НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА 2. У НЕДЕЉУ 20. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ, НА ПРИЧУ О БОГАТАШУ И ЛАЗАРУ – ПРЕДСТОЈИ НАМ ВЕЧНИ ЖИВОТ
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Дани теку и лете; сати лете и не заустављају се, у силовитом току времена свет се ближи своме крају.
Дани и сати те поткрадају и пљачкају као лопови и грабљивци нит твог живота се постепено кида и скраћује.
Дани предају твој живот погребењу, сати Га терају у Гроб, а заједно са данима и сатима нестаје на земљи и твој живот (преподобни Јефрем Сиријски).
Драги моји! Нестаје на земљи живот земнородних, и неће бити нигда да неко довијека живи, и да не види гроба (Пс. 49, 89). Свима бива једнако: праведнику бива као безбожнику… они одлазе ка умрлима (Књ. проп. 9, 23). Ниједан човек не зна ни дан ни час када ће једини пут у животу познати и окусити тајну смрти. И ова тајна је непромењиви и неоспорни глас вечности.
Светом непрестано одјекује глас вечности. И онда, када га ми у свом младенаштву не схватамо, и када у испразности живота заборављамо на њега, све док нас онај страшни изасланик не подсети на себе смрћу нама блиских људи.
Осврнимо се око себе: колико је наших рођака, пријатеља и познаника већ узела смрт? Узела их је и они су отишли у тајну, несхватљиву живима. А једном, у тренутку који не знамо, она ће и нас позвати на послушање гласу вечности.
Смрт ће ући и у наш живот. Душу – дах живота, Дух Божији, који живи у нама Господ ће позвати к Себи, а пролазно тело, које душа оставља јесте земља и у земљу ће отићи. Само један трен, па ће за онога, који је окусио смрт, пасти граница која дели земаљски живот од тајне живота после смрти, а живи ће се опет поклонити пред несхватљивом тајном, и многобројна ‘зашто’ ће остати без одговора.
Смрт! Зашто је она завирила у колевку новорођенчета? И као рајска птица, прхнула је душа која тек што је дошла на свет. Зашто је у цвету младости покошен живот здравог, снажног и на земљи још увек потребног човека? Међутим, трошна, немоћна старост мучи се у очекивању смрти, а ње нема па нема и живот држи изнемоглу душу, уморну од живота. Горди људски ум остаје немоћан и повлачи се пред тајном смрти, јер је то тајна Божија.
Зар то није тајна? Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 13, 9).
Зар Бог није благоизволео да објави по васељени Своју вољу у светим и строгим одредбама вечности – блаженој за послушне и страшној за непокорне? Господ није оставио Своју творевину у незнању, него је Цркви дао Свето Писмо и Своје откровење. И као што је открио тајну стварања света и тајну његовог краја, Он је тако човеку на поуку за спасење од смрти даровао и знање о људском животу и о његовом коначном циљу.
Не бојте се оних који убијају тело а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28).
Грех је једини стварни страх, и то ужасан страх, јер гријех учињен рађа смрт, разрушавајући тело болешћу, а бесмртну душу свезујући пакленим оковима (Јак. 1,15). Ево оног страха на који нас упозорава Спаситељ.
Не бој се смрти која одваја душу од тела, то је прва смрт. Она ти је страшна, човече, зато што ти је непозната, али не одређује она твој живот у вечности. Иза ње стоји друга смрт, одгајена грехом, која своју жртву одваја од Бога и шаље је у вечни живот у мукама. За човека је земаљски живот само почетак вечности.
Приликом стварања живота, на земљи није било смрти, али је кроз грех смрт ушла у свет и у првом Адаму умиру његови потомци. Међутим, у другом Адаму – у Христу – сви ће оживети, по обећању Божијем. Настаће време када ће Христос коначно уништити смрт.
И смрти неће бити више, говори Господ у Откровењу датом светом апостолу Јовану Богослову (Откр. 21, 4). Међутим, за многе ће ова жељена и радосна вест о вечном животу истовремено постати и страшна вест.
Мртви ће чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће… И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 25,29). Смрти више неће бити, него ће све обухватити вечни живот, све ће обухватити васкрсење. За једне, то ће бити васкрсење живота у светлости Божије љубави, очекивано, прижељкивано, страдањима достигнуто и радосно. За друге, то ће такође бити васкрсење, али у тами најкрајњој, нежељено, неочекивано, непотребно и страшно.
Божанствено Писмо нам не осветљава случајно људски живот у светлости истине Божије. Правда људска и правда Божија далеко су једна од друге, али ће само правдом Божијом живима васкрсење бити на радост. Ево, и у данашњој еванђелској причи су крајње јасно, на примеру двојице људи, приказана два пута земаљског живота и два васкрсења.
Лазар и безимени богаташ су два човека, творевине Божије. Они су промислом Божијим невидљивим нитима везани у животу. Живот обојице пролази у видном пољу оног другог. Међутим, колико су различити њихови животи! Човек пак неки беше богат, и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан (Лк, 16,19). У непосредној близини, покрај ногу овог човека који је пировао, покрај његових врата, у ранама је лежао сиромах. Његова највећа жеља била је да утоли глад мрвицама које падају с богаташевог стола. Еванђеље не каже колико је месеци или колико је година лежао у глади. Оно не говори ништа ни о душевном стању страдалника. Поглед богаташа, као и погледи оних који су пировали с њим, само би окрзнули овог несрећника а можда би се чак и увредили његовим сиромаштвом и неумесношћу његовог боравка на празнику њиховог живота. Лазар, међутим, није овде случајно лежао. Бог га је довео овде и он чак није ни могао да оде по својој жељи, толико је био слаб и немоћан. Још и пси долажаху и лизаху гној његов (Лк. 16, 21).
Сиромаштво и бол Лазара су вапили пред људима и небом. Богаташ, Међутим, није чуо и није видео. Његово срце, препуно земаљских радости и наслада, било је мртво за саосећање, за састрадање, било је мртво и пре смрти.
Срце је било мртво за Бога.
Провалија безосећајности, неразумевања и немилости лежала је између ова два човека. Продубљујући се свакодневно у земаљском животу, она је ископала понор између њих и у вечности, и постала непремостива.
А кад умре сиромах, однесоше га ангели у наручје Авраамово (Лк. 16, 22). Ево када се открила вредност Лазаревог страдалничког живота! Непознат свету а потајно од њега и у великом трпљењу, он је творио вољу Божију, зарађујући себи лишавањем, болом и просјаштвом Царство Небеско. Он је и богаташа позвао да кроз милосрђе постане учесник у овом великом стицању, али узалуд.
Умре и богаташ, и сахранише га (Лк. 16, 22). Био је то последњи погребни пир, као данак сећању на некадашње весеље. Његово име било је препуштено забораву, док је Лазарево име Господ сачувао у људском сећању, подсећајући нас на њега сваке године светим Еванђељем, као потврда да је његов свакодневни вапај ка Небу био услишен.
Који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж; а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал. 6, 8). Лазар је у наручју Авраамовом у рајском блаженству, а богаташ у паклу. Пошто је био у мукама, осиромашени богаташ по први пут подиже очи ка небу, где је угледао праведног Авраама а са њим и Лазара којег је гледао за живота, али га није видео. Сада је богаташ увидео правду Божију, која поништава његову земаљску, ништавну и себичну правду каквом је живео.
Страшан тренутак! Прогледати тек тада, када више ништа не може да се промени!
На богаташев вапај за помоћ, праведни Авраам овако одређује непристрасну правду живота: Синко! Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш (Лк. 16, 25).
Кад је богаташ стао пред лице страшне стварности своје вечне судбине, у његовој души се пробудило до тада непознато осећање састрадања према ближњима, према петорици његове браће, који су на земљи наставили ‘блиставу гозбу’ живота без Бога. Молим те, пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега… нека им посвједочи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења (Лк. 16; 27).
Овај вапај богаташа, овај бол из вечности, чујемо и ми данас као упозорење на опасност каква прети свима, који су у свом животу изгубили руковођење божанственим законом – опасност да у својој духовној опустошености постанемо несрећни заробљеници греха, када ће вечна ноћ душе бити неизбежна.
Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне неће се уверити, чује се одговор праведног Авраама, оца свих верујућих (Лк. 16, 31). И у овом одговору се опет садржи сва истина живота.
За оне, који желе да знају истину, откровење Господње је поуздан, неоспоран и несумњив доказ. За оне, који су огрезли у греху, који су спутани његовом лепљивом лажи, за оне, који не љубе истину, ни најочигледнији доказ није убедљив.
Да ли многи верују божанственом откровењу датом кроз пророке, да ли је много оних који се покоравају божанственој истини светог Еванђеља, која нам је откривена и као пут живота и као суд над оним како живимо? Да ли многи заиста верују у своје будуће васкрсење у вечност?
Христос је Својом влашћу васкрсао из гроба, смрћу смрт погазивши. Васкрсао је И после Своје смрти је жив ходао по земљи.
Васкрсао је, по Његовој заповести и као доказ свима живима, пријатељ Божији Лазар, који је четири дана провео у гробу и већ почео да смрди. Лазар је васкрсао и после своје смрти био кипарски епископ. Неверје је дуго тражило да га убије, не могавши никако другачије да оповргне истину његовог васкрсења.
Христовим додиром је васкрсла и млада Јаирова кћи, дванаестогодишња девојчица, на радост ближњима и на пометњу неверујућем злу.
Због Христовог сажаљења васкрсао је и син-јединац наинске удовице, којег су носили ка гробу. Међутим, да ли су они, који су ишли за његовим сандуком, поверовали у вечност? Да ли су, због овог очигледног чуда, многи избегли жалосну судбину богаташа из приче?
Зар ми, драги моји, који пред нашим верујућим погледом имамо прегршт сведочанстава, нећемо пожурити да својим животом покажемо своју веру, будући да је вера без дјела мртва (Јак. 2, 20). Послаћемо оне, који не верују Божијем откровењу – а и сами ћемо кренути за њима, како бисмо оживели своју веру – ка одру онога ко се спрема да окуси велику тајну смрти, јер то увек помало открива и тајну будућег живота човека на умору.
Смрт је Грешника зла, говори Свето Писмо (Пс. 34, 21). Као илустрација ове божанствене истине послужиће смрт богоборца.
Умирао је слободоумни, који је у многим поколењима засејао семена лажи против Бога. Умирао је Волтер који је оштроумно и гласно исмевао истине вере, који није допустио да му дође свештеник како би га помирио са правдом Божијом. Он је у страшним духовним мукама преклињао за помоћ и сведочио о оној истини коју је читавог живота одбацивао: „Преклињем вас, спасите ме, сачувајте ми живот макар на неколико месеци, а ако не, знајте да силазим у пакао куда ћете и ви доћи за мном.“ Спасење, међутим, није више било могуће зато што је знање о паклу, о вечности, већ постало његов удео.
Блажени мртви који од сада умиру у Господу (Откр. 14,13).
Умирао је при потпуној и јасној свести професор Петроградске Духовне Академије, Василије Васиљевич Болотов, познати научник, човек колосалних знања и смирене вере у срцу. Умирао је тако, што су га у вечност испратили Исповест и Причешће. Његове последње речи на земљи биле су усхићење његове душе пред блаженством које се открило његовом духовном погледу: „Како су прекрасни последњи тренуци… како је лепо умирати… идем према Крсту… Христос иде… Бог иде…“
Суд Божији је већ у тренутку смрти за првог одредио загробно мучење а за другог загробно блаженство, и она су започела већ на земљи.
Пажљиво слушајући речи откровења Божијег, и ми, драги моји, треба да запамтимо да ће брзо, врло брзо за нас проћи људско време и да ће се отворити вечност. И ми сада треба да видимо себе у својој личној, ситној и често себичној правди поред велике Божије правде. Треба да видимо и да плачемо, покајањем надокнађујући оно што не можемо да остваримо у свом животу, јер су се наше очи помрачиле а наша срца окаменила.
И сада, пред вратима вечности, треба да постанемо свесни да су се наше душе привезале за земљу, да се наш дух вуче по земљи. Треба да постанемо свесни и тога, да ће нас само покајање подићи са земље.
Запамтимо, пријатељи моји, овако очигледан и једноставан закључак из данашње еванђелске приче. Предстоји нам, драги моји, вечни живот. Запамтимо и то да нас ни богатство, ни сиромаштво, ни болести саме по себи не упропаштавају и не спасавају, него усмереност наших душа од земље ка небу и ка Богу. Несумњиво да је љубав Божија према људима оно што ће посредовати за човекову вечну радост.
Ако си богат – спасавај се милосрђем, састрадањем и смерном милостињом, богати се у Богу. Ако си сиромашан и болестан – спасавај се трпљењем и покорном кроткошћу пред вољом Божијом. Не тражи своје већ Божије и корист оних које Господ поставља на твој животни пут. Код Бога нема неправде и нема ничег случајног. Сваки човек на нашем животном путу јесте наш путеводитељ у Живот Вечни. Потребно је само да схватимо чиме можемо да му будемо од користи. Не закључавајмо своја срца немилосрдношћу и суровошћу, јер је то једино што пред нама може да закључа жељени светли рај.
Управи своју жељу тамо где цвета младост без старости, живот без смрти, радост без туге, сласт без горчине, свако добро без и најмањег зла.
Сећај се смртнога часа и суда непоткупљивог Владике.
Амин.
 
24. октобар (6. новембар) 1994. године
 
 

 
 

Један коментар

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *