ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
11. Утицај духа на човекову душу и појаве у умној, делатној (вољној) и чулној области које одатле потичу.
 
Прихватам се онога што је било прекинуто – шта се заправо догодило са душом услед њеног сједињења са духом, који је од Бога. Душа се од тога сва преобразила, и од животињске, каква је по природи, постала је људска, са оним силама и дејствима на која је горе указано. Али сада није реч о томе. Пребивајући тако како је описано, она осим тога показује узвишена стремљења и усходи једну степеницу више, показујући се као одуховљена душа.
Таква одуховљења душе могу се видети у свим областима живота – умној, делатној и чулној. У умној области услед дејства духа у души се јавља тежња ка идеалности. Управо се мишљење у потпуности ослања на опит и проучавање. Из онога што се на тај начин сазнаје појединачно и неповезано она изводи уопштавања, доноси закључке и на тај начин добија основне тврдње о одређеном кругу ствари. На то би она да се ослони. Међутим, тиме никада није задовољна, него увек хоће више, тражећи да одреди значење сваког круха ствари у целокупној творевини. На пример, шта је човек – то се спознаје помоћу посматрања, сакупљања податак и уопштавања. Но, не задовољавајући се тиме, ми постављамо питање: “Шта значи човек у оквиру целокупне творевине?” Тражећи одговор на ово питање неко ће рећи: он је врхунац и круна творевине; други ће рећи: он је свештеник – у том смислу што сабира гласове свих створења која несвесно хвале Бога и разумном песмом узноси хвалу Свевишњем Творцу. Позив је душе да доноси такве мисли и о свакој другој врсти ствари и о свима њима у целини. И доноси их. Да ли оне одговарају стварима или не, то је већ друго питање, али несумњиво да она има позив да их тражи и доноси. То и јесте тежња ка идеалности, јер смисао ствари јесте њена идеја.
Та тежња је заједничка свима. Чак и они који не цене никакву спознају осим опитне не могу да се уздрже од тога да и против своје воље идеализују ствари, а да то чак и не примећују. На језику они идеје одбацују, али их на делу граде. Претпоставке које они прихватају и без којих не може да прође ни једна област знања представљају заправо нижи разред идеја.
Идеалистички начин гледања представљају метафизика и философија, које су увек биле и остаће у области људског знања. Дух, који нам је увек својствен као суштинска сила, сам созерцава Бога као Творца и Промислитеља, и душу позива у ту невидљиву непрегледну област.
Можда је духу по његовој сличности Богу било намењено да све ствари созерцава у Богу, и он би их созерцавао да није било пада. Но свакако и сада онај ко хоће да созерцава све што постоји треба да полази од Бога или од оног символа који је Богом написан у духу. Мислиоци који не чине тако, већ по самом томе нису философи. Не верујући идејама које је душа изградила на темељу наговора духа, они неправилно поступају када не верују ономе што чини садржај духа, јер једно је људско дело, а друго – Божанско.
У делатној (вољној) области од дејстава духа јављају се жеља и чињење несебичних дела или добродетељи, па чак и више – стремљење (душе) да постане добродетељна. Заправо, дело душе у тој њеној области (воља) јесте уређивање пролазног људског живота, да му буде добро. Испуњавајући то своје назначење, она све чини у убеђењу да је то што чини или пријатно или корисно, или потребно за живот који живи. Међутим, она се тиме не задовољава него излази из тог круга и ради ствари не зато што су оне нужне, корисне или пријатне, него зато што су добре, благе и праведне, стремећи ка њима уз сву ревност, без обзира на то што оне не дају ништа за пролазни живот чак му и не годе и уводе се њему на уштрб. Код некога се поменута стремљења пројављују са таквом силом да се за њих жртвује читавим својим бићем, да би живео слободан од свега. Пројаве таквих стремљења срећу се свуда, чак и изван хришћанства. Одакле оне? Од духа. У савести је нацртана норма светог, доброг и праведног живота. Спознавши ту норму кроз сједињење са духом душа бива привучена њеном неописивом лепотом и узвишеношћу и одлучује да је прими у круг својих дела и свога живота, преобликујући и себе према њеним захтевима. И сви осећају таква стремљења, мада им се не предају у потпуности; али нема ни једнога човека који се повремено не посвети таквим делима.
У чулној области под дејством духа у души се појављује стремљење и љубав према лепоти, или, како обично кажу, префињеност. Карактеристична делатност тог дела душе је да осећајем доживљава своја угодна или неугодна стања и утицаје споља по мери задовољавања или незадовољавања душевнотелесних потреба. Али међу осећајима заједно са корисним – да их тако назовемо – видимо и неке некорисне, која се појављују сасвим мимо задовољавања или незадовољавања потреба – осећај наслађивања лепотом. Очи не могу да се одвоје од цветка или слух од појања само зато што је и једно и друго прекрасно. Свак уређује и улепшава своје боравиште на овај или онај начин јер ће тако бити лепше. Када идемо у шетњу место за то одабраћемо само због тога што је лепо. Изнад свега тога је наслада коју пружају уметничке слике, вајарска дела, музика и певање, а и од свега тога више је – наслађивање делима поезије. Префињени производи уметности наслађују не само лепотом спољашње форме, него нарочито лепотом унутрашњег садржаја, лепотом која се созерцава умом, идеалном лепотом. Одакле такве појаве у души? То су гости из друге области, из области духа. Дух који познаје Бога природно тражи лепоту Божију и једино у њој тражи насладу. Иако не може одређено да каже шта је она, ипак, носећи тајно њен нацрт у себи, он тачно може да каже шта она није, изражавајући ово сведочење тиме што се не задовољава ничим створеним. Созерцавати лепоту Божију, окусити је и наслађивати њоме потребе духа, то је живот рајски. Добивши знање о тој лепоти кроз сједињење са духом, и душа почиње да трага за њом, достижући је на свој душевни начин, па се час у радости баца на оно што је окружује а представља одраз те лепоте, а час сама измишља и производи ствари у којима очекује да ће је одразити, онако како она ту лепоту замишља (уметници). Ето одакле долазе ти гости који су одрешени од сваког чулног осећаја, који узвисују душу до духа и одуховљавају је! Примећујем да од уметничких производа ја у овај разред убрајам само оне чији је садржај божанствена лепота невидљивих божанствених ствари, а не оне који, мада лепи, ипак представљају само обичан душевно-телесни живот или земаљске ствари које чине свакодневицу тога живота. Не тражи душа вођена духом само лепоту, него у лепим облицима тражи и изразе дивног и невидљивог света, куда је позива својим утицајем дух.
Ето дакле шта је души дао дух, будући сједињен са њом, и ето како душа показује да је одуховљена! Не мислим да за Вас било шта од овога што је речено представља тешкоћу, али ипак, молим да не прелетите преко написаног, него да све добро размотрите и прихватите. Је ли Ваша душа одуховљена? Па и ви певате и бавите се музиком! Једном ћемо критички да преиспитамо ту Вашу страну, у светлу поменутог захтева – шта треба да представљају лепе уметности.

Comments are closed.