ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
СЛОВО НА ЧЕТВРТОЈ ПАСИЈИ
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас смо, љубљени моји пријатељи, савршили четврту и последњу пасију у овој години – посебан чин службе помена гетсиманских и голготских страдања нашег Господа и Спаситеља. Несумњиво је да су и данашња и три претходне службе испуниле наше душе (свакога његовим личним) дубоким преживљавањима. Сви смо ми, наравно, по мери наших ограничених могућности, преживели страхоту онога што се дешавало на Голготи.
Пре готово две хиљаде година, људска злоба је на Крст приковала божанствену Љубав. Разапела ју је због тога, што се ново и узвишено учење Господње није уклапало у уобичајени људски живот, заснован на самољубљу и егоизму.
Људи су се уплашили тог учења, одбацили га и разапели Христа као подстрекача народа. Људске страсти и пороци не трпе разобличење. Архијереји и књижевници су се побунили против Проповедника истине. Будући да су Га оптужили као лажљивца и противника Мојсеја и пророка, наругали су Му се, измучили Га и подигли на Крст. Због свега што се догодило, апостоли су се изгубили, разбежавши се у страху и пометњи. Одрекао Га се И Петар, који Га је још за вечером уверавао да се свог Господа неће одрећи чак ни у случају да му запрети смрт.
У Својој опроштајној беседи, Господ је настојао да ученике припреми за предстојећи страшни догађај. Васцела та беседа сведочила је о дубокој жалости Самог Христа и Спаситеља. Међутим, у њој постоје и светле мисли о томе да је Крст слава, да страдања воде ка вечној радости, ка миру у Христу и чврстој нади у коначну победу добра над злом. У свету ћете имати жалост али не бојте се, Ја сам победио свет (Јн. 16; 33), рекао је Господ Својим пријатељима.
Будући да Га је небески Отац духовно укрепио након усамљене гетсиманске молитве, Христос постаје потпуно спреман да све претрпи ради спасења света и да све призове у Своје Небеско Царство. Све речи и поступци, које је изговорио или учинио после Гетсиманије, водили су ка томе да све призове у Царство, које се отварало Његовим страдањем. У том страшном тренутку, апостоли и ученици су заборавили речи свог божанственог Учитеља: Када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући к Себи (Јн. 12; 32). Господ је тим речима предсказао какав ће бити крај Његовог земаљског живота и какве ће се могућности открити људима као резултат Његових искупитељских страдања.
Он љуби свет и људе онако, као што их још нико није љубио. Он умире за њих, да би они имали живот вечни. Голготски Страдалник се због тога и зацарио над целим светом, да би на читавој земљи милионе и милионе људи привукао к Себи, да би људи у свим крајевима наше необухватне земље имали чврсту веру у Бога. Веру, која омогућује да без страха исповедамо Христа као свог Спаситеља и Бога. Ученици Христови нису још били спремни за то. Ту могућност нису имали ни људи, који су у гомили ишли за Христом, видели чуда која је Он сатворио или од Њега добили исцелење. Током земаљског живота божанственог Учитеља, они још нису били поучени и утврђени Духом Светим.
На Голготи се, међутим, већ зачела искра чврсте вере. Спаситељ света, Који је умирао на Крсту, већ тада је к Себи привукао људе, који раније нису знали за Њега. То су, као што знамо, разумни разбојник, који је срцем осетио да је поред њега Бог и затражио само то да њега, грешника, помене у Свом Царству. Други је, као што знамо из Еванђеља, капетан, један из војничке чете, који је током извршења казне био на својој дужности. Посматрајући све што се дешава и видевши крај невиног Страдалника, он је рекао: Заиста Човек овај Син Божији беше (Мк. 15; 39).
На суду код Пилата, Господ је провидео одрицање Свог ученика Петра, који се у то време налазио у дворишту Пилатовог дома. Он је само погледао Петра: у том погледу није било нп гнева, ни претње, па чак ни прекора. Учитељев поглед изражавао је само бесконачну љубав и сажаљење према човеку, који је испољио толику душевну слабост.
Тај кратки поглед је продро дубоко у Петрово срце и изазвао сузе покајања. Читав свој преостали живот Петар је провео у неуморној проповеди о Богу и о великим делима која је сатворио Спаситељ.
Петар није само привукао срца незнабожаца (пагана) према истинитом Богу, него је и савршавао чудеса. Свој живот је окончао мученичком смрћу на крсту. Након тога, убрзо после васкрсења Христовог, а нарочито после свете Педесетнице, ученици Христови су пошли да проповедају по читавом свету, привлачећи мноштво људи вери у истинитог Бога.
Прошло је неколико деценија, и у васцелом римском царству појавило се мноштво исповедника вере Христове. Ти људи, који су заузимали различит положај у друштву, богати и сиромашни, племенити и прости. и старци и деца, одважно су говорили о својој чврстој вери у Спаситеља Христа. Одлазили су у тамнице и на погубљење, али се нигде нису одрицали Господа, него су распетог и васкрслог Христа исповедали као свог Спаситеља и Бога. То нису били само мученици. Цео свет се испунио сведоцима о једном истинитом Богу, Који је људима подарио вечни живот у Небеском Божијем Царству.
Апостоли су започели, и сведочење о Богу пренели све до краја земље (Дела ап. 1; 8). За њима су следили наследници апостола и пастири Цркве, свети подвижници и праведници. Сви су они сведочили о Христу Богу, о Његовој великој љубави према људима, о крсном подвигу Христа Спаситеља.
Пријатељи моји! И мене и вас је, кар чланове Цркве, такође привукао Бог! Ми смо призвани да пред људима који нас окружују својим животом по вери сведочимо о Богу и о нашој вери. На то нас обавезује име хришћана. Да се светли светлост ваша пред људима… Сви, који нас окружују, ситничаво мотре на нас. Да ли ми живимо по својој вери? Да ли извршавамо оне узвишене заповести, које нам је оставио Христос Спаситељ? Он је заповедио љубав и чистоту, трпљење, смирење и милосрђе… Постоји ли то у нама? Ако у нама тога нема, онда нама мора бити страшно. Такви људи су лажни сведоци. О таквима је Сам Господ рекао: Неће сваки, који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, него само онај, који твори вољу Оца Мог Небеског…
Доћи ће време кад ће Господ таквима, који себе сматрају хришћанима, рећи: Не познајем вас… Нека сваки од вас, који овде стојите, зна да Христос и сада гледа на душу свакога човека онако, као што је некада погледао Петра, и да Његов поглед дубоко продире…
Ако се у нама сачувала искра вере у Бога, ако се сачувало макар мало љубави према Њему, ми ћемо из тог погледа захватити оно, што је тада захватио Петар – покајање и одлучност да постанемо истински следбеници Христови.
Љубљени! Слушајући еванђелско приповедање о гетсиманским страдањима Христа Спаситеља, чудимо се што су Његови ученици спавали, иако их је Господ замолио да бдију са Њим. Они, међутим, у то време нису знали да ће њихов Учитељ ускоро бити осуђен на смрт. Нису знали ни то, да Он по Својој човечијој природи тешко страда и да су Му потребни подршка и саосећање пријатеља. Да су знали за то, они би, наравно, били будни и били би спремни да заштите свог Господа.
И ја и ви, драги моји, знамо и смисао и циљ добровољних страдања Христових. Ни ми, међутим, не бдијемо у Његово име. Не журимо да Га заштитимо, ако се у нашем присуству хули на Његово свечасно име. Међутим, свако од нас добро зна да је Христос пострадао за читав људски род. Пострадао је и због мене, несрећника, да моја душа никад не би умрла него да би се након овог привременог живота преселила у вечно Небеско Царство, које је за нас отворио недужни Страдалник, наш Спаситељ, Господ Христос.
Стојећи сада поред Крста Господњег, у овим свештеним тренуцима размислимо о томе, по каквој смо високој цени спасени од вечне пропасти. Пред нама је, на Крсту, лик највећег Праведника и Подвижника у врлини.
Господ је на земљу донео узвишено учење о љубави и милосрђу. И не само да га је речима пренео људима, него је и Својим животом на земљи потврдио да је могуће живети сагласно том учењу. Требало би да сви ми молимо за Божију помоћ у корачању путем тог учења. Да никада не скривамо истину, него да је свагда и свугде одважно обзнањујемо, да је не искривљујемо никаквим јеретичким тумачењима.
Сада, на крају службе, приступићемо да се поклонимо Распећу и да га целивамо. Побожно приступимо Крсту Христовом, припаднимо му са сузама. Нека сваки у свом срцу и души, поштено и искрено, упореди шта је наш Спаситељ учинио за нас, и шта ми чинимо за Њега? Да ли је мој лични живот сведочанство истине у коју верујем? Ако неко открије да у себи нема љубави и милосрђа, да не чува правду и чистоту, ако оне грехове, које је Христос приковао за Крст, он поново скида са Крста и полаже у своју душу и срце, знајте да, ма колико да се поклањате пред Крстом, ма колико да целивате ране Христове, за сличне људе више нема Искупитеља. Њих очекује праведна осуда.
Нека нас, драги моји, Крст Христов научи да задобијемо оне врлине, без којих нећемо видети светлост вечног живота!

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.