ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
57. Разни степени развитка страсти: страсне мисли, осећања, жеље и дела. Борба против њих.
 
Што се страсно појављује у нама, то још и није тако страшно. То значи да смо нечисти, али нас не чини кривима. Наша кривица почиње одатле што се благонаклоно односимо према страсти коју смо приметили, то јест не журимо да у њој препознамо непријатеља и да се наоружамо гневом против ње, него напротив, прихватамо је и поздрављамо, уживајући у покрету у коме се јавила. То већ показује да нама није страно да будемо пријатељи страсти и, сходно томе, непријатељи Богу. Јер свако телесно – страсно – мудровање је непријатељство Богу(Рим.8,7).
Где почиње самовоља, тамо почиње и кривица, која расте у мери удубљивања у страсно. Описаћу Вам како се све то догађа. Наше уобичајено стање је овакво: мисли лутају тамо-амо, осећања и жеље лелујају без одређеног правца. Тако бива свуда и увек. Понекад тако пролазе читави дани. Ове мисли су углавном сујетне, везују се за свакодневне светске послове и споредне ствари. Међу њих се често увуче и испразна замишљеност или маштање ко зна о чему. А пусте, сујетне мисли задржавају се углавном на површини душе. Како укротити и довести у ред ту пометњу мисли која омета сећање на Бога и Божанске ствари, то сам Вам већ више пута објашњавао.
А сад погледајте, један предмет се некако нарочито истиче међу другима и изискује пажњу. Никада га немојте занемарити. Сада истражите: који је то предмет, одакле он и шта хоће? Одговоре на ово одмах ћете сами пронаћи, чим будете видели о чему се ради. Замислите лице човека који Вас је некад увредио. Очигледно да неко жели, заузевши Вашу пажњу тим лицем и његовим делом, да Вас доведе до негодовања, гнева, па чак и жеље за осветом. Тако ће и бити, ако не предузмете потребне мере. Које мере да предузмете да бисте одагнали ту представу? То до чега она хоће да Вас доведе је лоше стање. Сходно томе она је Ваш непријатељ. Односите се према њој непријатељски, тојест немојте се према њој лепо односити, него на онај начин о коме смо говорили прошли пут – гневно је одбаците.
Ако учините то, онда ћете потпуно уништити ђавољу клопку или мрежу. Али ако пажњу задржите на лицу пред Вама, онда ће се оно, у почетку голо и усамљено, окружити мноштвом других мисли и прилика који ће у Вашој уобразиљи насликати веома упечатљиву слику, како Вас је то лице увредило, са свим околностима тог случаја. Заједно са тим у срцу ће се појавити и раније осећање увређености, негодовања и гнева. Страсни предмет или помисао о њему породио је страсно осећање. Страст је ушла дубље. Ако се освестите и схватите да лоше поступате када дозвољавате страсти да се разбукти у Вама, онда ћете у томе препознати непријатеља и према њему ћете се односити непријатељски, избацивши зло осећање из срца и прогнавши из мисли сам предмет који га је породио. Узнемиреност ће проћи и душевни мир ће се обновити.
Али ако то не учините, онда ће се већ пробуђеном страсном осећању придружити и друга, и почеће да га разјарују. Почеће да Вас наговарају: како је он то смео да уради? И ко је уопште он? Ја нисам ништа гора од њега. Не, то не може тек тако да се остави. Не знам како сам могла да попустим. Ако тако свима будем попуштала, не треба ни да живим. Морам да му покажем да не може некажњено тако да поступа. И жеља да се осветите – већом или мањом осветом, свеједно – спремна је у Вама. Страсно је ушло још дубље у Вас. То је већ трећи стадијум. Чак и ако се овде освестите, још можете да одагнате жељу. Јер жеља још не представља одлуку. Она је у тренутку дошла, и у следећем тренутку може да оде. Ако поступите тако, добро ћете учинити; ако не поступите – Ваше острашћивање ће се наставити.
Обратите пажњу: мисао је породила осећање, мисао са осећањем породила је жељу. Душа је испуњена страшћу. Али све су то још мисаоне нечистоте и греси. До дела је још далеко. Између жеље и дела увек стоји одлука, са промишљањем како га извести. Није увек видљиво како настаје одлука. Она у извесном облику постоји већ у жељи, затим расте заједно са осмишљавањем дела, то јест са анализом околности, избором средстава и одређивањем метода. Када је све осмишљено, настаје и одлука. Тада је дело унутра већ обављено. Пред лицем Бога и савести грех је већ учињен: заповести су презрене, савест је погажена. Од жеље до одлуке са осмишљавањем дела понекад прође доста времена. Појављује се страх Божији, човек се присећа заповести, ни његова савест не ћути. Али сви њихови спасоносни наговори са презиром се одбацују. Зато у одлуци већ постоји и преступ и грех. Мисао, осећање и жеља су већ запосели сву душу, али још нема преласка на грех, постоји само позив на њега. Прелазак започиње оног тренутка када душа почне да промишља може ли да удовољи страсти и како то да учини. Ту душа већ ступа на пут греха.
Када се појавила одлучност, слобода је свезана; душа осећа да је тобоже неопходно да учини оно што смера. Али ту заправо нема никакве неопходности. То је некаква самообмана која се одвија унутра. Донета одлука може да остане неизвршена због препрека на које се изненада наишло. Може остати неизвршена и ако се човек сам предомисли, ако постане свестан нечега, или под утицајем савести, или под утицајем страга Божијег, ако им пође за руком да се поново подигну у свој својој сили.
Коначно, све је сређено и дело је учињено. Осветили сте се као што сте и наумили. Страст је задовољена, грех је коначно почињен. Шта се ту појавило уз раније сазрелу одлуку? Наизглед ништа, јер ту је само извршен раније замишљени план. Тако изгледа, али ту заправо зло узраста до крајње тачке. Прво: страх Божији и савест дотле су били само одбацивани и неуважавани, а сада су погажени. Дотле је све личило на оно када мати наговара сина да не чини зло, а он одмахује руком или бежи од ње, а сада личи на ситуацију када син на мајчине наговоре насрне на њу и почне да је бије. Друго: сада је унутрашње дело уведено у ток спољашњих догађаја и треба да буде праћено својим такође спољашњим, животним последицама. Њега сада нећеш прецртати пером или негодујућом речју избацити из крута догађаја. Оно ће ту заувек остати, срасло са лицем које га је починило, приморавајући га да узима и његове плодове. Треће: благодат Божија одлази и човек из области Божије ступа у област непријатеља Божијег и свог сопственог. Он је обремењен поклекао и осећа да га притиска нешто тешко. На њему се испуњава прича: враћа се демон са другом седморицом. Мрак, немир, потиштеност – то је награда за удовољавање свакој страсти. И то је – чудо! Док се страст не задовољи на делу, од њеног задовољења очекује се рај – бићете као богови. Али чим се задовољи, прелест спада са очију, илузија нестаје и за собом оставља празнину, тугу, растројеност и потиштеност – човек види да је наг. Осветио се непријатељу, требало би да се радује, али осећа нешто сасвим друго.
Видите ли какав је пут острашћивања себе било којом страшћу и пада у грех због тога? Окренимо се сада Вама. Шта је код Вас могуће од свега реченог? Ако је Ваша одлука да служите Богу искрена, ако прихватањем те одлуке следите понуђене савете да се увек сећате Бога са страхом и побожношћу, ако строго пазите на себе, онда је код Вас немогуће да скренете на задовољавање страсних жеља и на све оно што за тим следи. Али могуће су страсне мисли, осећања и жеље. То су – предмети Ваше унутрашње борбе.
Страсна мисао, осећање и жеља понекад у трену пролете кроз душу, не дајући човеку прилику да дође к себи. Оне нас не чине кривима ако се одмах при појави жеље тргнемо и истерамо их са непријатељском расрђеношћу на њих. Наша кривица и у помисли и у осећању и у жељи потиче од нашег оклевања – ако их не истерамо одмах након што их приметимо, него се зауставимо на њима. Истерај мисао и – осећања или симпатије неће ни бити. Истерај осећање и помисао и – неће бити жеље. Истрај жељу и – неће бити опасности да отпочне прелазак на страсно. Ако приметивши страсну помисао свесно задржите своју пажњу на њој, криви сте јер сте пажњу посветили ономе за кога знате да је непријатељ Божији у Вама. Но, уколико се пажња невољно прикује за помисао, Ви нећете бити криви ако одмах почнете да је одвајате од помисли, а саму помисао да одагнавате. Ако се услед Вашег добровољног пристајања на страсну помисао у Вама породи страсно осећање, онда се Ваша кривица мало увећава. Али ако приметите појаву страсног осећања, па ипак наставите да се бавите страсном помишљу и сходно томе добровољно појачате осећање, Ваша се кривица двоструко увећава. Ако приметите страсно сећање па се пренете и одагнате га заједно са помишљу, бићете криви само због тога што сте се свесно бавили страсном помишљу, а за осећања нећете бити криви, јер она се под утицајем помисли рађају и невољно. Ако се под утицајем свесно допуштених страсне помисли и страсног осећања у Вама појави жеља за страсним делом (на пример, за осветом), тиме се Ваша кривица такође мало повећава, јер се од мисли и осећања невољно рађа жеља. На Вама остаје пређашња кривица због тога што сте се бавили страсним предметом и што сте допустили да страсно осећање које се из тога родило, као и помисао која је од њега дошла, потрају у Вама – дакле, Ваша кривица је двострука. Али ако приметите страсну жељу и дозволите јој да полако уђе у Вас, а не наоружате се истога часа против ње, онда ће Ваша кривица порасти за још један степен и биће – трострука.
Даље од овога нећу ићи, зато што мислим да острашћење у Вама само дотле и може да дође.
И сами видите да ако одмах истерате страсну помисао, то ће бити крај читаве борбе. Неће више бити ни осећања, а тим пре ни жеља. Тако дакле треба да поступате. Зашто бисте навлачили на себе непотребни напор, а понекад и опасност од борбе, када сте већ одлучили да нећете допуштати страсно као богопротивно. Ако се против Ваше воље уз помисао покрене и осећање, истога часа их избаците из себе, а заједно са њима и жељу. Где год у себи наиђете на страсни покрет, истерајте га одатле. Поставите себи као закон да свесно не попуштате ни страсној помисли, ни осећању, ни жељи, него да их истога часа када их приметите са великом мржњом истерате из себе. И тако ћете увек бити невини пред Богом и пред сопственом савешћу. У Вама ће бити нечистоте страсти, али нећете имати кривицу. Бавићете се послом бељења (прања), усрдно се трудећи да убелите своју душу. Нека Вас Господ благослови!

Comments are closed.