Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?
9. Трећа страна људског живота: духовни живот. Главне пројаве духовног живота: страх Божији, савест и жеђ за Богом. Људско достојанство.
Пишете: „Покушала сам да задржим своје мисли на озбиљним темама и никако нисам могла. Мислила сам да то зависи од моје ненавикнутости да размишљам, па сам узела добру књигу како бих уз помоћ ње држала ум у размишљању о ономе што је корисно – и опет исто. Ум све бежи у страну и на глупости. Коначно сам се сасвим замислила.
И где све нисам била, и какве све приче нисам исплела. Неко од укућана ме је прекинуо питањем: ‘О чему си се то замислила? О чему?’ А ја се уопште нисам замислила него сам маштала. Тако је бивало и раније, али на то нисам обраћала пажњу. Сада видим да тако не треба да буде; али како онда? Никако да изађем на крај са мислима“.
Како да се са тим изађе на крај, рећи ћу Вам после; а сада Вас само молим да том вашем посматрању придодате још нешто: покушајте макар и један дан да проведете без љутње и досаде, и реците како Вам је то пошло за руком.
Затим ми постављате питање: „Ви сте закључили: ево Вам душа и душевни живот. Али нисте поменули све оно што бива у души. О добродетељима и о побожности нисте рекли ни речи. А ја видим да су у нашој породици, код рођака и код многих пријатеља, оне на првом месту, и то не само на речима него и на делу. Како да то нисте поменули?“
О томе сам се управо спремао да пишем. И прошли пут сам хтео да кажем оно што ћу рећи сада, али сам одлучио да мало сачекам и видим шта ћете рећи на оно о чему сам говорио. И ево сада вашег питања. Захваљујем Вам на озбиљном бављењу оним што је било изложено. То је достојно Ваше тако озбиљне главице. Оно што сте приметили као пропуст заправо и није био пропуст, него је реч о томе, да стварима за које Вам се учинило да су пропуштене заправо тамо није ни било место. Јер није ствар душе да се бави тим предметима. За то постоји дух, а душа је сва окренута искључиво уређењу нашег пролазног, земаљског живота. И сва њена знања устројена су само на ономе што даје опит, и сва њена делатност усмерена је искључиво на задовољавање потреба пролазног живота, и сва њена осећања рађају се само из онога и почивају само на ономе што представља њена видљива стања и ситуације. Све што је изнад овога – није њена ствар. Ако код ње и бива нешто више од тога, то су само гости који су јој дошли у посету из друге, више области – из области духа.
Шта је то дух! То је она сила коју је Бог удахнуо у лице човека завршавајући његово стварање. Све врсте бића које живе на земљи изведене су по заповести Божијој из земље. Из земље су изашле и све душе живих створења. Мада је људска душа у своме нижем делу слична душама животиња, у свом вишем делу она их неупоредиво превазилази. То што је људска душа таква, зависи од њеног сједињења са духом. Са њом се сјединио дух који јој је удахнуо Бог и који ју је толико узвисио изнад сваког другог створења. Ето због чега ми у себи примећујемо, осим онога што се види и код животиња, и оно што је својствено души одуховљеног човека, па и више од тога – оно што је у ствари својствено духу.
Дух, као сила која је изашла од Бога, зна Бога, тражи Га, и само у Њему налази мир. Неким тајним духовним осећајем дух се уверава у своје божанско порекло, осећа своју потпуну зависност од Бога и сматра се обавезним да му на сваки начин угађа, да живи само за Њега и Њиме.
Очигледније пројаве ових кретњи живота духа су: 1. Страх Божији. Сви људи, на ком год степену развитка да стоје, знају да постоји врховно биће, Бог, Који је све створио, све држи и свиме управља; сви знају да је Он Судија и Давалац награде сваком по делима његовим. Такав је природни символ вере написан у духу. Исповедајући њега, дух побожно стоји пред Богом, испуњен страхом Божијим. 2. Савест. Знајући да је обавезан да угађа Богу, дух не би знао како да удовољи овој обавези када у томе њиме не би руководила савест. Саопштивши духу део Свога свезнања кроз поменути природни Символ вере, Бог је у њему зацртао и захтеве Своје светости, правде и доброте, поверивши њему самоме да пази на њихово испуњавање и да суди о својој исправности или неисправности. Ова страна духа и јесте савест, која указује шта је право а шта није, шта је угодно Богу а шта није, шта треба а шта не треба да чини; пошто укаже, у стању је да принуди на извршење, а потом за извршење награђује утехом, а за неиспуњење грижом. Савест је законодавац, чувар закона, судија и извршилац санкције. Она представља природне таблица завета Божијег који се простире на све људе. Код свих људи можемо уз страх Божији да видимо и деловање савести. 3. Жеђ за Богом. Она се изражава кроз свеопште стремљење ка свесавршеном добру и јасно се види у свеопштем незадовољству ничим створеним. Шта означава то незадовољство? То, да наш дух не може да задовољи ништа створено. Он је од Бога изашао, Бога тражи и жели да окуси, пребива у живом савезу и јединству са Њим, у Њему налази мир. Када то достигне проналази мир, а дотле не може да се смири. Колико год да неко има материјалних добара, све му је мало. И сви, како сте приметили, само траже и траже. Траже и налазе, али када нађу бацају и поново крећу у потрагу, да би и то када нађу такође одбацили. И тако без краја. То значи да не траже оно што треба, и не траже тамо где треба. Зар то не показује довољно јасно да у нама постоји сила која нас од земље и земаљског вуче горе – ка небеском?
Не тумачим Вам детаљно све ове пројаве духа, него само ваше мисли наводим на његово присуство у нама; молим Вас да о томе боље размислите и доведете себе до потпуне убеђености у то да у нама постоји дух. Јер он представља карактеристичну црту човека. Људска душа нас чини нешто мало вишим од животиња, а дух показује да смо само мало мањи од анђела. Вама је свакако познат смисао фраза које су у оптицају код нас: дух писца, дух народа. То је свеукупност карактеристичних црта, стварних, али на одређен начин и идеалних, које се не могу ухватити или осетити, али се могу дознати умом. Човеков дух је исто то; само што се дух писца, на пример, доживљава идеално, а човеков дух је у њему присутан као некаква жива сила која живим и очигледним покретима сведочи о своме присуству.
Желео бих да Ви из реченог извучете следећи закључак: онај у коме нема кретања и деловања духа, тај не стоји у равни људског достојанства.