ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека
 

 
ДУШЕВНИ МИР
 
Драги Е. В.!
Добио сам Ваше писмо, али Вас морам разочарати. Монах* – значи “сам”. Онај, који је прешао манастирски праг, дао је обећања послушања, нестјажанија (добровољног сиромаштва) и целомудрености. Сагласно тим обећањима ја, као обичан житељ, немам право да лично посредујем за било шта. Једино, у чему сам слободан и неограничен, јесте молитва и стога, сагласно Вашој прозби, могу да Вам обећам молитвену помоћ.
Књиге проповеди такође нису објављене на моју иницијативу, него према благослову високих црквених старешина. Ја сам их само изговарао по утврђеном реду.
Особито бих хтео да се помолим али не за споменик, непоштедно изложен времену, него за Вашу душу која је порушена више него надгробни споменик, будући да не познаје свога Творца. Хтео бих да се помолим за све оне, који су своје живе душе заковали у чиновничке униформе и на тај начин их полако али сигурно убијају. Због свега боли душа: и због људи, и због културе која је такође у агонији, и то због човековог моралног и духовног пропадања. Опростите ми од свег срца.
Послаћу Вам једну од мојих проповеди. Сматрам да ће она наставити моју мисао, започету у овом писму.
У манастир сада долазе људи из света. Потребно је још много труда и времена да би се са срца и душе збацило бреме световног живота са његовим греховима и грешним навикама.
 
* * *
 
Драги у Господу А.!
И ја ћу Вас нешто да упитам. Одговорите себи на моја питања.
Колико сте учили и трудили се да бисте постали лекар и помагали људима у њиховим телесним болестима?
Да ли бисте могли да изађете у ту арену а да мимоиђете школу, факултет и многе године практичног рада и учења у својој специјалности?
Зар душа није већа од тела?
Да ли је могуће да, чим пређемо праг Цркве, у њој постанемо учитељи и исцелитељи људских душа?
Уништити тело – страшно је и одговорно и пред Богом и пред људима. Међутим, уништити душе других – значи неповратно уништити и своју сопствену душу.
То су питања о којима ћете размишљати.
Што се тиче супруге, она није рукавица коју ћеш скинути са беле ручице и ставити за појас, него је жив човек, који такође живи у бујици промисла Божијег. Господ Вам кроз њу може брже обзнанити истину него кроз било кога другог.
Шта је с Вашим родитељима, шта је с Вашом породицом?
Може се све порушити, али на рушевинама ништа нећемо изградити. Ко не зна да руководи у својој сопственој породици, како ће руководити у Цркви Божијој?
Нека Вас Бог умудри!