ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
43. Онај ко је после покајања и причешћа ступио на пут истинског живота треба да успостави мир у себи. Правила за одагнавање унутрашње несређености: непрестано сећање на Бога, одлучност да се у свему, и великом и малом, поступа према савести и стрпљиво очекивање успеха.
 
Хоћу да Вам дам још неколико упутстава о томе шта Вам треба сада када сте пошли новим путем.
Да је наш дух – пали дух, то јасно осећа свако ко себи постави као правило да строго пази на оно што се у нама догађа макар и само током једног дана. Ја сам Вам о томе још давно говорио. Присетите се: да је неред управо у нама, да је последица безакоња и да зато треба да буде пресечен. Па Ви сте својевремено и сами писали како не можете да изађете на крај са незадрживим унутрашњим покретима. У неколико речи поновићу опис тога стања.
Мисли нашег ума окренуте су ка земаљском и никако не можеш да их подигнеш ка небу. Њихов предмет је – сујетно, чулно, грешно. Да ли сте видели како се магла спушта у долину? Е, то је права слика наших мисли. Све оне само пузе и вуку се по земљи. Али осим тога, оне су у непрестаном ковитлацу и не заустављају се на једноме, него тумарају као облак комараца у лето. Но, не остају без утицаја.
Јер срце лежи под њима и оне непрестано ударају на њега производећи себи својствени учинак. Каква је мисао, такво је и кретање срце. Зато се у срцу једно за другим смењују час радост, час досада, час завист, час страх, час нада, час самоувереност, час очајање. Нема заустављања и нема никаквог реда, баш као и у мислима. Срце непрестано Дрхти од осећања као лист.
Али ствар се на томе не завршава. Мисао са осећањем увек рађа жељу, више или мање јаку. Услед комешања мисли и осећања неред настаје и међу жељама: да се узме једно, а друго да се одбаци; некоме се пожели добро, а неком зло; час да се побегне од свих, час да се стане међу људе и делује; у нечему да се послуша, а у нечему да се остане при своме; и тако даље, и тако даље. Час се замисли једно, час друго, и идеје се непрестано роје у души, а њихово испуњење није битно.
(Погледајте себе када, на пример, седите и радите: видећете, као на сцени, да се све то одиграва и у Вама.)
Ето какав неред и пометња владају у нама. Одатле потиче и неред у животу, и некакав мрак око нас. Немојте да очекујете уредан живот док не уништите тај унутрашњи неред. Он и сам по себи причињава много зла, али код њега је нарочито лоше то што га прате демони, који тамо унутра још више муте, усмеравајући све на зло и на нашу пропаст.
Када сте током поста посматрали себе и доносили одлуку да једно одстраните а друго додате, онда свакако нисте могли а да не обратите пажњу на свој унутрашњи немир и да му се не супротставите одговарајућим ревновањем. Изволите дакле пре свега навалите на тог унутрашњег непријатеља.
Ви сте чврсто одлучили да служите Господу и да од сада припадате само Њему. Света Тајна покајања Вам је донела опроштај у свему, и показала Вас је чистом пред лицем Бога. Свето причешће Вас је увело у најтешње општење, тј. обновило је Вашу заједницу са Господом Исусом Христом и испунило Вас је сваком благодатном силом. Ви сте сада спремни за дело.
Када би за исправљање нашег духовног живота било довољно само да пожелимо па да се све оствари у најлепшем облику, или да дамо реч па да се одмах потом појави и дело, не бисмо имали више о чему да причамо. Све би код Вас пошло да се боље и пожелети не може. Али такав је закон слободног – у суштини повређеног – живота, да чак и када постоји чврста одлучност, и када је спремна благодатна помоћ, ипак се треба напрезати и борити, и то првенствено са самим собом.
Наш духовни живот никада одједном не долази у потребни ред, него је увек након прихватања добре намере и благодатне помоћи потребан велики напор над собом, усмерен на то да се уништи неред који влада у нама и да се уместо њега уведе ред и поредак, за којим следи унутрашњи мир и стално радосно стање срца.
Ето дакле шта Вам сада предстоји! Ипак, немојте мислити да Вам је за то потребна гомила ствари, или да треба да прихватите не знам ни ја колико правила. Не, уопште. Два-три мала правила, два-три мала упозорења и – то је све.
У Вама влада неред – то Вам је познато из искуства. Треба да га уништите – то хоћете, одлучили сте. Одмах се прихватите отклањања разлога тога нереда. Разлог за неред је тај, што је наш дух изгубио себи сродну тачку ослонца. Његов је ослонац у Богу. Дух се на ту тачку ослонца враћа сећањем на Бога. Дакле, прво: треба се навикавати на непрестано сећање на Бога, са страхом и побожношћу. Прошли пут сам Вам писао о томе и Ви сте то прихватили. Знате који метод треба применити да бисте то постигли и већ сте почели. Нека Господ благослови! И изволите наставите да се трудите без попуштања. Шта год да радите будите са Господом, стално Му се обраћајте умом својим, трудите се да се пред Њим држите онако како бисте се држали пред царем. Брзо ћете се навикнути, само немојте да то одбаците, нити да лрекидате. Ако будете савесно испуњавали ово мало правило, духовни неред ће бити истиснут из Вас, а чак и уколико се буде пробијао унутра, час у виду испразних и непотребних помисли, час у виду неумесних осећања и жеља, Ви ћете то истога часа приметити па ћете избацити ове нежељене госте, хитајући да сваки пут обновите једномислије у Једином Господу.
Хоћу да Вас наговорим! Прихватите се посла и настављајте без прекида, па ћете брзо добити оно што тражите. Усредсредите побожну пажњу у Једином Богу, а са њом ће доћи и унутрашњи мир. Кажем: брзо, али ипак не за дан или два. Можда ће бити потребни месеци. О, кад не би биле потребне и године! Молите Господа, и Он Сам ће Вам помоћи.
Као подршку овоме додајте још и следеће: да не чините ништа што савест забрањује, и да не пропуштате ништа што Вам она налаже да радите, било то велико или мало. Савест је увек наш морални покретач. Разлог за то што се наше мисли, осећања и жеље у нама препуштају недопустивој непослушности између осталог је и тај, што је савест изгубила снагу. Вратите јој снагу изјављујући јој потпуну покорност. Ви сте је сада просветили, јер сте разјаснили шта све треба, а шта не треба да чините. Изволите тога непоколебљиво да се држите – тако одлучно, да бисте пре умрли него да допустите да учините нешто противно савести. Што одлучније будете тако поступали, то ће силнија бивати Ваша савест, то ће Вам она потпуније и силније показивати шта треба да чините, уклањајући Вас од онога што не треба, и у делима, и у речима, и у помислима – и Ви ћете се духовно брзо доводити у ред. Савест са сећањем на Бога – то је кључ истинског духовног живота. Сетите се шта смо говорили о духу у почетку наше беседе (Писма 9,11-13).
Од та два правила ништа се више не тражи. Допуните их само трпљењем. Успех се неће појавити одмах, треба чекати, али свакако неуморно се трудећи. Треба се трудити и, што је главно, ни у чему не попуштати угађању себи или угађању свету. Тај поредак који сте почели да успостављате непрестано ће наилазити на противљење. Треба одолевати тим нападима, напрезати своју снагу и трпети. Обуците се у то свемоћно оружије и никада нећете клонути духом када наиђете на неуспехе. Временом ће све доћи. Нека Вас у трпљењу храбри ова нада. Да ствари бивају управо тако, то показује искуство људи који су тражили и задобијали спасење.
То је дакле све! Побожно се сећати Бога, држати се савести и наоружати се трпљењем са надом. То је мало, али је семе свега другога. Нека Вас Господ благослови да дођете у такво духовно расположење и да останете у њему.

Comments are closed.