ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
8. Чулна страна – срце. Велик значај срца у човековом животу. Утицај страсти на срце.
 
Чулна страна – срце. Ко не зна како велик значај у нашем животу има срце? У срцу се зауставља све оно што у душу улази споља и што обрађују њена мисаона и делатна страна; кроз срце пролази и све оно што душа показује напољу. Зато се срце и назива центром живота.
Ствар срца је да осети све што се тиче нас. Оно стално и непрекидно осећа стање душе и тепа и уз то прима различите утиске које остављају појединачна дела душе и тела, предмети које човек сусреће и који га окружују, спољашњи услови и уопште ток живота, који човека подстичу, нудећи му да узме оно што му је пријатно, а непријатно да одбаци. На срцу се одражава здравље или болест тела, његова живост или увелост, умор или снага, свежина или успаваност. Затим, на срцу се одражава и показује као пријатно или непријатно све што је човек видео, чуо, осетио, омирисао, окусио, све чега се сети или замисли, о чему је већ промислио или тек размишља, оно што је учињено, што се чини или што треба да се учини, што је постигнуто или треба да се постигне, што може или не може да се постигне, што нам годи или не. Судећи по томе, оно ни тренутак не може да буде у миру, него је непрестано у немиру и пометњи, попут барометра пред буру. Али ипак, код њега много шта нестаје без трага, као што можете да видите у случају када се негде нађете први пут, па Вас све занима, а после другог и трећег пута више није тако.
Сваки утицај на срце производи у њему нарочито осећање, али за њихово разликовање не постоје речи у нашем језику. Ми своја осећања изражавамо општим терминима: пријатно – непријатно, допада се – не допада се, занимљиво – досадно, радосно – тужно, патња – задовољство, мир – немир, равнодушност – уживање, страх – нада, антипатија – симпатија. Погледајте себе и наћи ћете да у срцу бива час једно час друго.
Али значај срца у икономији нашег живота није само да пасивно стоји над утисцима и сведочи о нашем задовољавајућем или незадовољавајућем стању, него и то да подржава енергију свих сила душе и тела. Гледајте како се брзо одвија дело које нам се допада, које нам је прирасло срцу! Пред оним пак делом које нам није на срцу, руке се опуштају, а ноге не покрећу. Зато они који умеју да владају собом када наиђу на неко дело које се мора обавити а које им ипак није на срцу, журе да нађу у њему неку пријатну страну и помиривши помоћу ње то дело са срцем проналазе у себи енергију потребну за извршење тога дела. Ревност – покретачка сила воље – исходи из срца. Исто је и са умним радом: предмет који нам је на срцу брже се и свестраније разматра. Мисли се при томе роје саме од себе, и рад, ма како дуг био, није напоран.
Не допада се свима све, и не леже свима исте ствари на срцу, него су једни више наклоњени једноме, а други другоме. Каже се: укуси су различити. То делимично зависи и од природних предиспозиција, а делимично – ако не и више – од првих утисака, од васпитања и од животних случајности. Но, како год да се укуси образовали, они човека терају да свој живот уреди тако и да се окружи таквим предметима и друштвеним односима какве захтева његов укус и који му доносе мир и задовољство. Задовољење укуса срца доноси сладак мир, који и чини меру свачије среће. Ништа те не узнемирава – то је срећа.
Када би се човек у мисаоној области увек држао здравог разума, а у делатној разборитости, онда би у животу наилазио на најмањи могући удео случајности које не пријају његовом срцу и сходно томе имао би највећи удео среће. Но, као што је било речи, мисаона област се ретко држи како треба, него се предаје маштању и расејаности, а делатна се клони свога нормалног усмерења, поводећи се за непостојаним жељама које су изазване не потребама природе, него страним страстима. Зато срце нема мира и не може га имати све док се те области налазе у таквом стању. Срце више од свега угњетавају страсти. И да нема страсти, свакако би било непријатности, али оне никада не би мучиле срце онако како га муче страсти. Како гнев пали срце! Како га мучи мржња! Како точи зла завист! Колико патњи и мука причињава незадовољена или посрамљена сујета! Како мучи патња кад страда понос! Ако пажљивије погледамо, наћи ћемо да све наше патње и боли срца потичу од страсти. Када те зле страсти буду задовољене оне доносе радост, али краткотрајну, а када не бивају задовољене, него напротив, наилазе на противљење, онда причињавају дуготрајну и неиздржљиву патњу.
На тај начин, види се да је срце корен и средиште нашег живота. Показујући у каквом је стању човек, добром или рђавом, оно подстиче на делање и друге силе и резултате њихове делатности опет узима к себи, за појачање и слабљење оног осећаја којим се одређује човеково стање. Рекло би се да би њему требало дати пуну власт и у управљању животом, као што то код веома многих и бива у потпуности, а код свих других помало. Рекло би се, дакле… А можда је оно по природи и имало управо такво назначење, но прикрале су се страсти и све су пореметиле. Поред страсти срце не може тачно да покаже какво је наше стање, а ни утисци не бивају онакви какви би требало да буду, док се укуси изопачују, и све друге силе бивају подстакнуте на погрешну страну. Зато је сада закон – држати срце у рукама и подвргавати његова осећања, склоности и наговоре строгој критици. Када се неко очисти од страсти, нека пусти на вољу срцу, али док су страсти снажне, пустити срцу на вољу значи отворено осудити себе на свакојаке погрешне кораке. Најгоре поступају они који за циљ живота постављају сласти срца и, како кажу, уживање у животу. Пошто сласти и телесне и чулне насладе најјаче могу да се осете, таква лица увек падају у грубу чулност, испод оне црте која одваја човека од остале живе творевине.
То су Вам дакле душа и душевни живот са свих страна! Посебно сам указивао на то шта природно треба да постоји на свакој страни, а шта не. И без да Вам говорим, видим у Вама спремност да следите ово прво и одбацујете последње. Нека Господ тако и благослови!

Коментарисање није више омогућено.