ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА У 14. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ, НА ПРИЧУ О ЗВАНИМА НА ВЕЧЕРУ
 
Просветли одежду душе моје, Господе, и спаси ме Пријатељи наши!
Глас Цркве нам сада доноси једну од прича Господњих. На Свом земаљском путу, Спаситељ Господ се људима често обраћао управо у причама, желећи да пред њима сликовитије и разумљивије открије путеве који воде у Царство Божије.
Прича је много, али је циљ само један – да пробуде наша охладнела срца, да покрену на ревност по Богу.
Претходне недеље смо слушали причу о злим виноградарима. У данашњој причи Господ све нас позива на свадбену гозбу вере у Царство Христово кроз спасоносну Цркву.
Измећу те две приче постоји дубока унутрашња, смисаона веза. У причи о виноградарима, Христос нам је напоменуо да је људима предат виноград – земља на којој обитавамо, да би се у њему трудили сви живи, обрађујући свој виноград и приносећи плодове свог труда Богу и људима. Сваки човек може да постане зли виноградар, не богатећи се у Богу него за себе и одбацујући заповести Божије. Исто тако, сваки човек може да постане ревносни домаћин свога винограда и да испуњавањем заповести задобије благослов Божији и љубав Божију. Наша дела ће нас пред Богом оправдати или осудити.
Смисао данашње приче о званима на вечеру преплиће се са смислом приче о злим виноградарима.
Садржај данашње приче прожет је Божијом Очинском бригом о људима.
Царство Небеско слично је човеку – цару, који је припремио свадбену гозбу за свога сина. Отац Небески шаље у свет Свог Јединородног Сина да проповеда свето Еванђеље. Еванђељем одјекује позив свим људима на гозбу вере, за трпезу љубави Божије, у ложницама Царства Небеског. Званице нису одбиле позив (иначе гозба не би била ни припремљена). Међутим, кад је дошло време да се појаве на гозби, узнемирили су се јер су, како им се чинило, имали важније послове: пољске радове, трговину, породичне прилике. Почели су да се извињавају због свог одсуства и одрицања.
Међутим, гозба је припремљена, и не сме се оклевати.
Заклано је угојено јуне, и свадбено рухо очекује госте.
За поновљеним позивом уследило је поновљено одбијање, сада већ много грубље. Званице су увредиле и претукле изасланике.
Какви су то људи, који су на тај начин занемарили љубав Божију? Нису ли то они, у којима су световна дела и занимања угушила и саме појмове добра и зла, временског и Вечног, земаљског и небеског?
Господ их је тада одбацио. Он одбацује оне, који ни најмање нису желели да саслушају глас Божији у светом Еванђељу, који су сасвим заборавили на своју одговорност пред Богом и на свој задатак у животу. Међутим, брачна ложница је украшена и требало би да се напуни. И ево, Цар – Господ шаље Своје слуге, апостоле и учитеље вере и Цркве, шаље их на раскрснице да позову не више почасне госте, него све и свакога кога сусретну на путу, да би се бар неки спасли и прихватили доброчинство. Тако су се сабрали људи.
Свети еванђелиста Матеј каже: И изашавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, И зле и добре, и напуни се свадбена дворана гостију (Мт. 22; 10). Цар се не обазире на сиромаштво званица, и сви подједнако добијају свадбено рухо, све подједнако служе царске слуге. Сабрани су ушли у брачне ложнице без икаквог права, без икаквих заслуга – једино на призив Божије љубави и милосрђа. Та љубав је све покрила и изједначила – убоге са богатима и изабранима.
Ко је тај, који приликом слушања свега изложеног, неће ускликнути: “О, величино љубави Божије, о безграничности милосрђа Божијег!”
Подсетимо се, међутим, још једног догађаја из ове приче. Када је цар ушао да погледа званице, приметио је тамо једног човека који није био одевен у свадбено рухо. Он му каже: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха (Мт. 22; 12)? Какво је то рухо?
То рухо је – и страх Божији, и унутрашња чистота и кроткост, и праведни, благочестиви живот, и правда, мир и радост у Духу Светом.
И ми смо, заједно с вама, пријатељи наши, чули призив Божији, чули смо глас Цркве Христове, и ми смо приступили Богу кроз купељ светог Крштења, и ми смо се обукли у Христа. И ми смо дошли на свадбену гозбу, и ми смо ушли у ложницу. Међутим, свакоме од нас предстоји да се на свом животном путу обуче у духовне одежде, сагласно нашем земаљском призиву и попришту.
Неки су за читав живот прихватили само обећања која су дали на крштењу, а неки су им присајединили и супружничка обећања…
Ми, овдашњи житељи, и сви који смо обећали да ћемо у животу служити једино Богу, прихватили смо на себе и монашка обећања.
Они пак, које је Бог удостојио и удостојава да приме свештенички чин, прихватили су и прихватају и свештеничка обећања: ћаконска, презвитерска и архипастирска. Ми не смемо да заборавимо на то, и дужни смо да свакога дана и свакога часа проверавамо саме себе: да ли смо уистину они, који би требало да будемо? Да ли смо уистину онакви, какви би, према обећањима датим Богу, требало да будемо? Хоћемо ли и ми чути оне страшне речи: Узмите га и баците у таму најкрајњу (Мт. 22; 13)!
Цар – Господ је управо ове речи изрекао ономе, који се усудио да на вечеру љубави дође без свадбеног руха, односно без врлина.
Он је, као и сви који су уведени у ложницу, као и ја, као и ви, добио блиставо рухо крштења – свадбено рухо, али се није обукао у његову светлост и чистоту, него је остао у својој пређашњој одећи греха и порока, не напрежући се подвигом живота у Богу. У том последњем часу Господњег обраћања, кад му је речено: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха, требало је да у покајању падне пред ноге Господа, Оца Небеског и да завапи: “Просветли одећу моје душе, Господе, и спасн ме!” Међутим, он је ћутао…
Погледајте, драги моји, како Господ и грешника назива пријатељем! Тиме га поново призива на усиновљење. Грешниче, не буди тврдоглав, не пропадај (тј. не оклевај) у греху, одазови се макар у том последњем тренутку, покај се и зажали због бесплодно проживљеног живота, и биће ти опроштено.
Међутим, није било одзива ни на тај последњи призив… Тек након тога је изречена осуда, и душа је лишена Царства Божијег: Узмите га и баците у таму најкрајњу. Тамо ће бити плач и шкргут зуба, говори Цар слугама (Мт. 22; 13). И душа бива протерана у неподношљиву муку обитавања у мртвачком мраку, тамо, где нема Бога.
Према томе, пријатељи моји, чеда Божија, уплашимо се овог примера! Постарајмо се да наш одзив на призив Божији не буде ни површан ни случајан.
Господ већ пуних 1000 година призива Русију у живот вечни Својом спасоносном речју – Еванђељем, као и Својим великим делима, показавши у нашој отаџбини дане благостања духовног живота у Богу.
А ко смо ми? Нека сваки самоме себи одговори на то питање. Да смо звани, то је сасвим јасно; међутим, да ли смо и верујући? Тако је пријатно и читати и слушати оне уверљиве речи: “Ви сте чврсти у вери и то чини нашу апостолску радост, која се преплиће са вашом радошћу.”
Како да повереном нам стаду изговоримо ове речи? Ми се не усуђујемо, ми немамо храбрости за то, јер за то нема основе… Можемо се убројати међу верујуће према њиховом заједничком називу, али без вере. Може се одлазити у цркву без остајања у њој, и тада ће се двери Царства Небеског затворити пред нама: Не познајем вас, каже Господ. Неки уопште не размишљају о вери као да је и нема, и они су међу онима, што су одбили позив. Неки понешто и знају о вери, али се крећу у бесмисленом кружењу, понекад уздишу и јадикују, али неће да се отргну из окова неправде и да се ослоне на Бога. Они су још увек у одежди порока.
Свети Теофан Затворник рекао нам је следеће: “Ако верујеш, разабери да ли су са твојом вером саобразни твоја осећања, твоја дела и одежда твоје душе – због чега ће те Бог видети одевеног или неодевеног у свадбено рухо.”
Могуће је да човек добро познаје веру и да буде ревностан у њој, а да у животу ипак служи страстима и да душу одева у срамну одежду грехољубља. На језику “Господе, Господе”, а изнутра: “Одричу Ме се”.
Након тога, пред сваким појединачно и пред свима нама заједно само по себи поставља се питање: ко смо ми? Ко смо ми?
Пријатељи наши, брижљиво ћемо обрађивати своје душе, и чешће самима себи одговарати на питање: “Имамо ли ми живу веру у Христа?”
“Творимо ли дела за Бога, Бога ради и у славу Божију? Или можда служимо својим страстима и свом себичњаштву?”
“Да ли Христом исправљамо и очишћујемо свој живот?”
“Поседујемо ли ревност и одлучност да у векове будемо са Христом?
Требало би да оваква побожна размишљања чешће додирну струне наше душе и нашег срца, како би све еванђелске приче, а њих је много, могле да нас подстакну, да нас приморају да се дубоко замислимо над истинским смислом живота, посебно у ово наше бурно време (досл. “смутное времја”), и у наше изузетно немирне дане.
Може се говорити много, опширно и красноречиво. Могу се давати различита објашњења која, можда, и имају неку основу. Међутим, и поред свега тога, ви и ја живимо у апокалиптичком времену!
Када се и ви и ја будемо чешће тога опомињали, то ће бити много ближе нашем срцу и души. Тада ћемо бити у стању да проверимо да ли смо у свадбеном руху или у срамној одећи грехољубља.
Пожуримо на призив љубави Божије. Потрудимо се да не будемо само звани, којима свакако припадамо, него и изабрани.
Због чега живимо на земљи? Због тога, да бисмо наследили бесконачни вечни живот! Амин.

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.