ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
22. Наставак о искупљујућем обновљењу палог човека. Учешће Свете Тројице у нашем спасењу. Подстицај добрим осећањима у човеку који се спасава даје Дух Божији. Учешће самог човек у том делу. Ревност за спасење као први предуслов за његово достизање.
 
Настављам. Јединородни Син Божији, Који се ваплотио нас ради, крсном смрћу је задовољио правду Божију и измирио нас са Богом; пошто се узнео на небо и сео с десне стране Оцу, Он нас истински заступа Својим измирујућим заступништвом. Али заједно са тим, Он је за нас источник истински људског живота. Он је Својом људском природом показао какав човек треба да буде; и сви верни када добијају ново рођење добијају и семе христоподобног живота. Они који се крсте у Христа, у Христа се облаче. Ово код верних производи благодат Дуга Светога. Шта се заправо у нама догађа под дејством благодати?
Али најпре Вас молим да увек имате на уму то, да када се говори да је једно учинио и чини Син Божији, а друго Дух Свети, ту не треба раздвајати Њихово обнављајуће дејство у нама. Оно иде нераздељиво од Бога, Коме се клањамо у Тројици. Зато је свети Петар, изражавајући добре жеље и поздраве онима којима је писао, рекао: по предзнању Бога Оца, освећењем Дуга за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа: благодат и мир да вам се умножи (1. Пет. 1,2); а свети Павле закључује своју Другу посланицу Коринћанима сличним поздравом: благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Дуга да буду са свима вама. Обнављајуће у нама дејство Бога Коме се у Тројици клањамо, јесте Његова заједница са духом нашим. И то општење није од Једног Лица, него нераздељиво од Три Лица Бога. Зато се каже да и Син, и Дух Свети, и Отац улазе у општење са нама. Иако Господ Спаситељ седи са десне стране Бога Оца, по обећању Своме Он је са нама у све дане (Мт.28,20). Ево, Бог Отац и Бог Син се усељавају у нас и живе кроз веру и љубав, која се изражава кроз извршавање заповести. А да Дух Свети живи у вернима и у онима који испуњавају заповести Божије, о томе сам прошли пут већ наводио сведочанство Светог Писма: не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1.Кор.з,1б). Како је велика и неизрецива милост Божија према нама! Триипостасни Бог живи у нама, ако смо верни условима под којим то бива!
Али богоопштење се савршава благодаћу Дуга Светога. Он у нама припрема место и усељава се у нас заједно са Богом Оцем и Богом Сином. Како се припрема то место?
Дух Божији тајно делује на наш дух и покреће га. Када дође у покрет, наш дух буди своје природно знање о Богу – да Бог постоји, да све држи и даје награду. Свест о овоме подиже осећање свестране зависности од Бога и оживљава страх Божији. И једно и друго узнемирава савест – која је сведок и судија наших дела и осећања, међу којима се ретко када наилази на нешто што би Бог благонаклоно погледао. Узнемирена савест заједно са страхом Божијим и осећањем потпуне зависности од Бога доноси човеку осећај безизлазности његовог положаја: где да пођем, куда да побегнем? Нигде се не може побећи: налазиш се у рукама Бога – Судије Који свакоме даје по делима. Осећа се гнев Божији на сваку безбожност и неправду (Рим. 1,18).
Али ту долази јеванђелска благовест и изводи из невоље. Без Јеванђеља такво буђење нашег дуга било би погубно, јер би нас неизбежно довело до очаја. Али доброта Божија је тако уредила да се истинско буђење дуга и савршава и праћено је Јеванђељем. Ономе ко се услед буђења дуга запитао: где да пођем, куда да побегнем? – Јеванђеље одговара: куда би бежао и због чега? Иди под сенку Крста и спасићеш се. Син Божији ваплоћени умро је на Крсту ради очишћења наших грехова. Веруј у то па ћеш добити опроштај и срешћеш милост Божију. Апостоли су увек чинили тако када су проповедали Јеванђеље. Донесу немир а потом кажу: веруј у распетог Господа и бићеш спасен. Тако је свети апостол Петар у првој проповеди, на дан силаска Дуга Светога, толико узнемирио и уплашио Јудејце, да су почели да вапију: шта сада да радимо? Где да се сакријемо? А Он им је тада благовестио: покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Дуга (Д ап.2,8). И свети апостол Павле је у својој Посланици Римљанима најпре све уплашио, говорећи: открива се гнев Божији (1,18), а потом је свима показао уточиште – у вери у Господа Исуса Христа (3,22 итд.).
Када неко у крајњој невољи пронађе путоказ ка излазу и прибежиште, са каквом ће се само ревношћу тога прихватити. Тако и наш дух, када прими благовест спасења у Господу, свом силом се тога прихвата, са надом и са спремношћу да учини све, само да би постао судеоник јеванђелских добара. Такво настројење нашег дуга чини га спремним за богоопштење, па се благодат Дуга Светога, која је дотле деловала споља, посредством Светих Тајни усељава унутра. Верни се каје, крсти и прима дар Светога Дуга (Дап.2,38). Ово и јесте дело живог и делатног богоопштења. Тако се опипљиво пројавило ово дејство у време првобитне проповеди светих апостола, тако се пројављивало и после њих, и пројављује се до данас, када се при томе са наше стране све испуњава како треба.
Не савршава све само Дух Божији. Нешто се тражи и од нас, и то не нешто неважно. Дух Божији нас подстиче, а благовест нам указује за шта треба да се прихватимо. То је од Бога. Али када то учини, Бог се зауставља и чека наш пристанак. Првим Својим дејствима Бог као да пита: хоћеш ли да изађеш из јадног (тешког) стања? Ево шта треба да чиниш. Овај тренутак је веома важан. Ко се буде држао онога на шта му је указано, отвориће пролаз даљем деловању благодати, која га потом и уводи у област спасених. Ко се пак не држи, тај пресеца даље деловање благодати и остаје међу онима који пропадају. Апостол Павле проповеда на Ареопагу. После проповеди свети Дионисије и још неколицина људи полазе за њим да би се крстили, а од присутних неко пита: “чему учи овај празнослов?”, а други му одговара: “дођи други пут да чујемо тебе”. Бог никога не спасава против његове воље, него нуди избор, и спасава само онога ко изабере спасење. Када се не би тражила наша воља, Бог би у једном тренутку спасао све јер хоће да се сви спасу. Тада уопште не би ни било оних који пропадају. Али наша воља није увек разумна, она бива тврдоглава и не мари за Бога. Зато и пропадамо.
Дакле, покајао си се, пожелео си спасење у Господу и понадао си се у то – то су дела која доносе спокојство, која се одвијају унутра и довољно им је да се тамо пројаве. А последње дејство је: спремност да се чини све што је потребно – то је стварна делатна сила за спасење, пошто оно зависи од нас; то је источник спасоносне делатности и спасеног живота. Та спремност је слаба док је изјављујемо ми сами, а када се благодат Божија усели унутра, онда постаје свемоћна, не зна за препреке, савладава све. То је незауставива ревност за богоугађање и свесрдно испуњавање воље Божије, уз сву веру у Господа и наду на спасење у Њему Једином. Она извршава предвечно одређење Божије да будемо свети и непорочни пред Њим у љубави (Еф. 1,4), ради чега нас Господ и чини ревнитељима у добрим делима (Тит. 2,14).
Ја сад нарочито задржавам вашу пажњу на овој ревности како бисте поревновали у њој. Јер када она постоји са наше стране, онда благоДат Божија са своје стране неће пропустити да учини и више него што треба како би та наша ревност у области вере и спасења несумњиво ишла ка своме циљу; а када те ревности нема, онда ничег нема: онај ко не ревнује на спасењу, тај не може бити ни судеоник спасења.
Како сам велики заобилазак направио да бих Вас довео до ове тачке. Али то су све била општа размишљања. Сада ћемо заједно поразмислити о Вама самима.

Comments are closed.