NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
20. Nastavak. Objašnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh ušlo u ljudsku prirodu. Opštenje sa Bogom služilo je kao izvor za gospodarenje duga nad dušom i telom. Kroz narušavanje zapovesti čovek se odvojio od Boga i izgubio vlast nad dušom i telom, potčinivši se vladavini strasti. Slika čoveka koga nakon pada rastrzavaju strasti.
 
Nastavljam. Šta nam se dogodilo zbog praroditeljskog prestupa? Naša priroda je ostala ista, delovi i sile naše prirode ostali su isti, sa istim zakonima i potrebama; ali naša slobodna svest nije više imala isto usmerenje; to je poremetilo međusobni odnos delova i sila naše prirode i narušilo njihovo prvobitno ustrojstvo, što je donelo nered u ljudski život i delatnost čoveka, i porodilo posebnu vrstu razornih sila – strasti, koje nam nisu prirodne, ali su zadobile takvu vlast, da sve naše sile mogu da okreću kako im je drago. Eto kako se sve to dogodilo.
Bog je čoveka stvorio radi blaženstva, i to blaženstva upravo u Njemu, kroz živo opštenje sa Njim. Zato je u njegovo lice udahnuo dah Svoga života, a to je, kao što smo već rekli – duh. Suštinska svojstva duga su – svest i sloboda, a njegovi glavni pokreti – ispovedanje Boga kao Tvorca, Promislitelja i Davaoca, sa osećanjem pune zavisnosti od Njega, što se izražava kroz gledanje na Boga sa ljubavlju, kroz neprestanu pažnju prema Njemu i pobožni strah pred Njim, sa željom da se uvek tvori ono što je Njemu ugodno, prema zahtevu čuvara zakona – savesti, i uz odricanje od svega drugoga, da bi čovek bio sam sa Bogom, da bi Njime Jedinim živeo i sve slobodno i svesno usmeravao ka tom jedinom cilju. Kada je čovek tako nastrojen, onda prebiva u Bogu i Bog prebiva u Njemu. Bog, Koji prebiva u čoveku, daje njegovom duhu silu da vlada nad dušom i telom, a dalje i nad svim što je izvan njega. Takvo je i bilo prvobitno stanje čoveka. Bog se javljao praroditeljima i sve ovo im potvrdio Svojom Božanskom rečju, zapovedivši im da Njega Jedinoga priznaju, da Njemu Jedinome služe, da hode po volji Njega Jedinoga. Da ne bi pogrešili u razmišljanjima kako da sve to ispune, On im je dao malu zapovest: da ne jedu od plodova sa jednog drveta, nazvavši ga drvetom poznanja dobra i zla. Tako su naši praroditelji počeli da žive u rajskom blaženstvu.
Duh koji je pre toga zbog svoje gordosti pao i skrenuo sa puta pozavideo im je na tome, pa ih je nagovorio da prestupe tu malu zapovest koja im je data, tako što im je lažno predstavio da će, ako okuse zabranjeni plod, dobiti blago koje bez toga ne mogu ni da zamisle – postaće kao bogovi. Oni su poverovali i okusili. Taj čin možda i nije velik ali je loš, jer su poverovali ne znajući kome. Možda to ne bi bilo tako važno, da nije bilo tih strašnih prestupnih misli i osećanja prema Bogu koje je zli duh kao otrov ulio u njihovu dušu. Rekao im je kako Bog brani da okuse plod sa tog drveta zato da i oni ne bi postali bogovi. Poverovali su u to. A pošto su poverovali, nije bilo moguće da ne prime i hulne pomisli o Bogu, da im On tobože zavidi i da se prema njima odnosi nedobronamerno; a kada su primili takve pomisli, nisu mogli da mimoiđu ni neka loša osećanja prema Njemu i samovoljne odluke: dakle, sami ćemo uzeti ono što Ti nećeš da nam daš. Eto kakav je On – pomislili su u svome srcu o Bogu – a mi smo mislili da je dobar. E, sada ćemo sami sebe da promenimo, u inat Njemu. To su bile te strašne i prestupne misli i osećanja! One označavaju otvoreno odstupanje od Boga i neprijateljsku pobunu protiv Njega. U praroditeljima se dogodilo ono što se pripisuje zlom duhu: iznad oblaka postaviću presto svoj i biću jednak Višnjem – i to ne kao prolazna misao, nego kao neprijateljska odluka. Tako se svest uobrazila i sloboda je postala svojevoljna, uzevši da sama određuje svoju sudbinu. Otpadanje od Boga bilo je potpuno, sa nekakvim gnušanjem, kao neprijateljska pobuna. Zbog toga je Bog odstupio od takvih prestupnika – i živi savez je prekinut. Bog svuda jeste i sve drži, ali u slobodna stvorenja ulazi samo kada Mu se sama predaju. Kada se pak zatvaraju u sebe, On ne narušava njihovu samostalnost, nego i čuva i drži, ali u njih ne ulazi. Tako su i naši praroditelji bili ostavljeni sami. Da su se brzo pokajali Bog bi se možda vratio k njima, ali oni su ostali uporni i pored javnog razobličenja ni Adam ni Eva nisu postali svesni svoje krivice. Usledio je sud i kažnjavanje izgnanjem iz raja. Onda su se osvestili, ali bilo je kasno. Morali su da ponesu zasluženu kaznu, a za njima poneo ju je i čitav ljudski rod. Blagodarnost Svemilostivom Bogu, jer iako je odstupio od nas, nije nas odbacio, nego je ustrojio predivan način da nas ponovo sjedini sa Sobom.
Ali otišao sam malo predaleko. Pažnju treba da zaustavimo na onome što se dogodilo unutar čoveka. Evo šta: duh je imao vlast nad dušom i telom jer je bio u živom opštenju sa Bogom i od Njega je dobijao Božansku silu. Kada se preseklo živo opštenje sa Bogom, presekao se i dotok Božanske sile. Duh, prepušten sebi, nije više mogao da vlada dušom i telom, nego su prevlast preuzeli oni. Čovekom je zavladala duševnost, a kroz duševnost – telesnost, i on je postao duševan i telesan. Duh je bio bez vlasti. On svoje postojanje pokazuje čas strahom Božijim, čas nemirom savesti, čas nezadovoljstvom ničim materijalnim, ali na njegove istupe ne obraća se pažnja, nego je sva briga okrenuta na uređenje svoga ovdašnjeg, materijalnog života, što je i fu^gkcija duše, materijalnog – zato što je ovdašnji život povezan sa telom i zato što je sve telesno opipljivo i izgleda neophodno.
Kada je došlo do takvog narušavanja poretka u međusobnim odnosima delova naše prirode, čovek više nije mogao da vidi stvari u pravom svetlu, nije mogao da svoje potrebe, želje i čula drži u potrebnom redu. Za njih je karakteristično postalo stanje nereda. Ali to loše stanje bilo bi još nekako i podnošljivo da nije strasti, ali pojavile su se strasti koje ugnjetavaju čoveka. Gledajte kako gnevljivoga muči gnev, kao groznica. Gledajte kako iz zavidljivca teče zavist, pomodrio je jadnik. Kako je paćenika iscrpila patnja, postao je – kost i koža. Takve su strasti. Ušle su u čoveka zajedno sa njegovom samostalnošću (u odnosu na Boga). Čim je praotac rekao: dakle, sam sam, u njega se uvukla samostalnost – taj otrov i seme satansko. Iz nje se potom razvilo mnoštvo srasti: gordost, zavist, mržnja, patnja, uninije, pohlepa i čulnost – sa svim svojim mnogobrojnim i različitim porodima. Razmnoživši se unutra one još više uznemiravaju čoveka, a i bez njih tamo vlada pometnja.
Dakle, eto u čemu se sastoji bolest. Zbog toga je (duh) izgubio vlast i pao pod vladavinu duše i tela i svega spoljašnjeg. Odatle nered u duševnotelesnim potrebama i željama, a naročito njihova neumerenost. To, da su neumerene, saopštava im duh koga su porobile. Same po sebi one nisu tako burne, već su umerene. To, da nemaju mere i da bivaju uzburkane dolazi odatle što je duh porobljen i doziva upomoć u njima, jer on po prirodi ima bezgraničnu energiju. Odatle prejedanje, pijanstvo, gomilanje novca… i sve drugo, čemu čovek ne ume da odredi meru. Ali glavnu bolest predstavljaju strasti – tirani koji su došli sa strane.
Nemojte sad odmah da pitate: šta je potrebno da bi se u nama opet sve vratilo u prvobitni red? O tome ću Vam pisati sledeći put, a Vi dotle razmislite.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *