ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
29. Одлучност да се живи по благодати не треба да буде ограничена само на жељу, него треба да се спроводи са спремношћу на напоре и борбу, и уз стремљење да се неизоставно постигне то што се жели. Када се одлука донесе, истога часа треба се прихватити дела и истрајати у њему са трпљењем и постојаношћу.
 
Још није речено све. Спремам се да напишем нешто као допуну. На то ме подстиче важност предмета о коме је било речи.
Дивно је стање душе која сва блиста када је благодат Божија прожима као што огањ прожима жељезо. Слушајући о том стању свако би желео да га достигне. Претпостављам да и Ви имате такву жељу. И мада жеља показује да душа уме да изабере оно што је добро, ипак она не изражава све што се у том случају тражи. Може човек нагло да крене и да стане, па да од жеље не буде ништа. Не, није ту потребна само жеља, него здрав поглед на ствари и одлучност, тврда и непоколебива, уз свест о томе колико је труда потребно, какве све препреке и непријатности ту предстоје, и са јуначким жаром им се супротставити.
Тражити да благодат Божија прожме сав наш живот исто је што и тражити Царство Божије, или ревновати на спасењу душе, или заволети и изабрати једино што је потребно. Различити су називи и изрази, али дело је једно. Ја сам узео ону страну која је очигледнија. Како год да га назовеш, то је предмет који је сам по себи највреднији, зато је немогуће не желети га. Питај кога год хоћеш: “Желиш ли у рај, у Царство Небеско?” – духом ће ти одговорити: “Хоћу, хоћу”. Али потом му реци: “Добро, онда ради то и то” – и његове ће руке одмах да клону. Хтели би у рај, али немају увек довољно чврсту вољу да би се око тога потрудили. Хоћу да кажем да није потребно само пожелети, него треба донети и чврсту одлуку да се жељено оствари на делу и потрудити се око тога. Да би Вам било јасније испричаћу Вам све о томе како обично жеље доводе до одлучности.
Има много предмета о којима размишљамо и дела која планирамо. Али мислимо, мислимо и – заборавимо. То значи да душа није прионула уз њих – зато су пали у заборав. Памти се оно уз шта душа прионе. Ако се душа везује, значи да нам се предмет допада. Дакле, предмет нам се допао, пријатно нам је да о њему размишљамо или да га држимо у мислима, да га замишљамо, али могуће је да то не подстакне жељу да се дотични предмет има, или, ако је у питању дело, да се учини. Кажемо: добра ствар или добро дело, али шта нам то вреди? Ми им се дивимо, али не видимо зашто бисмо се потрудили око њих. Да бисмо нешто заиста пожелели, потребно је да то што желимо има најприснији лични однос према нама, да нам буде или корисно, или неопходно, или да нам се тако допада, да нам је без тога живот тежак и горак. Када се у неком делу или у некој ствари уочавају такве особине, онда не можемо да уздржимо жељу: она неизбежно настаје. Дакле, пожелели смо. Је ли тиме већ све учињено? Још не. Зар је мало жеља које остају неиспуњене због недостатка енергије или напора снаге за њихово испуњење. Да би жеља била испуњена, потребно је да се претвори у непоколебиву намеру или одлучност, потребно је да душа овако у себи каже: добићу ту ствар или учинићу то дело по сваку цену. Када ове речи буду изговорене у души, одмах за њима почиње размишљање о томе како да се одлука спроведе у дело: смишљају се средства, траже се погодне околности времена и места, планирају се могуће препреке и означавају мере за њихово уклањање, а читав ток ствари претреса се од почетка до краја. Тек када се све то обави у души, она је потпуно спремна за дело.
Све је спремно за дело, али дела још нема – треба га започети и истрајати у њему са трпљењем и одговарајућом усрдношћу, све док се не доведе до краја. Све што смо до сада описали налик је на то када имате машину за тестерисање дрва која је спремна за рад: све је постављено, дрво је на свом месту – још сам да се пусти у рад. То – пустити у рад круна је свих претходних припрема, и мада готово ништа не придодаје делу, све зависи од тога. Исто је и са преласком жеље у одлуку и дело: када је одлука сазрела и када је дело потпуно промишљено, остаје још само један неопходан чин у коме је сва сила – почети са делањем. Помислићете, па шта је ту тешко, када је већ све спремно? Међутим, то је најтежи корак. До тренутка доношења одлуке све се одвијало у нама, а сада то наше унутрашње, умно дело треба да ступи у ток догаћаја и да тече упоредо са другим делима. Учини само први корак, а онда ће већ саме околности у којима се започето дело затекне почети да га подстичу да се одвија у духу и поретку како је започето. То вам је дакле читава процедура дела!
Све ово говорим зато да бих Вам указао на то шта још треба да довршите у себи како би се жеља са којом сте се дали у дело Божије претворила у дело. Да ваша жеља не би била као сасушена грана, треба је најпре довести до одлучности – не брзоплете, него постојане, промишљене, чврсте, разумне и, што је најважније, неповратне. А затим се прелази на дело. Прво све треба да буде учињено у нама, нашим сопственим размишљањем и молитвеним обраћањем Богу ради уразумљења и просветљења ума када је реч о тако неопходном предмету. А друго Вам већ неће бити тешко, судећи по реду који влада у Вашој кући.
Господ нека Вас благослови и нека се у Вама догоди ово што је описано!

Comments are closed.