ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
СЛОВО НА ПРВОЈ ПАСИЈИ: РАЗЛОЗИ ЈУДЕЈСКЕ ПОБУНЕ ПРОТИВ ХРИСТА
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
За нас су, љубљени моји пријатељи, наступили дани посебно дубоких подсећања на страдања нашег Господа Исуса Христа. Данас савршавамо прву пасију у овој години. Дозволићу себи да унеколико усредсредим нашу заједничку пажњу на еванђелско приповедање о страдањима нашег Спаситеља.
На Крсту, пред чијим свештеним изображењем сада стојимо с дубоким страхопоштовањем, савршило се избављење људског рода од власти греха, савршило се помирење Бога са људима.
И ви и ја знамо да се Бог због грехопада првих људи, на извесно време, које је Он одредио, удаљио од људи. Међутим, људима је дато и обећање да ће на земљу доћи Месија (Помазаник, Христос), Који ће људе помирити са Богом и васпоставити пређашње односе. Наступило је то време, и на земљу је дошао Син Божији, обећани Месија. На земљу је дошао Христос Спаситељ, да би људима вратио изгубљено синовско достојанство.
Међутим, људска срца су се окаменила током оног времена, кад су била далеко од Бога. Кад је Христос Спаситељ дошао на земљу, многи Јудеји нису признали да је Он обећани Месија. И не само да нису прихватили Њега и ново учење које је Он донео, него су се и побунили против Њега и предали га на срамно погубљење.
Ко може да схвати и чиме може да објасни овај страшни догађај?
Вође јудејског народа очекивале су васпостављање чисто житејских, овоземаљских права свог народа. Њих није интересовао духовни препород људи. Они нису размишљали о помирењу са Богом, од Којега су се у својој каменосрдности и саможивости све више удаљавали. Свој народ су васпитавали у истом таквом расположењу. Међутим, Син Божији, дошавши да спасе пропало човечанство, доноси на земљу божанствено учење, које је требало да у потпуности измени човеков духовни лик.
За Христом су кренули људи, који су у својој удаљености од Бога духовно изгладнели. Његово учење о безграничној правди и љубави привлачило је људе к Њему.
Он је проповедао кроткост и смирење, творио до тада невиђена чуда. Људи су један другога питали: “Ко је он?” У Израиљу никада није било пророка, који би био већи него Он… Пожелели су да Га прогласе за свог цара, али се Он клонио тога.
Видевши да Христос привлачи к Себи све више и више људи, фарисеји и књижевници су се уплашили да би могли да изгубе свој утицај на народ. Били су довољно вешти да Јудеје побуне против Њега. То није било тешко извести. Људи, који су били усхићени Његовим учењем и дивили се Његовим чудима, нису дубоко проницали у то учење и због тога су постали послушно оруђе у рукама Христових непријатеља. Христос је строго разобличавао књижевнике и фарисеје због њиховог искривљавања Закона, кварења народа и злоупотребе свог положаја. Фарисеји су клеветали Христа да тобоже Он нарушава Мојсејев закон и да томе учи и народ.
Остварило се предсказање Симеона Богопримца: Гле, Овај лежи да многе обори и подигне. Ко је оборен?
Оборене су горде, самољубиве, славољубиве и користољубиве вође јудејског народа. Требало је да они пре свих осталих прихвате божанствено Христово учење и да постану Његови ученици. У томе их је спречило испразно мудровање.
Јудејски народ није био у стању да дубоко рашчлани и да правилно протумачи непријатељство фарисеја према Чудотворцу и Учитељу Који се јавио. Овај народ је био склон да се слепо повинује својим вођама. Због тога је био у стању и да се побуни против Онога Који му је учинио толика добра, пред Којим је осећао страхопоштовање и Којега је желео да прогласи за свога цара.
То је разлог, због којег је јудејски народ устао на свог Месију, на свог Спаситеља, Чији су долазак предсказали пророци. Људи, који нису обраћали много пажње на путеве Божије, спутавали су у себи више духовне потребе. У новом Учитељу нису препознали Спаситеља света и, према наговору својих вођа, предали су Га на срамну и сурову смрт.
Господ Спаситељ је без роптања испунио мисију о искупљењу људског рода, која Му је наложена. Он нас је помирио са Богом и учинио да Му опет постанемо блиски и љубљени.
Колико је, пријатељи моји, био тежак Крст, који је Спаситељ прихватио на Себе! Горка је била чаша, коју је Он испио…
Мисаоно следећи Господа на Његовом путу – почев од сионске одаје, па затим у Гетсимански врт, на првосвештенички суд, па код цара Ирода а онда код Пилата, на путу ка распећу и најзад, налазећи се на самој Голготи – видећемо да су Његова страдања започела на самом почетку тог страшног пута. Тежину страдалничког подвига који је прихватио на Себе осећао је Сам божанствени Страдалник. Он је почео да се жалости и да тугује, о чему је Својим најближим ученицима рекао: Жалосна је душа Моја до смрти (в. Мт. 26;38). Тада је почео да се моли Свом Небеском Оцу.
Снажно је било Његово молитвено обраћање Богу. По Његовом лицу избио је крвав зној. Ускоро су Га очекивала још већа страдања. Њега је очекивала Голгота. То је место где су кажњавани најтежи преступници, разбојници и злочинци. Пред Њим, недужним и безгрешним, нису били само тешки физички болови, него и душевна страдања због оне срамоте коју је морао да поднесе.
Могли бисмо да упитамо: “Зашто је он прикован на Крст? Зашто тако срамна смрт?” Ништа се, међутим, не дешава случајно. У старозаветној речи Божијој је речено: Нека је проклет сваки који виси на дрвету.
Када је Господ Исус Христос подигнут на крст, Својом смрћу је показао да је на Себе узео све грехове света и да је Својом смрћу скинуо проклетство које је обремењивало читаво човечанство, да више неће постојати зид који је људе одвајао од Бога.
Сав срам људских грехова и порока опран је срамном смрћу божанственог Спаситеља.
То, Међутим, није био једини узрок Спаситељевих крсних страдања. Страдања су страшна. Наше људске речи не могу да пренесу њихову силу и дубину… Пред крај страдалничких часова, напустили су Га и Њему блиски људи. Он се Сам мучи у предсмртној агонији… Он се обраћа Небу, Свом Небеском Оцу, али и небо ћути.
У тим тренуцима Га је, по човечијој природи, напустно и Његов Отац.
Колика је, дакле, сила људског зла и греха, ако је за њено искупљење била потребна тако страшна казна!
Страдалничка чаша била је толико горка, да се на крају Страдања отео страшни предсмртни вапај: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? Умирући није изразио ни негодовање ни очајање, него је показао неизмерност Својих страдања и понижења по телу… Како је велику љубав према нама показао Бог, када је Свог јединородног Сина предао на такве муке!
О, Господе, чиме и како да ти заблагодаримо? Какви смо ми дужници пред Твојом божанственом светошћу и чистотом, пред Твојим страдањима! Послушајте, драги моји, шта изговарају умирућа уста
Спаситеља, за шта се Он моли Свом Небеском Оцу: Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Из умирућег срца, из уста која су се хладила, излива се молитва за непријатеље, излива се поток божанствене љубави према грешном свету.
Можемо ли без трепета да слушамо ове речи? За кога се моли умирући Спаситељ? За све, који су Га осудили на смрт. У свим периодима живота Господњег на земљи, Њега су окруживали људи: За Њим иђаше народа много… (Мт. 4; 25) и притешњаваху Га (Мк. 5; 24). Најближи ученици никада Га нису напуштали. Међутим, кад је ухапшен и кад је изашао на суд, пред безаконе књижевнике и фарисеје, остао је сам… Где су били сви они људи, који су Га раније окруживали и тискали се око Њега? Где су били они, које је исцелио, где су били болесници и многобројни слушаоци? Где су били Његови ученици? Где је био Петар, који је обећао да ће Га увек следити?
На суду није било никога. Нико није сведочио о Господу Исусу. Нико није изустио ниједну реч за Његово оправдање и заштиту. Христос је Сам стајао пред Својим судијама. Њему сведоци нису били потребни, јер је Он Сам сведочио истину (Јн. 18; 37). Сведочио је о томе да Бог тако заволе свет да је Сина Свога јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3; 16).
Ми знамо да је тако било угодно Божијој вољи. Међутим, наше срце, човечије срце, на неки начин као да остаје незадовољено: зар се мећу људима није нашао нико, ко би о Господу рекао лепу реч пред Његовим судијама, ко би сведочио у Његову одбрану? Нас запрепашћује призор незахвалности, заслепљености, безумља и суровости Христових савременика.
Упоредо с благим и кротким Христовим ликом, нас запрепашћује и она злоба и каменосрдност, с којима су архијереји, књижевници и народ прогонили Праведника. Запрепашћује нас она махнитост и безумље, с којима је гомила довикивала Пилату: Распни, распни Га! Озлојеђеност Јудеја билајетако велика, да је чак и паганина (многобошца) Пилата довела у недоумицу.
Не нашавши код Христа никакву кривицу, Пилат покушава да Га ослободи, покушава да у Јудејима побуди ако не свест о томе да су погрешили а оно бар обично људско сажаљење према недужном човеку. Он пере руке пред гомилом, као знак да није крив у смрти Праведника. То, међутим, изазива још већу озлојеђеност, и гомила узвикује: Крв Његова на нас и на нашу децу (Мт. 27; 25). Љубвеобилни и кротки Спаситељ ћутке посматра то народно безумље. У Његовим пречистим очима је туга… Зар ти исти људи нису још недавно у гомили следили за Њим, зар му нису доносили своје болеснике, зар их Он није исцељивао? Зар Га ти људи нису пре неколико дана дочекали и пратили с одушевљеним узвицима: Осанна Сину Давидовом!
Како су ти људи могли да забораве Његова знамења и чудеса, Његово узвишено учење?
Пилат је попустио пред захтевима народа. Господ Спаситељ је већ прикован за Крст. Ране од клинова узрокују бол и патњу. Крв истиче из рана. На пречистом лицу се појављују млазеви крви, јер је трнов венац повредио Његову свету главу, и крв капље и из тих рана. Људско срце се стеже од жалости и при самом погледу на Распетога. Међутим, скамењена срца Јудеја не погађа тај призор! Пролазећи поред Голготе, они настављају да хуле на Бога и да злобним подсмесима увећавају душевни бол распетога Христа. Безгрешни, невини, кротки Страдалник тихо преклиње Свог Небеског Оца: Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Господ моли Свог Оца за оне, који су га предали на Распеће… Моли се за оне, који су Га разапели, испуњавајући заповест старешина иако је сасвим могуће да они сами нису ни знали кога распињу… Молио се, имајући у виду и мене, и вас, драги моји, јер и ми настављамо да Га распињемо…
Током нашег духовно свесног живота, много пута смо у светом Еванђељу читали и слушали о том страшном и суровом злочину човечанства према Сину Божијем. Слушали смо и о Спаситељевој највећој љубави и милосрђу према људима.
Та трагедија сваки пут оставља огроман утисак на нашу душу, изазива скрушеност због наших грехова. Преиспитајмо се, драги моји! Јудејски народ није знао истину, а ми је знамо! Ми смо крштени и просветљени Духом Светим. Још од дана нашег детињства добро знамо шта је добро а шта зло. Иако то знамо, ми врло често свесно идемо путем греха. Колико би ми, драги моји, требало да се кајемо због тога, и да молимо Бога за опроштај! Једино што би речи наше молитве требало да буду другачије. Иако се стидимо да то признамо, требало би да кажемо: “Господе, ми смо знали да чинимо зло и знали смо како треба поступити, а ипак смо учинили оно што је рђаво и Теби неугодно. Према Твојој неизрецивој љубави, опрости нам наше грехе!” Гледајући изображење Крста Господњег, требало би да се најстроже преиспитамо: да ли својим понашањем подражавамо Јудеје, који су у та давна времена одбацили узвишено учење Христа Спаситеља о љубави и милосрђу према свим људима? Нека свако од нас провери, да ли у себи носи љубав? Да ли са искреном жељом твори милосрдна дела? Да ли се жалимо на ношење крста, који је свакоме од нас Бог послао? Сетите се, драги моји, да нас име хришћанина, које носимо и ви и ја, обавезује да без роптања подражавамо Христа и да с радошћу носимо крст који нам је Бог послао.
Ми смо искупљени највећим крсним страдањима Христа Спаситеља. Посредством Крштења ступили смо у Цркву Христову. Међутим, уколико својим животом не будемо истински хришћани, то нам неће дати право на блажени вечни живот у Царству Божијем. Нека нас Крст Христов, пред којим сада савршавамо великопосни молебан, не подсети само на давне догађаје од пре готово две хиљаде година, него нека у нама изазове и искрену жељу да живимо тако, што нећемо наносити ране за нас пострадалом Господу. Видевши искреност наше добре намере, Господ ће нас на том путу укрепити Својом свемоћном благодаћу.
Нека свако од нас у мислима ничице падне пред Спаситељевим Крстом. Поклонимо се божанственим ранама, којима је исцељен читав свет. Нека нам Бог подари да данас из храма изађемо с обновљеним душама, са срцима препуним љубави и са чврстом намером да својим животом подражавамо Спаситеља Христа.
 
25. фебруара (10. марта) 1985. године
 
 

 
 

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.