ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
17. Улагање у небеску ризницу. Богоугодан живот. Маштања “напредних” о свеопштем добру човечанства и њихова лажљивост.
 
Врло ми је драго што се примили к срцу оно што сам написао у прошлом писму и што се слажете. Треба да се држите управо тако. Нека Вам Господ помогне!
Бог нам је дао овај живот како бисмо имали времена да се припремимо за онај. Овај је кратак, а онај бескрајан. Али мада је кратак, током њега човек се може опскрбити за читаву вечност. Свако добро дело ту се похрањује као један мали улог; од свих тих улога настаје општи капитал чији ће проценти одредити плату улагача за целу вечност. Ко више уложи, тај ће и већу плату да добије; ко уложи мање – њему ће и плата бити мања. Господ свакоме даје према његовим делима.
Ето, то сада треба да буде сва наша брига – да пошаљемо тамо што више улога. И та брига није тешка, како нас уверава Сам Господ када вели: Јарам је Мој благ, и бреме је моје лако (Мт.11,30). Објашњавао сам Вам то када је било речи о помислима које су Вас узнемириле, да не тугујете јер тобоже живите бескорисно и да ћете читав живот проживети бескорисно ако тако наставите. Целокупно устројство хришћанског живота је овакво: веруј у Бога коме се у Тројици клањамо и Који нас спасава у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога, и примајући благодатне силе кроз Божанске Тајне свете Цркве живи по заповестима Јеванђеља, испуњавајући се у души надом да нас Бог због тог малог напора, који одговара нашој снази, и ради вере у Господа Спаситеља и послушања Њему, неће лишити Царства Небеског. То нарочито додајем, да бисте видели у каквом духу ми хришћани треба да творимо своја дела. Јер неки кажу: делај, делај, а други: веруј, веруј. Треба и једно и друго: веру сједињавати са делима и дела са вером.
Но ипак, пажњу пре свега треба да усредсредимо на испуњавање заповести. Већ верујемо – и шта још? Извршавај заповести – јер вера без дела је мртва. И хвала Богу што је Њему било угодно да вредност наших дела не одређује њиховом ширином и величином, него нашим унутрашњим расположењем приликом обављања тих дела, и што нас је окружио мноштвом прилика да делујемо по Његовој вољи, тако да, ако пазимо на себе, можемо свакога часа да савршавамо богоугодна дела. Нема потребе да због тога одлазимо преко мора као “напредни”; довољно је да се у било ком тренутку обазремо око себе; ако на нечему видиш печат заповести одмах је изврши у уверењу да у том тренутку управо то дело, а не неко друго, Сам Бог тражи од тебе.
Потрудите се да се још чвршће утврдите у таквој мисли. Чим се утврдите, спокојство почне да се улива у ваше срце због убеђења да у сваком тренутку служите Господу. То начело је свеобухватно. Чак и када Вам нареде да закрпите чарапе млађем брату и Ви то учините ради заповести Господњих то ће бити придодато суми богоугодних дела. Тако је са сваким кораком, са сваком речју, чак и са покретом и погледом – све може да се претвори у средство да се ходи по вољи Божијој и, сходно томе, одмах да приближи крајњем циљу.
Напредњаци имају у виду читаво човечанство и у нешто мањој мери свој народ. Али човечанство или народ не постоје као једно лице, да би за њих сада могло да се уради нешто конкретно. Оно се састоји из појединачних људи: чинећи нешто за једнога, чинимо и за читаво човечанство. Ако би свако чинио што може за онога ко му је пред очима, онда би сви људи у целини у сваком тренутку чинили оно што је потребно свим невољницима, и, задовољавајући њихове потребе, постигли би добро читавог човечанства, које је састављено од оних који имају и оних који немају, од слабих и јаких. А они у мислима држе добробит целог човечанства, док занемарују оно што им је пред очима – па испада да они за то опште дело немају могућности, а ово појединачно пропуштају, ништа не чинећи за главни циљ живота.
У Санкт-Петербургу су ми описали овакав случај. Један џентлмен је на неком скупу младих делатника на пољу свеопштег добра – то је било у време врхунца напредњачког заноса – одржао силну беседу о љубави према човечанству и народу. Сви су били одушевљени. И врати се он кући. Човек који је служио код њега није довољно брзо отворио врата – то му се већ није допало; затим није довољно брзо додао свећу, затим пећ нешто није била уреду па је у соби било хладно… Није на крају издржао наш филантроп па је изгрдио свог слугу. Овај нешто одговори, а наш га прикан удари. Тамо се распаљивао љубављу према човечанству, а овде са једним човеком не поступа како треба. У том првом напредњачком заносу код нас лепотице су хитале да раде у књиговезачке радње маштајући о томе да иду напред и да раде за добро човечанства, а неретко су код куће остављале своје мајке без кришке хлеба. Сва несрећа долази од прешироких погледа на свет. Боље смирено оборити очи, гледати пред ноге и разабирати где треба који корак да се учини. То је најисправнији пут.
По други пут Вам објашњавам исто да бисте боље запамтили и да би Вас то чувало од помрачења која на душу наводе напредњачка маштања.

Comments are closed.