ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
68. Људске приче и гласине. Потреба за добрим саветником. Стална опасност од непријатеља.
 
Милост Божија нека буде са Вама!
Како су болно у моме срцу одјекнуле Ваше речи “кренуле су гласине”! О како је опак и страшан огањ подозривих људских речи и очију! Јасно је зашто се свети пророк Давид у псалмима често опхрван тугом обраћа Богу са молитвом да га избави од људског језика.
Где да нађете утеху и ослонац? У сведочењу Ваше савести. Држите у уму и срцу свест о моралној исправности Ваших поступака пред Богом и пред свим људима који здраво мисле. Уз свест о томе храбро дочекујте сваку реч коју тамо будете чули. И држите се као да ништа не знате.
У светском животу не треба сасвим занемаривати оно што други кажу или говоре. Благоразумност уосталом овде треба да се простире само до следећег: треба се понашати тако да то не раздражује речи и не помућује очи других људи. Даље од тога не треба да се иде: да се на пример одлажу дела која свакако представљају обавезу.
Но, чиме сте Ви до сада показали некакво особењаштво?! Зар тиме што се ишли да се поклоните преподобном Сергију?! Али то није било објављено на сва звона, а и склонили сте се иза својих. Или тиме што у све недељне и празничне дане одлазите у цркву на бденије и на Литургију?! То је дужност коју испуњавају сви хришћани уколико нису заборавили да су хришћани. Од извршавања те дужности може да их ослободи само крајња нужда, иначе навлаче осуду због лењости или пак зато што су заборавили да су хришћани. На лоше обичаје размажених московских госпођица немојте се обазирати и не слушајте њихове испразне речи. Данассутра доћи ће смрт. Она неће заобићи чак ни те лепотице. А после смрти одмах се полаже рачун. Мудровања тих госпођица тамо нико неће узети у разматрање.
Дакле, не узнемирујте се због речи. Ви са своје стране чините све да не бисте подстицали гласине. Ако су оне и поред тога кренуле, нека их. Вама је за утеху и за јачање Ваше храбрости довољно – као што сам рекао – сведочанство савести пред Богом. Нека они само осуђују, али, ако Бог кроз савест оправдава, све њихове осуде су – ништа. Један паметан човек ми је рекао да људске речи, ако се брзо не ухвате за нешто заиста лоше у човеку, постоје мало над њим и онда се удаље као безводни облак. Њихов траг брзо ишчезава и ускоро их се више нико не сећа. Слично ће се, мислим, догодити и са Вама. И то Вам желим из свег срца. Држите се мирно, уобичајено, као да ништа не примећујете.
Уместо подвижничке строгости која је неспојива са Вашим свакодневним животом, узмите страх Божији и сећање на смрт, па ће Вас они свему научити.
Пишите о свему. Затвореност у себе у светском животу није лоша ствар, али у духовном је – најопаснија. Обавезно треба имати некога од кога може да се добије савет о свему што се догађа и споља, а још више унутра. Пошто смо већ почели да говоримо о томе – пишите. Постоји око нас и у нама нека зла сила која нас под маском добробити води у обману, компликује наша дела и наводи нас да чинимо час непотребне, час штетне ствари. Ђаво седи крај нас и све нам то гура под руку. Против њега много помаже и сопствено расуђивање: да не радимо одмах све оно што нам се учини да је добро, него да то најпре свестрано размотримо. Када почнете да расуђујете, маска добра коју је ђаво навукао на свој наговор одмах ће да падне. Али неће нам увек поћи за руком да то учинимо помоћу сопственог расуђивања, јер ђаво и њега често замрси својим дошаптавањем. Дакле пишите и причајте о свему. А и тамо ако нађете некога, разговарајте са њим чешће о томе.
Нека Вас Господ спасе и помилује! Човек треба да се учи како да живи.
Пазите на себе. Грешке ће Вам показати како да следећи пут исправније поступите.

Comments are closed.