Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?
28. Слободна одлука да се живи по благодати – објашњење на причама и примерима.
Журим да Вам пошаљем још неколико редова о ономе што сам већ говорио.
Од оних који су добили благодат али јој нису омогућили да делује у њима него су је занемарили, на Суду Божијем најпре ће се узети дар благодати, а затим ће бити бачени у најцрњу таму. То је открио Спаситељ у причи о слугама (Лк. 19, 11 и даље). Свим слугама дата је по кеса сребра: и благодат се даје свима једнако. Али један је на ту кесу зарадио још десет, други је зарадио пет, а трећи – ништа: завио ју је, каже, у мараму и склонио. То значи да се први највише потрудио да би био прожет благодаћу, други се потрудио упола толико, док је тећи занемарио дар и уопште се није потрудио да би распалио благодат у себи. Награда је дата према труду око стицања благодати или према унутрашњем просветљењу под дејством благодати. Последњи у том погледу није учинио ништа, зато је од њега узето и оно што му је у почетку тако великодушно било дато.
Видите ли како се ствар одвија и како се завршава?! Ми смо крштени и сви смо добили по кесу сребра – благодат Дуга Светога. Ова благодат, као што сам већ спомињао, најпре сама делује у нама, док још нисмо достигли потребан узраст. Кад га достигнемо, она је такође у сваком тренутку спремна да делује у нама, али не делује, него чека да је ми слободно и сопственом вољом прихватимо, да сами пожелимо да делује у нама. Чим то затражимо, она истога часа опет почиње да делује, подстичући нас, усмеравајући и дајући нам снагу. Благодаћу ћемо бити прожети у оној мери у којој је тражимо и трудимо се око тога што тражимо. А ако не затражимо и ако се не будемо баш око тога и у том смислу потрудили, она неће сама почети да делује у нама, против наше воље, јер то би било некако насилно. Бог је човеку дао слободу и неће да је наруши, неће да против његове воље улази у њега и делује у њему. Ако човек сам, сопственом вољом, пожели да се препусти деловању Божијем, онда ће и Бог својом благодаћу почети да делује у њему. Када би све зависило од Бога, онда би сви у трену постали свети. Један трен Божији – и сви би се изменили. Али такав је закон, да човек треба сам да пожели и да затражи – и тада га благодат више неће напустити, само да јој он остане веран.
Сетите се Спаситељеве приче о благу сакривеном у пољу и о човеку који тражи драгоцени бисер (Мт. 13,44-46). Један је нашао благо у пољу, па је отишао и продао све што има да купи то поље. Потом је свакако ископао благо и обогатио се, мада то није споменуто. Поље то је наша душа; благо скривено у њему је благодат која је ту похрањена кроз свето Крштење. Онај део приче када човек открива благо означава тренутак када хришћанин постаје свестан да је у њему скривена драгоценост која се ни са чим не да упоредити – благодат Дуга Светога. Све је продао – то значи да је жртвовао све што је имао и што му је било драго, само да би стекао то благо, тј. да би благодат скривену у себи пробудио и изнео је напоље.
Други је био трговац драгим камењем. Сазнао је да негде постоји бисер коме нема равног, али у месту у коме је живео никоме није била позната његова вредност (ово ја од себе допуњавам). Трговац је желео да га добије, па је такође све своје продао и купио га. И он се наравно обогатио. А тај драгоцени бисер је слика благодати Божије која је у нама скривена и коју не спознајемо док је не постанемо свесни. Ко је постане свестан, тај одмах спозна да не постоји ништа драгоценије од ње. Зато он уз потпуну самопожртвованост оставља све друго и устремљује се на распламсавање те благодати у себи.
Из ових прича видите шта се заправо од нас очекује. Очекује се да 1) постанемо свесни присуства дара благодати у себи; 2) да разумемо њену вредност за нас, која је толико велика да је драгоценија од живота, јер без ње ни живот није живот; 3) да свим срцем пожелимо да усвојимо ту благодат и да јој се предамо, или, што је исто, да у свој својој природи будемо прожети њоме, да се просветлимо и осветимо; 4) одлучили смо да то заиста учинимо, да бисмо затим 5) извршили ту одлуку, остављајући све друго или одрешивши своје срце од свега другога и предавши га у потпуности сведејству благодати Божије. Када учинимо у себи тих пет корака положен је темељ нашег унутрашњег препорода, после кога ће, ако наставимо да делујемо у истом духу, унутрашњи препород и озарење даље напредовати – брже или спорије, у зависности од тога колико се трудимо и, што је главно, у зависности од нашег самоодрицања и самопожртвованости.
Сетите се шта сам Вам говорио о оној гувернанти која се изненада преобратила и која се касније упокојила као мати Магдалина у Јелецком женском манастиру? Е, код ње се све то догодило. Када је кренула, она се више није обазирала натраг, него је ишла све даље и даље, све брже и брже, и дошла је до стања огњене благодати. Благодат Божија не гледа на то какав је ко био док је није пожелео, него чека само ту жељу. И истог часа започиње своје дело, како код свете великомученице Екатарине, тако и код Марије Египћанке која је дотле живела потпуно неисправно. Колико је и код нас у Русији оних који хитају тим путем – знаних и незнаних, мушкараца и жена, удовица и девојака! Блажене и преблажене душе! Блажени Августин је дуго био у оковима недуховног живота, мада је знао за духовни и желео га је. Шта му је помогло да раскине те окове? Прича коју је чуо о светом Антонију Великом, како сија од благодати, а није учен него сасвим прост човек. Када је то чуо завапио је: прости људи нас претичу и остављају позади са свом нашом ученошћу и угледом међу људима. И истога тренутка преломио је у себи, па је са жаром пошао истим оним путем којим је ишао свети Антоније.
А ми? Хоћемо ли се предомишљати и одлагати то из дана у дан?! Нека Вас Господ благослови Својим просвећујућим благословом.