NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA NA PRAZNIK VAZNESENJA GOSPODNJEG
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
I vi i ja smo, ljubljeni moji prijatelji, još uvek obuzeti osećanjem najvećeg događaja preslavnog Vaskrsenja Hristovog.
Juče smo, poslednji put u ovoj godini, slušali i svojim ustima izgovarali svečana vaskršnja (pashalna) pesmopojanja. Danas već praznujemo svečani događaj, koji ima ogroman značaj za našu hrišćansku Crkvu, za vasceli ljudski rod. Crkva nas danas podseća na Vaznesenje našeg Gospoda Isusa Hrista na nebo.
„Vazneo si se na Nebesa, odakle si i sišao…“, peva danas sveta Crkva, podvlačeći time veličinu našeg Spasitelja i Gospoda.
On je od početka bio na nebesima i sišao je na zemlju da spase propali ljudski rod.
Sišao je na zemlju zbog ljubavi prema nama. Okončavši Svoje veliko zemaljsko služenje, On se opet vraća Svom Ocu – tamo, gde je i ranije obitavao.
„Odakle si i sišao…“ Cilj vaploćenja Sina Božijeg bio je da svetu oglasi božanstvenu istinu, da ljude usmeri na put pokajanja i spasenja. Da ljudima podari izbavljenje od večne smrti.
Savršivši delo spasenja ljudskog roda i pomirivši Boga sa ljudima, Gospod se vazneo na nebo…
Praznik vaznesenja sjedinjuje u sebi radost zbog susreta i radost rastanka.
Posle Učiteljevih iskupiteljskih stradanja, smrt je apostole razdvojila od Njega. Oni su bili veoma ožalošćeni. Međutim, kao što znamo, Gospod im se tokom četrdeset dana posle Svog slavnog Vaskrsenja mnogo puta javljao, besedovao sa njima i poučavao ih. Nesumnjivo da je svaki takav susret učenika sa njihovim božanstvenim Učiteljem za njih značio veliku radost.
Međutim, nastupio je i poslednji susret, poslednja beseda Učitelja sa učenicima. Nakon nje je sledio rastanak za dug, dug period do Njegovog Drugog dolaska na zemlju.
Trebalo je da tuguju… Apostoli i najbliži Hristovi učenici, još uvek mala Crkva koja se tek stvarala na zemlji, bili su, međutim, radosni… Evanđelista Luka pripoveda da su se apostoli nakon Vaznesenja radosni vratili u Jerusalim (Lk. 24; 52). Njih je za tu radost pripremio Sam Gospod.
Mi znamo da se Spasiteljevi najbliži učenici nisu odvajali od Njega u svim danima Njegovog zemaljskog života. Naslađivali su se besedeći s Njim, slušali su Njegove pouke, videli su čuda koja je satvorio…
Istina, oni to tada još uvek nisu u potpunosti i pravilno razumeli, jer nisu bili prosvetljeni Duhom Svetim. Međutim, bili su radosni da vide svog božanstvenog Učitelja, da ispune Njegove zapovesti. Kad im je On na Tajnoj večeri govorio da Mu predstoji da postrada, da umre, da trećega dana vaskrsne i da nakon toga sasvim ode od njih, On je, naravno, primetio da su se oni ražalostili.
Želeći da ih uteši, Spasitelj je rekao: Kad biste Me uistinu ljubili obradovali biste se što rekoh: odlazim Ocu. Ja ću vam pripremiti mesto, da biste i vi bili gde sam ja. Poslaću vam Duha Utešitelja, Koji će vas poučiti svakoj istini (upor. Jn. 14; 28). Kao što vidite, Hristovi učenici su bili pripremljeni za budući rastanak, i zbog toga se oni raduju.
Raduju se i zbog svog Gospoda i Učitelja, budući da znaju da se vraća u onu slavu, koja Mu i pripada. Raduju se i zbog sebe, i zbog vascelog ljudskog roda.
Šta za nas, ljubljeni moji prijatelji, znači Vaznesenje Gospodnje?
Gospod se vazneo na nebo zato, da bi ga pripremio za prihvatanje Njegovih istinskih sledbenika.
Idem da vam pripremim mesto, rekao je On apostolima, a posredstvom njih i svima nama, i ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k Sebi, da gde sam Ja budete i vi (Jn. 14; 23).
Zar to za učenike ne znači radost?
Dobro razmislite o ovim Spasiteljevim rečima. Koliko je u njima ljubavi i brige za ljude!
On je na zemlji ostavio Svoje spasonosno učenje, ukazao na put kojim treba da koračamo da bismo dostigli večni blaženi život u neizrecivom Carstvu Božijem. On je zbog iskupljenja naših grehova prihvatio ljudsko telo i osveštao ga Svojom božanstvenom silom, i sa tim preobraženim telom se i vazneo na nebo. Na ono najviše nebo, gde prebiva Sam Bog, kuda ne prodire ni greh, ni smrt, gde postoje samo svetlost i pravda, gde Bog u nepristupačnom blistanju otkriva Svoju slavu. Naš Gospod je pošao tamo, na to mesto neprestanog prisustva Božijeg, da bi pripremio mesto svim Svojim istinskim sledbenicima. Svojim Vaznesenjem na nebo Gospod je očigledno posvedočio da je uistinu Sin Božiji i istinski Bog. Na nebo se vaznosio Sam, Svojom sopstvenom silom, pokazavši pri tom Svoju božanstvenu veličinu.
Sveti Grigorije Bogoslov kaže: „Spasitelju nisu bile potrebne kočije, niti muje bila potrebna pomoć angela, jer se Tvorac Svojom božanstvenom silom vazneo na nebo. Vratio se tamo, gde je od vekova obitavao…“
Sveti Jovan Zlatousti govori o toj istoj veličini Spasiteljevoj, o Njegovoj božanstvenoj sili: „Gospod se na nebo nije vazneo uz pomoć nekoga, ko bi Ga vodio, nego je Sam išao tim putem.“
Razume se da nebo, na koje se vazneo Spasitelj, nije ovo zvezdano nebo koje vi i ja vidimo iznad sebe. To nije ni beskonačni svetski prostor, nego najviše nebo – mesto obitavanja Prevečnog Boga.
Pošto se vazneo na nebo i sedi s desne strane Ocu, Gospod je samim tim pokazao da je On, kao Sin Božiji, i ranije imao istu vlast kao i Otac. Sada ju je, Međutim, dobio i kao Bogočovek, jer se On vazneo u onom istom telu, u kojem je postradao i vaskrsao iz mrtvih.
Kao Bog, On je svagda bio na nebesima i na svakom mestu. Sada je Svoju čovečiju prirodu, koju je primio od Presvete Bogorodice, vazneo na nebeski presto Božiji. Zar to nije razlog za radost, bez obzira što je za to bio neophodan rastanak sa božanstvenim Učiteljem?
Radost učenika i apostola bila je veća nego naša.
Oni su bili svesni veličine Onoga s Kojim su, kao prijatelji, bili bliski. Vi ste prijatelji moji – tako je Gospod nazivao Svoje učenike (Jn. 15; 14).
To je velika radost i za nas, koji živimo na zemlji. Gospod se vazneo i Svojim telom ušao u Očevu slavu. Kako kaže sveti Jovan Zlatousti, mi sada sa strahom i divljenjem posmatramo i vidimo, da se u dubinama tajne Presvete Trojice nalazi čovek! Čovek Isus Hristos!
Da, On je Sin Božiji, ali je i nama blizak.
Na početku smo rekli da je Vaznesenje praznik rastanka. Međutim, kakav je to rastanak? Gospod ushodi na nebo i sa Sobom u tajnu božanstvenog života unosi i vascelu tajnu čoveka. Eto šta sada predstavlja čovek! Sada nam postaje razumljiva radost apostola.
Sada su imali sve: imali su nebo na zemlji, večnost je bila u njima samima i oni su bili u večnosti.
I mi, ljubljeni, moramo težiti ka zadobijanju takve svesti.
Vaznesenje Gospodnje na nebo je najtešnje povezano sa našim spasenjem, sa ličnim spasenjem svakoga od nas.
Prilikom rastanka sa Gospodom, u vreme Njegovog Vaznesenja, vidimo projavu Božije ljubavi prema ljudima, koja nam ukazuje na naš, ljudski priziv.
Kao što poučava apostol Pavle, tražite ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji (Kol. 3; 12).
Gospod nam je pouzdani pomoćnik u ostvarenju tog velikog priziva. Iako je telom otišao iz zemaljskog sveta, On ne prestaje da se brine o Svojoj Crkvi. On je obećao apostolima: Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28; 20).
Prijatelji moji, naši veliki praznici nisu samo podsećanja na ovaj ili na onaj evanđelski događaj ili na događaj iz crkvene istorije.
To su svetiljke koje nam pokazuju pouzdan put ka večnom životu, put usavršavanja naših duša.
Gospod je učinio sve za naše spasenje. Svojim vaznesenjem na nebo, Sin Božiji nam je otvorio put u nebeske obitelji. Međutim, samo od nas zavisi hoćemo li ići pokazanim putem ili ćemo se zaustaviti na pola puta.
Kao što je rečeno, nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo sada se sa desne strane Oca nalazi Sin Čovečiji, obučen u naše, ljudsko telo. On se u to telo nije obukao samo za kratko vreme nego za svagda, pokazujući time prekrasnu silu i prekrasna svojstva sveta koji je On stvorio. Drugačije rečeno, sve što je On stvorio može da bude duhovno i bogonosno.
Ovde postaje očigledna i čovekova veličina, kao i onaj uzvišeni zadatak koji je Bog priugotovio za čoveka.
Nama, prostim ljudima, teško je da to razumemo. Teško nam je da se uzdignemo do visine bogoslovlja. Međutim, mi verujemo, a vera je iznad znanja jer je ona svemoćna, i to upravo tamo gde je znanje nemoćno.
Mi verujemo da je upravo na taj dan, na dan Vaznesenja Gospodnjeg, čovek dobio mogućnost da stalno bude sa Bogom. Put ka tome pokazao nam je Hristos Spasitelj.
Put, kojim i mi možemo da dostignemo visinu svete slave, jeste onaj isti put kojim je u slavu ušao naš Gospod, tj. put krsta, put očišćenja, samoodricanja i spoljašnjih i unutrašnjih stradanja.
Preispitajmo, dragi moji, da li putem Hristovim idemo na nebo?
Put Gospodnji mora da bude put svih i svakoga. Naš Gospod je postradao za sve nas podjednako. Za sve nas je podjednako otvoreno nebo! Istinski hrišćanin će u svim životnim okolnostima i u svakom slučaju imati na umu da je on naslednik neba i sanaslednik Hristov, pa će i postupati saobrazno svom određenju.
Neka, međutim, svako od nas pošteno kaže, da li je u njemu mnogo toga nezemaljskog, nebeskog, Hristovog?
Setite se da su apostoli, kad se Gospod vaznosio, iz ljubavi prema svom Učitelju dugo stajali i gledali u nebo, koje je primilo njihovog Gospoda i Učitelja. Zbog toga su im angeli, koji su se tada pojavili, rekli: Što stojite i gledate na nebo (Dela ap. 1; 11)?
Budući da smo mi u većini skloni zemaljskom i privremenom, trebalo bi da saslušamo angelski prekor: Sinovi ljudski, zašto stojite i gledate na zemlju a ne na nebo? Obratite svoje oči ka nebu, pogledajte vašeg Spasitelja, Koji još odavno gleda na vas. Stupite na put prema nebu, koji već odavno leži pred vama…
Kada nam Hristos kaže: Odreci se sebe, uzmi krst svoj pa hajde za Mnom, On nam ne govori samo o tome da bi tokom svog privremenog života trebalo da se odreknemo zemaljskih pristrašća i da, sledeći Njega, uzmemo na sebe celokupno breme zemaljskog života. On nam govori o nečemu većem, odnosno, da smo dužni da sledimo za Njim i da budemo tamo gde je i On, u slavi večnog božanstvenog života (v. Jn. 12; 26 i 17; 24).
Neophodno je, međutim, da se dostojnim životom pripremimo da budemo pričasnici te slave.
U Poslanici Solunjanima, apostol Pavle kaže da će u poslednjem danu dolaska Gospodnjeg oni koji veruju u Njega biti uzneti na oblacima, da bi Ga susreli u vazduhu. To znači da se istinskim sledbenicima Hristovim mora dogoditi nešto, slično Vaznesenju Samog Gospoda.
Eto šta je Gospod učinio za nas!
Tešeći Svoje apostole, Spasitelj je obećao da će im poslati Svetoga Duha, Koji će ih poučavati u Njegovom odsustvu. Kao što znamo, Duh Sveti je na dan Pedesetnice sišao na apostole. I ne samo na apostole, nego na sve verujuće. Od tog doba, on neprestano obitava i obitavaće do svršetka veka u Crkvi Hristovoj, pripremajući ljude za obitelji Oca Nebeskog. Radujući se onome, što je Gospod za nas učinio, izvedimo i pouku. Upravimo svoj duh ka nebu, za vaznetim Gospodom. U svom duhovnom usavršavanju, postanimo viši od strasti i poroka, vaznesimo se na visinu vrlina i čistote. Neka nas ne uplaši uzani i trnoviti put ka nebeskoj otadžbini. Taj put više nije nov! Njime je već prošao Sam naš Gospod i Spasitelj.
Prema tome, ljubljeni moji prijatelji, u svetlosti Vaznesenja Hristovog nama je sasvim jasan naš životni put i naš zadatak – da budemo saučesnici slave Božije. Obratimo svoj pogled ka nebu – tamo, gde se vazneo Hristos. Sveta Crkva nas svagda priziva a posebno nas na ovaj dan podseća da su tamo, gde je otišao Gospod, večne obitelji pravednih. Tamo je radost neprestanog sozercavanja lica Božijeg! Tamo je večni život!
Kao što smo rekli na početku, Gospod se na dan Vaznesenja rastavio od Svojih učenika za dug period – do Svog Drugog dolaska. Gospod je, međutim, vaznevši se na nebo, ostavio Svojoj Crkvi dragoceno duhovno nasleđe – Svoj blagoslov.
Dok se vaznosio, Gospod je blagosiljao učenike i nije prestajao da ih blagosilja sve dok Ga nije sakrio oblak. Taj sveutvrđujući i sveosveštavajući Božiji blagoslov ostao je zauvek urezan u pamćenje učenika. Njega su sveti apostoli i propovednici hrišćanstva pronosili po čitavom svetu. To osećamo i mi. Trebalo bi, dragi moji, da znamo i da zapamtimo, da je taj blagoslov svagda živ i delotvoran, da je svagda ispunjen blagodatnom silom, da svagda sa sobom nosi dar Božiji, da naše duše i srca svagda vaznosi ka Bogu. U tom blagoslovu je naša radost i izvor naše snage. Amin.
 
25. maja (7. juna) 1992. godine

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *