НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
ПОУКА У ПРВУ НЕДЕЉУ ВЕЛИКОГ ПОСТА
 
Ово је вера апостолска, ово је вера отачка, ово је вера православна, ова вера утврди васељену…
Зашто љубимо Православље и Православну Цркву? У данима Свог земаљског живота, побожни моји слушаоци, наш Господ Исус Христос је око Себе ујединио све који верују у Њега, а међу тим верујућим Он је Себи посебно приближио апостоле. Од народа, који је веровао у Христа, на дан свете Педесетнице почела је и да се уобличује Црква Христова, а од апостола први руководитељи те Цркве, њени пастири и учитељи.
Њихов задатак није био нимало лак. Није било потребно само да оне, који су примили хришћанство, науче истинама вере и да их духовно укрепе, него да их истовремено и ограде од лажних учења и јереси. Према речима апостола, тих јереси је требало да буде (1. Кор. 11; 19) да би се показали „опитни“, тј. најправовернији и најпостојанији међу онима, који су поверовали у Христа. Победа Правоверја била је потврђена у одлукама Васељенских и Помесних сабора.
Од тог доба, Црква Христова и има онај Символ вере, који у нашим храмовима слушамо на свакој божанственој Литургији.
Почев од 842. године, тај Символ вере Црква особито свечано оглашава на дан Победе Православља, тј. на данашњи дан, у посебном молебану, изговарајући речи: „Ово је вера апостолска, ово је вера отачка, ово је вера православна, ова вера утврди васељену.“
Побожни слушаоци! Наша вера се и назива апостолском због тога, што неповређено и ненарушиво у себи чува све, чему су учили Христос и Његови апостоли, све што се садржи у Светом Писму и Светом Предању.
Свети Оци и учитељи Цркве су ту веру свето поштовали и бранили на Васељенским саборима. Свети Оци су се њоме спасавали и прослављали. Она се због тога и назива отачком.
Као стварно истинита и спасоносна, као она која нам даје благодатне силе „за живот и благочешће“, она се назива правоверјем или Православљем.
Као што видимо, браћо и сестре, наше Православље се гради на чврстом и ненарушивом темељу: на верности Спаситељевом и апостолском учењу, учењу Светих Отаца Васељенских сабора, на вековном опиту духовно – благодатног живота у Христу. Мноштва светих угодника Божијих – мученика, исповедника, чудотвораца, преподобних и осталих светитеља, својим богоугодним животом и праведним окончањем посведочили су о истинитости и спасоносности православне вере.
Том вером су се спасавали и сви наши благочестиви преци, који су нам заветовали да ту веру чувамо као зеницу ока и да се њоме спасавамо. Наша вера се назива православном и зато, да би се разликовала од вере римокатолика и протестаната, који су се удаљили од јединог стуба апостолске, отачке и православне вере.
Суштинско обележје нашег Православља садржи се у томе што хришћанство за њега не представља теорију, него сам живот у Христу, према еванђелским заветима и црквеним уставима.
Темељ те вере чини искрена, дубока и жива вера у живог Триипостасног Бога, Творца неба и земље, Свагдапостојећег, Свевидећег, Свемилостивог, Који је свагда спреман да нас прекори (кроз грижу наше савести), да нам притекне у помоћ (посредством наше молитве) и да нам ниспошље благодат љубави и опраштања (кроз Св. Тајне).
Други темељ нашег Православља јесте вера у Исуса Христа као у Сина Божијег и Искупитеља света. Вера у то да нас Он, заједно са Духом Светим (и не без Очевог учешћа) призива, освештава, просветљује и умудрује за спасење, сједињујући се с нама у Светој Тајни Причешћа.
Трећи темељ наше православне вере јесте вера у будући загробни живот, у јединство небеске и земаљске Цркве, и у посредовање Пресвете Богородице и свих светих за нас.
Четврти темељ је наша хришћанска љубав, братство и милосрђе једних према другима као према члановима једне породице и једног тела – Цркве Христове.
Пети темељ је она сама – Црква Христова, њено Свето Предање, њено устројство и богослужење: Свете Тајне, обреди, дела Светих Отаца, одлуке и правила Васељенских и Помесних сабора и васцели многовековни благодатни опит живота у Христу и руковођења њених верних чеда ка спасењу. Стваралачка сила Цркве је Дух Свети, Који у њој живи од дана Педесетнице. Свима нама је, браћо и сестре, корисно да повремено преиспитамо саме себе, да ли смо уистину православни и да ли одговарамо на захтеве које нам поставља Мајка Црква. Зауставимо се нешто исцрпније на значају свете Православне Цркве за нас и за наше спасење. Погледајте како нам она (Православна Црква) помаже у спасењу. Она наш долазак у свет освештава Св. Тајном Крштења и читав наш потоњи живот прати благодатним даровима осталих Светих Тајни и молитава. Својим дивним песмопојањима, молитвама разрешења и благословима прати нас и у други свет. Васцели наш живот, од колевке до гроба, протиче под њеним руковођењем и благословом. Њен значај се посебно може осетити приликом заједничке молитве (у храму) и у руковођењу нашег духовног живота. Велелепно украшавајући наше храмове прекрасним иконама, она у нама подстиче расположење за духовно узношење наших душа и срца ка Господу Богу. Она наше душе наслађује, духовно храни и ограђује дубоким смислом и усклађеношћу својих богослужења. Управо она благодаћу својих молитава и својих Светих Тајни укрепљује наше слабе, осиромашене душе.
Управо она због нас издваја посебне дане (среду и петак) за пост и покајање. Током године, она у том циљу издваја четири периода, тј. четири поста.
Протекло је већ недељу дана откако смо ступили у свету Четрдесетницу. Света Црква чини све, да би наша душа задрхтала и затреперила у тим великим, светим данима, да би осетила мрскост своје огреховљености и оплеменила нас жудњом за очишћењем, обновљењем и освештавањем.
Покајним великопосним службама и дирљивим појањем, молитвама и коленоприклоњењима, она, света Црква, призива нас на покајање и на помирење са Богом. Ни у једном другом периоду Господ није ближи нашој ожалошћеној души и страдалној савести, никада тако не „куца“ на наше срце (в. Откр. 3; 20), као у тим светим данима.
Сви ми знамо да ћемо једино у случају да строго проведемо Велики пост и само ако своју душу очистимо и освештамо покајањем, радосно и свечано дочекати пасхалну (васкршњу) ноћ, када ће наша обновљена и васкрсла душа заједно са читавом васељеном радосно запојати химну васкрслом Спаситељу, не знајући да ли се (душа) налази на небу или на земљи. Ко ствара, и ко ће за нас стварати то неизрециво блаженство, ту небеску радост? Све то чини она, наша Православна Црква, носилац и чувар нашег Православља.
И ми ћемо, драга браћо и сестре, као и наши благочестиви преци, чувати наше Православље, живећемо и спасавати се њиме, и часно носити велико име православног хришћанина. Амин.
 
23 марта (5. априла) 1992. године
 
 

 
 

Један коментар

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *