ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
66. Путовање у Лавру Светог Сергија. Поука богомолитељима.
 
Ко Вас је то дакле заинтересовао за светог Пимена?! Неко ко са одушевљењем говори о божанским стварима. Покушавам да погодим. То је сигурно онај човек што је био код мене са Вама. Веома ми је драго због тога – драго ми је што око Вас има некога ко би тако говорио. Користите то сваки пут када дође код Вас, наводите га на такве разговоре и усвајате све што извучете од њега.
Спремате се у Сергијев Посад! Добро. Бог да благослови. И то још пешке! Заиста добро! Можда бисте и могли да то некако прећутите, да други не би причали о томе, али нема потребе – нека причају. Само, немојте мислити да ће то бити угодна шетња. Педесетак километара ћете можда лепо да прођете, али онда ћете почети да осећате нешто што нисте очекивали. Стићи ћете за два дана. На првом ноћењу сазнаћете шта значи пешачење, ако то пре нисте знали. Не заборавите да узмете чутуру слане воде како бисте увече њоме истрљали ноге. Јер оне ће тада бити као да више нису ваше. Истрљаћете их и до јутра ће мало да се опораве. Ујутро нећете поћи онако како сте пошли из Москве, јер ће друштво да се разиђе. А натраг можете и железницом. Тешко да ћете имати снаге за још два дана. У сваком случају, поступајте онако како Вам је на срцу. Тај напор је за Господа, Он ће Вам и дати снагу. Даће Вам нешто и после, било то приметно или неприметно. Нешто ће дати и преподобни Сергије. Светима Бог даје способност да виде шта верни чине ради њих, и да чују за шта их моле. Потребно је само да све иде од срца. Као што телеграф у трену преноси саопштење из Москве у Санкт-Петербург и даље, тако и молитва која се зачне у срцу истога часа бива саопштена ономе коме је упућена. Преподобни Сергије Вас посматра већ од оног тренутка када сте пожелели да одете код њега; пратиће Вас још пажљивије када путовање отпочне, а нарочито када стигнете у његову обитељ, након што сте добро и са радошћу поднели све напоре које изискује путовање. Нека Вас дакле Господ благослови! Само, немојте да очекујете пријатности, него умор, жуљеве и костобољу. Спремите се да принесете жртву, а не да нађете задовољство.
Идући путем непрестано творите кратку молитву о којој сам Вам писао, јер Ваше мисли од ширине пространства неће знати на коју би Вас страну повукле. Могу да Вас повуку и на оно о чему уопште не би требало да размишљате, поготово не на поклоничком путовању. А када се уморите од кратке молитве узмите неки Псалам и изговарајте га напамет, али уз размишљање. Читајте “Помилуј ме Боже”, или “Боже, на помоћ моју пази”, или неки други који знате. Немојте да бринете о томе хоћете ли га изговорити од почетка до краја како треба, него се потрудите да поразмислите о његовом садржају и да га осетите. Проникните у сваку његову реч, поставите себи питања – зашто је то баш тако речено и до каквог Вас закључка води. Удубљујући се тако, Ви нећете ни приметити како ће километар за километром остајати иза Вас. Читати Псалме напамет за време пута и размишљати о њима, то је било правило првих великих отаца, Антонија и Пахомија. Код њих је постојао закон да када примају некога за ученика, он обавезно мора да научи напамет неколико псалама. Ко није умео да чита, тај је пре но што би научио да чита слушао друге како изговарају псалме и учио од њих. Када научи неколико псалама био је дужан да их изговара када седи и нешто ради, а нарочито када негде иде. Изволите угледајте се на подвижнике из старине.
У манастиру не заборавите да се исповедите и причестите Христовим Тајнама. Напор од путовања биће Вам уместо напора који изискује пост. Сада Вам неће бити тешко да се исповедите, након што сте се прошли пут онако детаљно исповедили. Не скривајте ништа што савест не одобрава, било да је мало или велико. Али не пропустите главно – сузе скрушености. Једна суза – и бићете као да сте се окупали.
О таквој сузи сам и пре хтео нешто да Вам напишем, али сам заборавио. Написаћу сада. Ви из библиотеке узимате књиге на читање. Узмите Жуковског и прочитајте причу “Пери и Анђео”. Она је, чини ми се, у петом тому. Веома је поучна. И значајна. Испричаћу Вам укратко њен садржај. Пери, дух, један од оних који су били повучени у отпадништво од Бога, уразумио се и упутио назад у рај. Али када је долетео до рајских двери, нашао је да су затворена. Анђео који је на њима стражарио рече му: “Постоји нада да ћеш ући, али треба да принесеш достојан дар”. Пери је полетео на земљу. Види: рат. Умире добар војник и у самртним сузама моли Бога за отаџбину. Ту сузу је Пери прихватио и понео. Када је стигао пред двери, оне и даље остадоше затворене. Анђео му рече: “Добар дар, али ни он није довољно силан да би теби отворио рајске двери”. То значи да су све грађанске врлине добре, али саме по себи не воде у рај. Пери опет одлети на земљу. Види неки помор. Лепи младић умире. Његова невеста га пази, али се и сама зарази. И тек што му је заклопила очи, паде и сама мртва на његове груди. И ту беху сузе. Пери ухвати једну и однесе је, али се рајске двери ни ту не отворише. Анђео му рече: “Добар дар, али сам није довољно силан да теби отвори Небеса”. То значи да породичне врлине саме по себи такође не воде у рај. Тражи! Постоји нада. Пери опет сиђе на земљу. Нашао је неког покајника. Узео је његову сузу и понео је. И пре но што се приближио рају, његове су га двери већ чекале широм отворене. Ето какву сузу треба да принесете Господу. На небу бива радост када неко плаче и тугује, осећајући се грешним. То нам је дакле пут са највише наде: покајте се и верујте у јеванђеље (Мк. 1,15). Нека Вас Господ благослови!

Comments are closed.