НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА У 24. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ, НА ПРИЧУ О МИЛОСРДНОМ САМАРЈАНИНУ
 
У име Оца и Сина и Светога Духа! Драги моји, пријатељи наши!
Сада ми се, много чешће него икада за све време мог живота – а то није мало година – догађа да чујем питање: „Како да живимо па да не пропаднемо?“ „Како да живимо, па да се спасемо“, питају верујући. „Како да живимо“, питају и они, чији се појмови о животу не распростиру даље од сутрашњег дана.
То питање постављају и млади, који тек почињу да живе, постављају га и престарели, који окончавају свој животни пут, на чијем су крају дошли до страшног открића да је живот већ проживљен али не у радости стварања, и да су сав труд и сви напори били уложени у свепрождируће расуло и пропаст.
Да, питање „како да живимо“, уопште није празно. И колико су та питања наших савременика у складу с питањем које је Животоначалнику – Христу – поставио Његов савременик, и то не обичан савременик, него чувар од Бога датог закона!
Он је упитао: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни (Лк. 10; 25)? „Речи Господње, речи чисте“, одјекнуле су као одговор законику, а заједно с њим и нама, откривајући једини исправан пут решавања свих питања, неспоразума и недоумица. Требало би да се свагда обраћамо речи Божијој, каже Господ: Шта је написано у закону? Како читаш (Лк. 10; 26)?
Закон Божији! Он је за сва времена дат васцелом човечанству. Он је дат у божанственом Писму, он је дат у закону савести сваког живог човека, он је дат у законима богосаздане природе.
Ни ви ни ја нећемо данас порећи да познајемо тај велики закон Господњи, закон у којем се крије наша земаљска срећа и којим досежемо до вечности блаженог обитавања са Господом и свим Његовим светитељима.
Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим… Љуби ближњег свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22; 37-40).
Да, да, нама је познат тај закон и његови захтеви, знамо и како да га својим животом испунимо. Ко још не зна шта је за нас добро и пожељно, а шта на све могуће начине треба да избегавамо?
Господ је дао заповест: не чини другоме оно, што не желиш себи. Та заповест је такође свагда са нама, свагда је уз нас. Као неуморни и непристрасни стражар, она истовремено разобличује н наше знање и наше лукавство. Ако је Господ приморао еванђелског законика да призна како зна све, што му је потребно за спасење, ни ми се нећемо оправдати наивним питањем, као да до данашњег дана тобоже нисмо познавали путеве спасења.
Божији закон је један, и две заповести остају непроменљиве за сва времена, докле постоји свет. То су два сидра живота. Љуби Бога свим срцем и свом душом… Љуби ближњег као самога себе.
О љубави према Богу нећемо ни постављати питање јер се чини да се то код нас, верујућих, само по себи разуме. Међутим, како је са ближњим?
Ко је мој ближњи? Ово питање Христу више не поставља законик, нити њега Господ разобличује. Постављамо га ви и ја, драги моји, јер смо и ми, заједно са нашим савременицима, почели да постављамо питања а да при том нисмо испунили јасну и живу реч Божију. Ми смо они, који питањима прикривају своју малодушност, своју духовну лењост, своје одсуство жеље да се трудимо, одсуство жеље да љубимо. Ми заборављамо да нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они, који испуњавају закон (Рим. 2; 13).
Ви и ја, вероватно, не би чак ни поставили Господу питање: „Ко је мој ближњи?“ Сада су нам готово свуда и отворено сви постали далеки. Наше несразмерно нарасло „ја“ удаљило је чак и крвне рођаке, чак и наше родитеље.
„Ја“ и „моје“ – то је наш нови животни закон. По њему ће чак и они најближи, који су у нас положили свој живот, који су изранављени тешкоћама труда, болестима и патњама, изранављени нама самима, узалудно очекивати нашу помоћ. Јучерашњи пријатељи данас већ престају да буду наши ближњи ако доспеју у сиромаштво и изгубе могућност да нам буду од користи на празнику живота и у трци за срећом.
Ми себи дајемо потпуну слободу оцењивања свега и свачега. На тај начин се испоставља да поред нас нема никога блиског и да не налазимо онога, ко би био достојан наше љубави: један је грешан и недостојан љубави, други неверник или неистомишљеник, трећи је сам ископао јаму у коју је упао, што значи да је достојан казне.
Широка је и дубока заповест Божија. Ступивши на пут надменог расуђивања и обухвативши у себи истовремено и осећања свештеника и левита који су прошли поред унесрећеног човека, ми такође пролазимо поред свакога ко се нађе у близини, коме је потребна наша пажња, ко тражи нашу помоћ, а да и не говорим о онима који једноставно ћутке страдају у нашој близини.
Ми више не испуњавамо закон, него смо се претворили у судије. Питање „како да се спасем“ празно одјекује, јер је погажено одбацивањем од Бога дате заповести о љубави према ближњем. Ми немамо ближње.
Хоћемо ли и ви и ја саслушати данашњу причу – поуку о милосрдном Самарјанину, којем је закон љубави био записан у срцу, којем ближњи није био ближњи по духу нити ближњи по крви него онај, којега је случајно сусрео на свом животном путу и коме је управо у том тренутку била потребна његова помоћ и љубав?
Хоћемо ли саслушати одлуку Господњу о законику и о нама, који познајемо закон: Иди па и ти чини тако (Лк. 10; 37). Заборави на себе и на своје „ја“ и у средиште свог живота постави оног човека којем је потребна твоја помоћ, било да је она материјална или духовна. Постави у средиште онога, којем је потребан ближњи, и тај ближњи постани ти.
То је, драги наши, мера нашег духовног раста, где се крије одговор о спасењу. Иди па и ти чини тако. Иди и поступи онако, како учи Господ. Иди и ти, па твори добро сваком човеку којем је оно потребно, без обзира на његово порекло, без обзира на његов друштвени положај, без обзира на било шта. Иди и чини добро, па ћеш и ти испунити закон љубави.
Чини добро… чини добро од срца, чини га у име Бога свој твојој браћи у Богу, чини добро и непријатељима, чини добро и онима који те мрзе и врећају, и испунићеш закон љубави. Љубав према ближњима учиниће те блиским Богу, испунићеш закон Христов и спашћеш се.
Сада, кад пролази опијеност такозваном духовном слободом којом смо били преплављени, развејава се магла самообмане и заблуде, кад видимо да су се цркве отвориле или да се у великом броју отварају, да манастири примају тек јуче крштену омладину и да из места заточеништва пишу да би затворску ћелију или бараку желели да замене за манастирску келију, управо сада постаје очигледно да творити дела љубави којима се испуњава закон Христов, и није тако једноставно. Да, то се мора учити, то се мора желети. Потребно је да само у делима љубави према ближњем видимо и осетимо могућност преображаја своје душе, могућност спасења.
Међутим, ничега од тога нема. За сада тога нема и, што је најважније, не види се чак ни тежња ка томе.
И зар се ви и ја нећемо замислити над сасвим новим појавама у нашем животу?
Данас, кад је бујица раније непознатих саблазни преплавила Русију, кад су разврат, насиље, среброљубље, пијанство и наркоманија постали јавни па чак и уобичајени пороци, када се жудња за светињом и истовремена хула над њом боре и овладавају човеком, питање милосрђа и љубави прераста у првостепено и најважније животно питање. Само се милосрђем и љубављу може задобити Свети Дух Божији, Којим се једино и можемо супротставити страшним духовима злобе, што су овладали људима и светом.
Није случајно, драги моји, што у овом страшном апокалиптичком времену последњег периода постојања света милост Божија опет пружа руку ка пропалом човеку.
На улицама, међу онима који живе поред нас, појављује се све више и више људи који траже нашу милост и које смо раније називали сиромашнима („нишчима“). Старији људи, којих је свагда било у Цркви, сада су опет изашли на улице да би Цркви донели корист – да би јој вратили пропале, дајући људима могућност да испоље дух хришћанског милосрђа, да би се они, који су од Бога отпали грехом, вратили Богу милосрђем. Они, који сада траже нашу помоћ, који нас гледају преплашено и са осећањем кривице, зарађују нам својим тешким сиромашким трудом Царство Небеско.
Нећемо, дакле, проћи поред испружених руку, поред напаћених, болом и тугом испуњених очију, поред нашег ближњег. Нећемо, драги моји, проћи поред сопственог спасења: нећемо проћи поред Самог Христа, Који нас у лику сваког човека, којем је потребна наша помоћ, позива на вечеру љубави.
Пред вратима је нелицемерни суд Божији и блага реч Сина Човечијег, Христа, упућена једнима: Ходите, благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте Ми да једем; ожеднех, и напојисте Ме; странац бејах, и примисте Ме. Наг бејах, и оденусте Ме; болестан бејах, и посетисте Ме; у тамници бејах, и дођосте Ми (Мт. 25; 3436).
Међутим, Он неће оклевати ни са другом, страшном и одлучном пресудом: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и ангелима његовим (Мт. 25; 41).
Спасавајте се, пријатељи наши, спасавајте се! Спасавајте се, пролазећи животним путем на спасење, који посебно сада никоме није нимало лак!
Ти Сам, милосрдни Господе, удахни у нас осећање Своје љубави и удостој нас вечне радости у земљи живих.
Амин.
 
16. (29) новембра 1992. године
 
 

 
 

Један коментар

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *