ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
6. Друга страна људског живота: душевни живот, и три његове главне функције. Прва функција: мисаона страна са њеним облицима. Знање и наука. Нормалне функције разума и празно лутање мисли.
 
Улазили сте унутар себе; уђимо поново. Погледајте само какво тамо мноштво различитих утицаја и кретања постоји. Час једно, час друго, час улази, час излази, час се прима, час се одбацује, настаје и преобликује се. Јер душа се непрестано креће и није у стању да стоји на једном месту. Ако погледамо душу у целини, ништа нећемо разабрати – њена дејства прво треба разврстати, па тек онда сваку врсту дејства посматрати посебно. Још давно смо размотрили сва дејства душе и разграничили три врсте дејстава – мисли, жеље и чула, назвавши сваки посебном страном душе – умном, вољном и чулном. Узмимо сада ту поделу и почнимо са разматрањем сваке стране.
Умна страна. Ако је у нама приметна пометеност, она највише простора има у мислима, док се жеље и чула већ помету под дејством мисли. Али у разреду мисли не креће се све у нереду; и ту постоји низ озбиљних послова. Они заправо и чине стварни душевни живот када су мисли у питању. Ево тих послова:
Чим сте помоћу својих чула приметили нешто споља, или сте чули о томе причу других – да су они приметили својим чулима – истога часа све то машта замишља и памћење памти. И у душу ништа не може да уђе мимо маште и памћења. И наредна умна делатност ослања се на машту и памћење. Што памћење није сачувало, то не можеш ни да замислиш, па о томе нећеш ни размишљати. Догађа се да се мисли рађају право из душе, али и оне се истога часа облаче у слику. Тако да је умна страна душе сва сликовита.
Али машта и памћење само прибављају и чувају материјал за мисли. Саме пак кретње мисли исходе из душе и владају се по њеним законима. Присетите се како Ваш млађи брат, када види неку нову ствар одмах се обрати Вама или другима са питањем: “А шта је то? А ко је то направио? А од чега је то?” – и неће да се умири док му се не одговори на сва та питања и док не буде задовољан. Мисаоност душе започиње управо са појавом оваквих питања. Она доноси мисли као одговор на њих, или прима готове мисли о томе од других. Машта и памћење не мисле. Они су радна снага, подјармљени. Способност душе од које потичу таква питања и која тражи и доноси мисли као одговор на њих, назива се разум, и његова је ствар да расуђује, промишља и проналази захтевана решења. Пратите мало себе и наћи ћете да ништа не чините без промишљања и разумевања. Сваку ситницу треба размотрити. Сваку. Ма како да се то у трену догађало, свуда се појављује расуђивање и креће се по претходно означеним питањима.
Када размишљате, ту још нема одређене мисли. Одређена мисао настаје када нађете решење неког питања. Ваш разум кружи тражећи шта представља нека ствар, откуда она, ради чега је и друго. Када сами нађете такво решење или када га чујете од других па се сагласите са њим, обично кажете: “Сад схватам, нема више шта да се објашњава, ствар је решена”. То решење доноси мир Вашим мислима у односу на предмет који Вас је занимао. Тада се Ваш разум окреће другим предметима, а мисао до које сте дошли похрањује се у душевни архив – памћење, одакле се по потреби узима као помоћ у решавању других питања, или као средство за слагање других мисли. Укупност свих схватања која тако настану представља начин Вашег размишљања, који у свакој прилици показујете кроз своје речи. То је област Вашег знања, које сте стекли мисаоним напором. Што сте више питања решили, тим више имате заокружених мисли или појмова о стварима; што је више таквих појмова, то је шири круг Вашег знања. На тај начин, као што видите, изнад Вашег памћења и маште стоји разум, који својим мисаоним напором добија за Вас одређене појмове или знања о стварима.
Не полази нам за руком да добијемо одговор на свако наше питање. Већи део њих остаје нерешен. Мисле, мисле и не смисле ништа одређено. Зашто кажу: можда овако, а можда и онако. То даје мишљења и претпоставке, којих, у целини узев, код нас има и више него одређених знања.
Када неко, расуђујући о одређеној врсти предмета, сам или уз помоћ других дође до великог броја заокружених мисли и појмова о њима, а оно што је нерешено успе да допуни задовољавајућим мњењима или претпоставкама, онда, да би тај круг предмета могао да сматра довољно познатим и објашњеним, све до чега је дошао доводи у ред, логички доследно излаже и даје нам науку о том предметима. Наука је – круна мисаоног рада разума.
Све ово Вам причам зато да би Вам било јасније у чему би требало да се састоји природна, законита делатност наше мисаоне силе. Она би требало трудољубиво да промишља о ономе што јој је још непознато како би спознала и то. Веома малобројнима дато је да буду научници, не могу сви ни да се баве науком, али да расуђујемо о стварима које нас окружују како бисмо добили одређен појам о њима, то је свакоме могуће и то сви треба да раде. Тиме би заправо свима требало да буду заузете мисаоне силе. Колико – то зависи од сопствене снаге, али она треба увек да буде заузета озбиљним делима промишљања и просуђивања стварности. Но, шта видимо када је наша мисаона делатност у питању? Непрекидно кретање слика и представа без икаквог одређеног циља и реда. Мисао иде за мишљу, час у низу, час једна против друге, час иду напред, час се враћају натраг, час беже у страну и ни на чему се не заустављају. То није расуђивање него лутање и расејаност мисли; реч је дакле о стању сасвим супротном ономе какво би требало да буде када је наша мисаона сила у питању – то болесно стање толико је одомаћено и заједничко свима, да нећете наћи ни једног човека који би постојано могао да се бави озбиљним мисаоним радом, не подлежући расејаности и лутању помисли које га одвлаче од суштине ствари и повлаче на разне стране. Ми се често замишљамо. Какво је то стање? Ево какво: мисао силази у архив памћења и помоћу маште пребира тамо по свим сакупљеним старудијама, прелазећи са догађаја на догађај, према познатим законима спајања појмова, преплићући оно што је било са оним што није, а често и са оним што је немогуће, док не дође к себи и не врати се у стварност која је окружује. Кажу: замислио се, удубио се. Удубио се, али у испразност, а не у озбиљно просуђивање ствари. То је исто као и маштање у сну. Пратите себе па ћете увидети да Вам већи део времена пролази управо у таквом лутању мисли. Понекад нам читав дан (није ли то правило) ни једна озбиљна мисао не падне на ум. Молим Вас да на то обратите пажњу и да се позабавите решавањем питања: је ли у реду да разумно створење поступа на такав начин? А ја ћу се, међутим, окренути другим облицима душевне делатности.

Comments are closed.