivno veri, na svaki način se potrudite da to ne dopre do Vašeg srca, nego neka Vam na jedno uho uđe a na drugo izađe. Dok skrećete pažnju sa nevernikovih reči potrudite se da svoje srce održite u ubeđenju da je naša vera apsolutno istinita u svakoj svojoj tački, a ako ima onih koji joj se protive, to je zbog toga što ne shvataju stvari. Sve se može dovesti u pitanje, čak i to da li mi postojimo. Ali ubeđenost u Vašem srcu i to što uviđate ograničenost uma i nedobronamernost srca nevernika koji Vam se obraća načiniće od Vaše duše kamen o koji će se zle reči odbijati ne nanoseći nikakvog traga. Ako bez obzira na to nešto loše ipak zapadne u dušu, prihvatite se molitve, kao što ste učinili kod prepodobnog Sergija: obratite se anđelu čuvaru, Majci Božijoj, a najviše Samom Gospodu Spasitelju. I Oni će razvejati mrak koji se spustio. Posle ćete ili sami razmisliti i rešiti nedoumicu koja se pojavila, ili ćete njeno rešenje pronaći u nekoj knjizi, ili ćete sa nekim porazgovarati, ali svakako nešto učinite, da od nje ne bi ostalo nikakvog traga na duši, jer bi taj trag stalno uznemiravao dušu.
Pišite mi. Dobro ste učinili što ste sve to opisali. Mada se niste pokolebali i mada je sve što Vam je poniklo u mislima usled tih reči prošlo, ja ću Vam ipak kazati reč-dve protiv onoga što ste čuli.
„Veru nameće vaspitanje“. Ne nameće, nego razvija i daje joj određeni oblik. Svako ko se ponovo rađa stupa u zajednicu koja ima veru. Vera zajednice postaje i njegova vera, kao i sve ostalo. Ali sposobnost za veru i potreba za verom koju duša oseća je nešto što ne nameće zajednica. Isto kao i u pogledu znanja: zajednica kroz vaspitanje svom novom članu predaje određena znanja, ali mu ne daje sposobnost poznanja. Ta sposobnost je neodvojivo svojstvo duše. Tako i vera u postojanje Boga i Njegovu svemoć predstavlja neodvojivo svojstvo duga, koje se kod svakoga jasno pokazuje čim se razviju njegove sposobnosti. Zajednica predaje samo oblik svoje vere, a ne samu silu vere i potrebu za njom.
Zajednica kroz vaspitanje nameće veru. A odakle zajednici vera? Sve što ulazi u zajednicu, izlazi iz duše. Ona predstavlja spremište u koje se sliva sve što izlazi iz duše. Dakle zajednica ima veru zato što ona prethodno postoji u duši. Ona je izašla iz duše i nastanila se u društvu. Vera je starija od društva i od porodice, pa shodno tome i od samog vaspitanja. Vaspitanje novorođenom daje ono što je u porodicu i društvo prethodno ušlo iz duše.
Dakle izvolite jače utvrdite u svome umu uverenje da vaspitanje samo razvija ono što već postoji u ljudskoj prirodi, ali u nju ne unosi ništa novo. Ako ono razvija veru, to je zato što ona postoji u ljudskoj prirodi. Niko ne bi mogao da nauči da pozna Boga i da Mu se klanja, ako to u ljudskoj duši ne bi ležalo kao neodložni zakon. I tako vidimo da vera postoji u čitavom ljudskom rodu. Ona postoji i kod divljaka, jer bez nje čovek nije čovek. Ako neki od mnogo učenih ljudi ne veruju, to ne znači da su oni iskoračili daleko napred ili da su se visoko uzdigli, nego da su istupili iz ljudske prirode, da su sami sebe izopačili i nagrdili, kao kada bi neko sebi iskopao oko ili odsekao nos. Ako svi imaju veru, onda norma ljudskog života nužno sadrži veru. Iz toga proizilazi da onaj ko nema veru odstupa od ove norme i predstavlja moralnu nakazu – takvi su svi ateisti.
Čovek koji je od detinjstva živeo u društvu životinja i sam postaje kao one“. To je pisalo u francuskim pričama i romanima sa kraja prošlog veka. Da li je nešto slično zaista postojalo, ne znam. Čovek je – svuda čovek. Ali neka je i bivalo tako kako kažu; uzmite čoveka koji je odrastao među životinjama, i dve te životinje i dovedite ih kod sebe. Za nedelju dana ćete videti koliko će daleko čovek otići od životinja. Zašto? Zato što u njemu postoji klica uzvišenijeg života. I vera će se kod njega pojaviti. Ona u njemu već postoji, ali je pomračena, zaboravljena. Sa prvim sugestijama ona će se probuditi i ubrzo će ojačati. A životinje će uvek ostati životinje.
Ateisti, koji su istupili iz normi ljudske prirode, obično se za potvrdu svoga neverovanja okreću nenormalnostima. Osim izmišljenog nenormalnog vaspitanja čoveka među životinjama, oni ukazuju i na one koji su po prirodi slaboumni. I šta sve pri tome neće da izmisle?! Nema Boga, nema duše. Međutim, zdravorazumski gledano iz tih slučajeva se ne može izvesti nikakav zaključak, zato što ni sami ti slučajevi još nisu objašnjeni. Evo kako o njima treba da razmišljate. Njihova duša ista je kao i kod svih drugih ljudi, ali ne može u potpunosti da se projavi pošto je svezana. To može biti posledica delovanja promisla Božijeg. Događa se da nekome preti opasnost od okolnosti koje u budućnosti treba da nastanu, ako bude delovao u njima. Bog na njega šalje bolest i dok on leži u postelji te okolnosti prolaze bez njegovog učešća, te se tako spašava od nesreće. A da je bio zdrav sigurno bi se upleo i nastradao. Tako razmišljajte i o onima koji su od prirode slaboumni. Njihova duša je svezana za sve vreme njihovog života na zemlji, jer kada bi se razvezala ni oni ni drugi ne bi mogli da izbegnu nesreće. U drugom životu će se otkriti da je to tako. Njihove duše preći će onamo kao duše umrle novorođenčadi. Da li će se ovo verovanje opravdati ili ne, videćemo na onom svetu. Tada ćemo dobiti odgovor, a sada iz toga nikakav zaključak ne možemo da izvedemo.
Neću da se dotičem drugih besmislica koje ste čuli. Vi ste ih i sami dobro shvatili. Pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri (Ef.5,15).
Neka Vas Gospod blagoslovi!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *