НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА У 29. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ – ЧОВЕКОВО СПАСЕЊЕ САВРШАВА СЕ САМО ВЕРОМ И САМО У ЦРКВИ
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Устани и иди, вера твоја спасла те је, слушали смо сви ми заједно, драги моји, пријатељи наши, у данашњем еванђелском читању, Спаснтељеве речи (Лк. 17; 19). Тим речима се још више дивимо због тога, што су упућене грешном човеку и што оне још за Његовог живота сведоче о његовом спасењу. Човеково спасење је већ извршено, и само једна реч открива нам разлог онога, што се извршило.
Вера! Вера твоја спасла те је..!
Какав је смисао скривен у тој речи – „вера“? Каква вера? Какав живот? И ми верујемо. Међутим, да ли верујемо тако, да бисмо могли да зачујемо одлучну реч: Иди, спасен си!
Кратко еванђелско слово упућено је нама – приђи и види, и научи се спасењу вером.
Непријатељ људског рода унаказио је грехом човечију душу. Он је, као ловац, неуморно прогони, и учинио је да се она повије до земље. Човек више не види небо. Пред његовим погледом, пред његовим помислима, појављује се само сопствена утроба и прашина коју гази ногама. Болест тела неминовно следи за болешћу душе.
Тако је пред Господа стало и десет губаваца, чија су трула и тела у распадању носила на себи тешке ране грешног живота. Стајали су подаље од Њега, колебајући се истовремено и због слабе вере и због неверја. Међутим, гласови о Христу као о великом Учитељу већ беху допрли до њих, породивши у њиховим душама извесну наду.
Исусе, Учитељу, помилуј нас, вапили су губавци за помоћ (Лк. 17; 13). Њихова страдања и вапај за помоћ приклонили су Господа на милост. Он болесне шаље у цркву, захтевајући од њих да испуне закон: Идите и покажите се свештеницима… (Лк. 17; 14). Својом исцељујућом силом Христос скида губу болести, иако се они налазе тек на путу ка испуњењу закона, на путу у цркву. Награђена је и сама спремност грешника да испуне закон. Десеторо људи је уз опроштај ступило у цркву, а као последицу опроштаја задобили су исцелење од своје неизлечиве болести.
Шта се, међутим, догодило након тога? Било их је десеторо несрећних грешника али је, као што чујемо у Еванђељу, само један задобио дар вечног живота – спасење. Само један од десеторице губавих, запрепашћен чудом што се савршило над њим и видевши себе исцељеног и очишћеног, поново тражи Христа да би Му се поклонио с осећањем благодарности и дивљења, јер је у Исцелитељу познао Живог Бога. Он се враћа Христу, да се више никада ни речју, ни делом, ни помишљу не удаљи од Њега.
Његова благодарност постала је сведочанство живе вере. Његова вера је постала живот, постала је сила душе. Осећање Живог Бога и потреба да се иде ка Богу хвалећи Га и прослављајући, дарују човеку спасење.
Зар се не очистише десеторица? А Где су деветорица, одјекнуо је глас Спаситељев (Лк. 17; 17).
Добивши оно што су желели, добивши милост опроштаја и очишћења, њих деветоро се вратило свом претходном животу – животу у греху и пороку. Они су отишли, заборављајући на чудо, заборављајући на Онога, Који им је подарио Своју милост. Њихова вера се одмах угасила, њу је одувао вихор живота, њу је украо ђаво. У њиховим душама се зацарила пређашња тама греха и празнина, душа није сачувала траг Божијег дејствовања на њу.
Није било љубави према Богу – Доброчинитељу, Исцелитељу и Извору живота. И опет је Бог заборављен до неке наредне несреће, болести или патње, коју ће поново одгајити њихов грешни живот.
То се, међутим, може рећи и за нас.
Човек бескрајно притиче Богу и захтева, захтева добра: срећу, задовољство, здравље. Он притиче Богу са сваком својом потребом, али не живи Њиме, и сваки пут, када добије што је тражио, враћа се уобичајеном, пређашњем, грешном животу. То човеково непрестано захтевање од Бога све чешће и чешће рађа у губавим душама роптање на њиховог Творца, роптање на „све и всја“. Бог тада постаје крив за све: управо Он не одговара на молбе – захтеве, управо Он не даје човеку сву пуноту животне среће.
Човеку, међутим, ни на ум не пада, да он сам не живи према правилима Божијим и у закону Божијем, да жање горчину живота, срушеног његовим сопственим безакоњем. Он нема истинску веру, нема истинског духа живота, и његов животни пут не окончава се спасењем.
То је све! И како је све то јасно и једноставно!
Човеково спасење се савршавало, савршава се и савршаваће се једино вером и једино у Цркви. У свим временима се губа греха – то семе смрти – која је погодила васцели људски род, лечи и исцељује једино тамо и једино Спаситељем Богом.
У данашњем Еванђељу опет јасно посматрамо борбу два начела – светла и таме, добра и зла, живота и смрти, Бога и ђавола. И ако се непријатељ људског рода тако непоколебиво и тако упорно бори за душу сваког човека, а о чему смо исцрпно говорили у претходној проповеди, онда се он посебно брине за Цркву Христову од самог њеног постања, јер се само у Цркви и кроз Цркву савршава човеково спасење.
Тајна безакоња је потпуно супротна тајни хришћанског благочешћа. Уништење вере у Христа Спаситеља као у Бога један је од главних задатака неуморне ђаволове бриге.
Наиме, само је света православна Црква Христова живи организам, који засађује и обрађује виноград Христов. Само се у њој налази залог живота и човековог спасења, само у њој Христос „свагда живи и дејствује“. Свети Кипријан Картагински је говорио: „Ономе, којем Црква није Мајка, ни Бог није Отац.“ Управо због тога Црква и јесте нарочито на оку непријатеља – убице.
У свакој епохи историје Цркве, непријатељ је измишљао посебне видове борбе са њом и сваки пут су се његове побуне све препреденије прилагођавале датом времену. Понекад ју је нападао споља, прогонима властодржаца, а понекад је расколима продирао у само крило Цркве. Понекад је пак мноштвом јереси, заблуда и неправди извраћао истину, раскидао јединство и рушио веру.
Мени и вама, драги моји, није довољно да познајемо само све оне ђаволске замке које се тичу наших душа а што је потребно да не бисмо пали у ропство, него би требало да познајемо и све начине његове борбе против Цркве, да нам се не би догодило да, уместо у Цркву Божију, доспемо у лажну цркву.
После 1917. године, пут Руске Православне Цркве био је изузетан. Будући од власти осуђено на потпуно уништење, Православље је тада дословно искорењивано. Црква је током дугог периода преживљавала тако страшне прогоне, који се могу упоредити само с прогонима из првих векова хришћанства. Међутим, Православље је у Русији тада било још толико снажно, да је само физичко уништење Цркве Божије, њених јерарха и народа Божијег могло да помогне у извршењу тог превасходног задатка нових господара.
Касније, кад је истребљењем свештенства Цркви био задат рушилачки ударац и кад је међу верујући народ био засејан страх, непријатељ сваке истине увео је у Цркву раскол обновљенства. Желео је да и оно мало, што је остало од Цркве и што је живело силом Духа Божијег, прилагоди захтевима кнеза овога света и да тиме, што ће Цркву уништити изнутра, доврши свој задатак. Међутим, тада је глас крви руских новомученика измолио милост Божију за Руску Цркву. Започео је рат, који је спречио остварење већ припремљених планова.
У послератном периоду, јавне прогоне заменили су нови, скривени, који трају све до дана данашњег. У том прогону непријатељ (ђаво) не може да се види и сви тобоже постају пријатељи док, истовремено, неверје и зловерје воде своју невидљиву али беспоштедну борбу. Та борба је за Цркву Божију, исто као и раније – борба за преживљавање.
Ако су се у претходним временима јеретици показивали јавно, Црква је сада испуњена тајним јеретицима. То су сви они који долазе у Цркву, али неправилно размишљају и о њој, и о вери, и о Богу.
Ето одакле, драги моји, потиче ваш вапај да у Цркви више нема благодати Божије. Међутим, таква ваша процена није тачна. У Цркви је постојала, постоји и постојаће благодат, али они, који су у њој, не садрже ту благодат у себи. Њихове душе и њихова срца нису предани Богу. Ви срцем осећате да је поред вас у Цркви и неки туђи човек.
Деловање рушитеља у Цркви олакшава и општа религиозна запуштеност људи. У таквом стању, кад се ништа не супротставља присутним болестима, свака од њих, макар и најбезазленија, може да постане смртоносна.
Најновије време донело је у Цркву још тежи раскол и поделу. Загранична црква, аутокефална црква, катакомбна црква – и све оне о себи мисле да су једина истинска Православна црква. Непријатељ постиже свој циљ: они, који себе називају православним хришћанима и којима је заповеђено јединство вере у Христу, будући руковођени политичким одлукама безбожних господара света, раздиру ризу Христову.
У Русији је сада дата слобода свакој вероисповести, и хришћанској и инославној. Римокатолици разоткривају своју мисију: тамо, где никада није било друге вере осим православне, одјекују њихове проповеди и врше се њихове службе. У Москви, у Новосибирску, у Караганду, створене су епархије на чијем су челу римокатолички кардинали.
Упоредо са спољашњим притиском, непријатељ наставља свој напад на садржај православне веронауке, тежећи да изопачи истину. Сеје се коров лажне вере која, поричући православно хришћанство, говори о једној заједничкој вери свих народа у Бога.
Колико је омладине сада приступило Цркви долазећи са животних беспућа, након што су прошли кроз окултизам, индијску филозофију или јогу! Те демонске спознаје они су донели и у Цркву. Немајући ни снаге, ни времена а често ни жеље да се ослободе тог страшног знања зла, они почињу да на хришћанском тлу измишљају своју нову, невиђену веру, где подједнако достојанство имају и истина и лаж. Међутим, према речима апостола Петра, боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповести (2. Петр. 2; 21).
Непријатељ људског рода, активни помоћник и инспиратор тих несрећника, овога пута радије остаје у сенци. Самосталним верама, измишљеним по његовом диктату, већ сада нема ни броја, а биће их још више: свако царство ће имати своје исповедање; то неће бити довољно, па ће своје исповедање имати свака област и сваки град. Наступиће, међутим, и тако страшно време кад ће сваки човек, сваки појединац имати своју веру!
Тамо, где самима себи граде веру, не прихватајући ону која је од Бога дата, не може ни да буде другачије. Неверје не жели да равнодушно гледа на веру, не жели да се задовољи својим неверјем. Њему је потребно да коначно уништи све што другачије мисли, а посебно у питањима вере, постојања Божијег и бесмртног живота.
У садашњем времену, најстрашнији вид богоборства и уништења Православне Цркве јесте изопачење истинског хришћанства и његова замена лажним. Еванђеље, које је сада свима познато, постаје предмет личног тумачења, изопачења и свакаквих измишљотина на основу речи Божије.
Било је периода када верујући нису имали књиге које би им разјасниле истину и када је свештенство ћутало, везано прећутном забраном господара овога света. И поред тога, ни тада није било толико размимоилажења на тему речи Божије!
Управо сада, кад се црквене књиге и тумачења која су изрекли свети Божији људи руковођени Духом Светим, могу добити лакше него хлеб насушни, дакле, управо сада се на Цркву обрушавају јеретички служитељи сатанини, који присвајају име хришћана. Изговарајући се вером, они обзнањују вероломство, антихриста уместо Христа и, прикривајући лаж и лукавство сличношћу са истином, они нам уништавају истину: А Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)?
Сада настају такви дани да се свугде помиње хришћанство, отвара се више храмова, него што има верујућих. Међутим, нећемо пожурити да се радујемо. Често се догађа да је то само привид, јер изнутра нема хришћанског духа љубави, Духа Божијег, који ствара и даје живот. Напротив, тамо царује дух овога века – дух подозрења, злобе и раздора. Духови-преваранти и демонски ученици већ су отворено продрли и у црквену средину. Свештенослужитељи, црквени људи, који себи допуштају да у животу следе пожуде свога срца, истовремено се молећи Богу и служећи греху, добиће за то заслужену плату. Бог их не слуша, а ђаво, будући да није свезан силом Божијом, кроз оне које је обмануо извршава своја непотребна дела.
Дух Божији је још у првим вековима хришћанства упозоравао све живе да ће у последња времена одступити неки од вере, слушајући духове преваре и науке демонске (1. Тим. 4; 1). Сада се по земљи шири одступање од Бога и вере. Одбацујући добро и одабирајући зло, човек постаје саучесник мрачне силе у борби против дела Божијег стварања живота на земљи.
Ми видимо да се то догађа.
Ето каква страшна опасност прети свету! Како да живимо на тој земљи, избезумљеној од зла? Пажљиво слушајте.
Светитељ Божији Игњатије одговара нам овако: „Они, који уистину буду служили Богу, разборито ће се сакрити од људи и неће међу њима савршавати знамења и чудеса. Они ће поћи путем делања, ублаженог смирењем и у Царству Небеском показаће се као већи од отаца, који су творили чудеса.“
Драги моји, ово је веома важно за нас! Чувајте се гласина, чувајте се јавног делања, чувајте се свега онога, што вас лишава смирења. Тамо, где нема смирења, нема и не може ни бити истинског угађања Богу.
Сада је време, када оскудевамо у благодатним руководитељима уистину духовног живота. Сада је најбезопасније да се руководимо
Светим Писмом и списима подвижника благочешћа. Господ је и овде дошао да помогне „малом стаду“ које Га тражи.
Књиге истински духоносних Отаца поново су угледале свет, поново су дошле до верујућих. Читајте светог Теофана Затворника, и обратите пажњу на прочитано. Уколико следите његове савете, ћаволске подвале неће моћи да вас додирну.
Ево и последњих речи упућених нама, који живимо у тако тешким временима: „Отпадништво је допуштено од Бога: не покушавај да га зауставиш својом слабом руком… Удаљи се, и самога себе чувај од њега. То је од тебе довољно. Препознај дух времена и проучи га, да би могао да избегнеш његов утицај.“
Драги моји! Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 1112). Господ ће бити с нама, Господ ће бити наш помоћник.
Научимо се вери, драги моји! У Цркви се, од еванђелског губавца, научимо да живимо по вери! Од нас ће се удаљити губавост душе, и уклониће се телесна слабост. Тада ћемо одухотвореним душама и васцелим својим бићем похитати ка најслађем Извору живота, ка Богу. Када Му предано припаднемо, зачућемо Његов глас, који нас љуби и призива: „Устани, устани од губавости греха, вера твоја спасла те је…“ И устаћемо оправдани, и остаћемо са својим Спаситељем у векове векова. Амин.

Један коментар

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *