Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?
9. Трећа страна људског живота: духовни живот. Главне пројаве духовног живота: страх Божији, савест и жеђ за Богом. Људско достојанство.
Пишете: „Покушала сам да задржим своје мисли на озбиљним темама и никако нисам могла. Мислила сам да то зависи од моје ненавикнутости да размишљам, па сам узела добру књигу како бих уз помоћ ње држала ум у размишљању о ономе што је корисно – и опет исто. Ум све бежи у страну и на глупости. Коначно сам се сасвим замислила.
И где све нисам била, и какве све приче нисам исплела. Неко од укућана ме је прекинуо питањем: ‘О чему си се то замислила? О чему?’ А ја се уопште нисам замислила него сам маштала. Тако је бивало и раније, али на то нисам обраћала пажњу. Сада видим да тако не треба да буде; али како онда? Никако да изађем на крај са мислима“.
Како да се са тим изађе на крај, рећи ћу Вам после; а сада Вас само молим да том вашем посматрању придодате још нешто: покушајте макар и један дан да проведете без љутње и досаде, и реците како Вам је то пошло за руком.
Затим ми постављате питање: „Ви сте закључили: ево Вам душа и душевни живот. Али нисте поменули све оно што бива у души. О добродетељима и о побожности нисте рекли ни речи. А ја видим да су у нашој породици, код рођака и код многих пријатеља, оне на првом месту, и то не само на речима него и на делу. Како да то нисте поменули?“
О томе сам се управо спремао да пишем. И прошли пут сам хтео да кажем оно што ћу рећи сада, али сам одлучио да мало сачекам и видим шта ћете рећи на оно о чему сам говорио. И ево сада вашег питања. Захваљујем Вам на озбиљном бављењу оним што је било изложено. То је достојно Ваше тако озбиљне главице. Оно што сте приметили као пропуст заправо и није био пропуст, него је реч о томе, да стварима за које Вам се учинило да су пропуштене заправо тамо није ни било место. Јер није ствар душе да се бави тим предметима. За то постоји дух,а душа је сва окренута искључиво уређењу нашег пролазног, земаљског живота. И сва њена знања устројена су само на ономе што даје опит, и сва њена делатност усмерена је искључиво на задовољавање потреба пролазног живота, и сва њена осећања рађају се само из онога и почивају само на ономе што представља њена видљива стања и ситуације. Све што је изнад овога – није њена ствар. Ако код ње и бива нешто више од тога, то су само гости који су јој дошли у посету из друге, више области – из области духа.
Шта је то дух! То је она сила коју је Бог удахнуо у лице човека завршавајући његово стварање.Све врсте бића које живе на земљи изведене су по заповести Божијој из земље. Из земље су изашле и све душе живих створења. Мада је људска душа у своме нижем делу слична душама животиња, у свом вишем делу она их неупоредиво превазилази. То што је људска душа таква, зависи од њеног сједињења са духом. Са њом се сјединио дух који јој је удахнуо Бог и који ју је толико узвисио изнад сваког другог створења. Ето због чега ми у себи примећујемо, осим онога што се види и код животиња, и оно што је својствено души одуховљеног човека, па и више од тога – оно што је у ствари својствено духу.
Дух, као сила која је изашла од Бога, зна Бога, тражи Га, и само у Њему налази мир. Неким тајним духовним осећајем дух се уверава у своје божанско порекло, осећа своју потпуну зависност од Бога и сматра се обавезним да му на сваки начин угађа, да живи само за Њега и Њиме.
Очигледније пројаве ових кретњи живота духа су: 1. Страх Божији.Сви људи, на ком год степену развитка да стоје, знају да постоји врховно биће, Бог, Који је све створио, све држи и свиме управља; сви знају да је Он Судија и Давалац награде сваком по делима његовим. Такав је природни символ вере написан у духу. Исповедајући њега, дух побожно стоји пред Богом, испуњен страхом Божијим. 2. Савест.Знајући да је обавезан да угађа Богу, дух не би знао како да удовољи овој обавези када у томе њиме не би руководила савест. Саопштивши духу део Свога свезнања кроз поменути природни Символ вере, Бог је у њему зацртао и захтеве Своје светости, правде и доброте, поверивши њему самоме да пази на њихово испуњавање и да суди о својој исправности или неисправности. Ова страна духа и јесте савест, која указује шта је право а шта није, шта је угодно Богу а шта није, шта треба а шта не треба да чини; пошто укаже, у стању је да принуди на извршење, а потом за извршење награђује утехом, а за неиспуњење грижом. Савест је законодавац, чувар закона, судија и извршилац санкције. Она представља природне таблица завета Божијег који се простире на све људе. Код свих људи можемо уз страх Божији да видимо и деловање савести. 3. Жеђ за Богом.Она се изражава кроз свеопште стремљење ка свесавршеном добру и јасно се види у свеопштем незадовољству ничим створеним. Шта означава то незадовољство? То, да наш дух не може да задовољи ништа створено. Он је од Бога изашао, Бога тражи и жели да окуси, пребива у живом савезу и јединству са Њим, у Њему налази мир. Када то достигне проналази мир, а дотле не може да се смири. Колико год да неко има материјалних добара, све му је мало. И сви, како сте приметили, само траже и траже. Траже и налазе, али када нађу бацају и поново крећу у потрагу, да би и то када нађу такође одбацили. И тако без краја. То значи да не траже оно што треба, и не траже тамо где треба. Зар то не показује довољно јасно да у нама постоји сила која нас од земље и земаљског вуче горе – ка небеском?
Не тумачим Вам детаљно све ове пројаве духа, него само ваше мисли наводим на његово присуство у нама; молим Вас да о томе боље размислите и доведете себе до потпуне убеђености у то да у нама постоји дух. Јер он представља карактеристичну црту човека. Људска душа нас чини нешто мало вишим од животиња, а дух показује да смо само мало мањи од анђела. Вама је свакако познат смисао фраза које су у оптицају код нас: дух писца, дух народа. То је свеукупност карактеристичних црта, стварних, али на одређен начин и идеалних, које се не могу ухватити или осетити, али се могу дознати умом. Човеков дух је исто то; само што се дух писца, на пример, доживљава идеално, а човеков дух је у њему присутан као некаква жива сила која живим и очигледним покретима сведочи о своме присуству.
Желео бих да Ви из реченог извучете следећи закључак: онај у коме нема кретања и деловања духа, тај не стоји у равни људског достојанства.
