ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА У 28. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
 
Господе, име Ти је сила, укрепи све нас који смо изнемогли и падамо!
У име Оца и Сина и Светога Духа!
А ову кћер Авраамову, коју свеза сатана ево већ осамнаест Година… (Лк. 13; 16).
Драги моји, пријатељи наши! Данашње недељно читање Еванђеља посебно нам даје повод да говоримо о постојању ђавола и о његовој рушилачкој, смртоносној делатности. Наш садашњи живот упорно захтева да сви будемо веома пажљиви према тој теми. Наше незнање, стидљиво прећуткивање па чак и порицање постојања те страшне силе чини нас потпуно ненаоружанима пред њом, и она може да нас поведе у пропаст као што се овце воде на заклање. Наиме, ми повремено, па чак и често, заборављамо где је тама а где светлост, где је живот а где смрт.
Несумњиво је да се као највећа победа те силе мора прихватити чињеница да је она бројним поколењима људи сугерисала да тобоже уопште не постоји.
Међутим, пре извесног времена, док духовни вид људи још није било сасвим помрачен, ђаво је дејствовао веома опрезно – силом сугестије. Сада пак, кад су нас наша безбрижност и духовна успаваност лишили покрова Божије благодати и силе Духа, ђаво се појављује пред нама у његовом целокупном злом обличју. Он се појављује као жива, делатна и приметна сила, која је при том и сурова.
Господ је својевремено свима који живе на земљи и који верују Његовој речи обзнанио Своју реч, која упозорава, подстиче на опрез II позива на посебну будност: Видех сатану Где паде са неба као муња (Лк. 10; 18).
На другом месту, у Писму се каже да се њему није нашло места на небу и да је у страшној разјарености сишао на земљу да би корачао по њој, боравио на њој и рикао као лав, тражећи кога ће да прождере (в. Откр. 12; 9,12 и 1. Петр. 5; 8).
Он, убица – ђаво, постао је “кнез овога света”, а заједно с њим настанила су се и владају на земљи и безбројна мноштва његових саучесника. Од тог доба, место где обитавају постао је плави бездан, који дели Војујућу од Тријумфујуће (Торжествене) Цркве.
Прво и најгорче искуство његове лукаве власти доживели су наши прародитељи Адам и Ева. Посредством његових настојања они су познали сласт греха и окусили горчину смрти. Он пак, још од тих давних времена, неуморно извршава своје дело. У свим временима, његов главни задатак је био, јесте и биће борба са Богом за људске душе, где је поприште битке – људско срце.
Све се савршава тамо: тамо се сместио и паклени бездан, али је тамо и искра вере, коју је Бог сачувао од отровног даха непријатеља. Она рађа пламен божанствене љубави – заступника вечне радости.
И ви и ја, драги моји, нетремице морамо да мотримо на све догађаје који се збивају око нас или лично нама. Морамо познавати своје срце, јер нас незнање и непажња неће оправдати у дан Страшног суда, који се незаустављиво приближава земљи.
Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и ангелима његовим (Мт. 25; 41), рећи ће Син Човечији онима који нису знали и нису хтели да знају.
У Светом Писму постоји много примера ђавоиманости и демонског насиља над људима: то је и данашњи еванђелски пример жене, која је осамнаест година била згрчена (свезана) због ђавола. Ту је и оних двоје ђавоиманих, који су живели у гробовима. Они су били лишени силе разума и страшном демонском силом покидали су исковане ланце којима су покушали да их свежу. То је и ђавоимани којег је демон желео да погуби, тако да га је бацао час у ватру а час у воду, као и многи други примери (в. Лк. 13; 1116, Мт. 8; 28, Мк. 5; 4 и Мт. 17; 15).
Исцељујући ђавоимане, Господ никада није назвао ђавоиманост природном болешћу. Он је за њеног непосредног узрочника сматрао демоне и изгонио их.
Међутим, због наше окорелости и непромишљености, ти примери ни најмање не додирују наша срца када читамо или слушамо о њима. То се некад негде десило, а многи се чак усуђују да у дубини душе посумњају у примере узете из туђих живота. Неки иду још даље, тако да неверјем одбацују речи божанственог Писма.
Сада се пак догађа да нам, уместо далеких примера, наши сопствени животи допуштају да над собом осетимо како насиље и тиранију самог ђавола, тако и синова противљења, тј. људи, који су постали извршиоци зле воље ђаволове на земљи.
Саслушајте пажљиво, драги моји, речи светог пророка Божијег Исаије, саслушајте их и замислите се над откровењем тог старозаветног богослова. Зар пророк, који је живео 759 година пре рођења Христовог, не говори управо о нама и о нашем времену?
Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити… Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти, изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља оскрнави под становницима својим, јер преступише законе, изменише уредбе, раскидоше закон вечни. Зато ће проклетство прождрети земљу, и понеће казну они што на њој живе. Зато ће сагорети становници земаљски, и мало ће људи остати… неверници неверу чине, баш неверници неверу чине… сва ће се земља разбити, сва ће се земља распасти, сва ће се земља усколебати. Сва ће се земља љуљати као пијан човек, и преместиће се као колиба, јер ће јој отежати безакоње њезино, те ће пасти и неће више устати (Иса. 24; 36,16,19-20).
Да, те речи се односе на нас! Ми смо преступили закон Божији! Ми смо нарушили Његов завет! Ми смо заборавили на Бога!
Наша мајка – хранитељка, земља, већ рађа само трње и чичак због безакоња оних, који на њој живе. Небо, које је некад даровало људима светлу кишу живота и плодоносну росу, сеје изнад наших глава отровну хемијску влагу, а ветар Чернобила обавија свет својим смртоносним дахом. Разуларено зло, лукавство и злоба корачају по земљи.
Не постоји молитва да угаси тај пожар зла, нема духовне силе, да спречи долазећу погибељ!
Зар све то није створио човек?
Не, драги моји, човекове могућности су ограничене, а време његовог живота седамдесет до осамдесет година. Понекад се догађа да он не постане ни свестан свог задатка на земљи а да већ сиђе у гроб. Он нема ни времена, ни могућности, ни маште да засеје толико несреће и зла па да их буде довољно за читаво човечанство.
Све то мало зло, које успевамо да учинимо ми, грешни људи, обједињује велики диригент сатана, онај, који и оно мало сеје у нас. Он сеје мало, али то мало израста у велико. То се назива “тајном безакоња”. Тајна безакоња се уздиже из силе у силу управо због тога, што је ослабило наше противљење, што је избледела наша представа о њој.
Ми, у својој обманутости, заборављамо на Бога, заборављамо на небо, заборављамо на вечност. На тлу потпуне заглибљености људи у телесни живот узраста свепрождирући разврат.
Новорођенчад, зачета у безакоњу, долазе на свет болесна и од самог рођења су обузета духом злобе, тако да се често догађа да својим лукавством превазилазе одрасле. Деца, која не знају за дечју простодушност, подражавају одрасле и у одвратним хемијским тварима траже посебне визије и осећања, а често у њима проналазе смрт. Младићи и девојке, не знајући ни за сам појам невиности и чистоте, упадају у такво блато да је на њега страшно и помислити, да је срамно о њему и говорити. Наркотична опијеност за многе постаје једина животна реалност. Тутњава демонске буке, која проваљује у наше домове са телевизијских екрана, заглушила је и ошамутила све, од малог до великог, све их је увукла у вртлог пакленог кружења и насиљем поробила душе.
Ми, не размишљајући, а што значи добровољно, примамо у своје домове телевизијске чаробњаке свих врста и од њих учимо како да што брже и што сигурније неповратно изгубимо душе. Окови, исковани од мрака вероломства, издаје, стихијске гордости, лажи и преузношења све јаче окивају наше срце, везују наш ум, наше руке, васцело наше биће. Ми постајемо неспособни за било какво добро. Светли ангео – чувар стоји у даљини и оплакује наша срца, која су постала демонска играчка.
Норма живота постало је следеће: гази преко лешева оних које си смрвио, отимај комад из туђих уста, пљуни на сваки завет.
Онај непријатељ, који је засејао страшни коров злобе и лажног разума, онај човекоубица од искона, лажа и отац лажи, наслађује се плодовима својих дела. Он је узнапредовао. Он је победио људе. Данас Бога не поричу у тој мери, у којој Га потискују из људског срца различитим пристрашћима и житејским (световним) бригама. Бог је једноставно заборављен.
Дај ми, сине, своје срце, тражи и призива Господ (Приче Сол. 23; 26). Али где је оно, где је наше срце? И да ли оно још увек постоји? Ако и постоји, у њему нема кутка, нема ни најмањег места за Бога, за светлост и тишину, за мир и љубав. Страшно нам је што светлост Божија открива и за нас саме страшни отпад нашег срца. Ми опет прогонимо Бога, и бежимо од свега што може да покаже наше истинско лице.
То, драги моји, опет нисмо ми, него онај исти човекоубица, и он нас одвлачи све даље и даље ка отпадању од спасења, које је људима приуготовио Син Божији. Сам непријатељ (ђаво) ушао је у наше срце и завладао њиме.
Он то, Међутим, није могао да учини без наше сагласности. Премудрост Божија је тако створила човека, да се без себе самог човек не може нити спасти нити погубити. Ми сами, одбацујући Бога неверјем или верујући у Њега али одбацујући дела која је Он заповедио, одбацујемо и своје спасење. Не прнхватајући мрачну, безобличну и страшну ђаволску силу али творећи дела таме, ми саме себе предајемо у његове руке и самима себи припремамо паклени бездан.
Знајте, дакле, драги моји, да ђаво не може другачије да проникне у нас, осим ако не овлада нашим умом и нашим помислима. Он некима из срца и ума отима веру, некима његов смрадни дах спаљује страх Божији, а неке надвладава славољубљем тако да постају робови многих страсти, будући да славољубље и гордост рађају у нама такве пороке да отварају врата свим демонима. Човек и не примећује да постаје ђавоиман.
Морамо увек имати на уму да је главно обележје ђаволске битке њена прилагодљивост. Зли духови непрестано воде битку са нама, и њеним различитим видовима нема ни броја.
Најважније, што треба да знамо, јесте чињеница да је њихово приступање неприметно и да је њихово дејствовање постепено. Почевши од малог, зли духови постепено задобијају велики утицај на нас. Као по правилу, демонска препреденост и лукавство услужно иду у сусрет нашим жељама и тежњама, тако да су способни да чак и оно, што је добро и безазлено, претворе у своје оружје.
Сада је много младежи похрлило у цркву. Неки су већ остарели у нечистоти греха, неки су изгубили наду да ће се снаћи у превртљивостима живота и разочарали су се у његове мамце, а неки су се замислили над смислом постојања. Људи очајнички настоје да се отргну из сатаниног наручја. Људи теже ка Богу, и Бог им отвара Своје Очинско наручје. Како би било добро, кад би они били у стању да као деца припадну ка свему што Господ и Црква дају Својим чедима! У Цркви би поново почели да уче да размишљају, да осећају, да живе.
Међутим, не дешава се тако! Велики “заводник” – ђаво, на самом прагу Цркве већини њих отима смирену свест о томе ко су и зашто су овамо дошли. Човек не улази него “упада” у Цркву са свим оним што постоји и што је постојало у њему од протеклог живота. У таквом стању, он одмах почиње да суди и да нагађа шта је у Цркви исправно, а за шта је већ крајње време да се измени. Он “већ зна шта је благодат и како она изгледа”. И пре него што постане православни хришћанин, он постаје судија и учитељ. На тај начин, он поново изгони Господа из свог срца. И где се то догађа? Управо у Цркви.
Човек то и не осећа, јер он се, ето, налази у Цркви и већ је све књиге прочитао. Време му је да прими свештенички чин, као што је за њу време да се обуче у монашку одећу.
Они, драги моји, и примају свештенички чин, и облаче се у монашку одећу. Међутим, све је то без Бога, и њих води она сила, која их је водила у животу и пре доласка у Цркву, а која их је тако спретно и сада обманула. Након тога их очекују и друге необичне појаве, какве су могуће само на тлу изопачене вере. Кад је примљено без труда, без борбе, без крсног подвига, односно, без живота, хришћанство је хришћанство само по имену а што значи – без Бога, и у њему долази до различитих обмана посредством виђења и откровења.
Ђаво ће посредством унутрашњих гласова руководити својом жртвом. Некоме ће испунити ум и поробити срце хулним призорима и речима. Велика је несрећа ако је човек незналица у вери и ако се опет не отргне, тражећи помоћ од Бога, спремног да помогне чак и издајнику.
Требало би да сви ми запамтимо да у светлој и чистој души чак и једна мисао, убачена од ђавола, узрокује пометњу, тескобу и бол у срцу. Међутим, у души која је помрачена грехом и још увек тамна и оскрнављена, биће неприметно и само ђаволско присуство. Тој неприметности помаже сам дух злобе, јер му је она угодна. Тирански господарећи над грешником, он настоји да га одржи у заблуди, убеђујући га да човек дејствује сам од себе или му сугеришући да је ангео, чији је светли лик лукави узео на себе, почаствовао живот тог човека својим јављањем.
Обманути се понаша као ноћни лептир и лети ка привидној светлости демонског виђења или откровења, које ће на смрт разгорити његову душу. Он је желео чудо, тражио је откровење, и оно се појавило. Човек, међутим, и не помишља на свој живот проживљен у греху, који је већ постао зид између њега и Бога. Колико је још труда потребно да би се срушио тај зид и да би се угледала светлост истине!
Тешко је обманути оне, који су уистину верујући. Смирење и страх Божији их упозоравају, а Дух Свети, који их чува, открива им правду и поучава их у свакој истини. Уосталом, они из речи Самога Спаситеља знају да се саблазни морају појавити, због чега су и опрезни.
Из житија отаца – подвижника познато је да су они препознавали демона чак и онда, кад им се јављао у лику Христа! Иако себе називају хришћанима, духовно слепило готово већине савремених људи привлачи све њих ка све већем броју демонских саблазни.
Већ сад слушамо или читамо у периодичној штампи о свакаквим појавама – о знамењима час на небу, час на земљи: о светлећим летећим објектима, о “добрим” ванземаљцима, о “гуруима” који упадају у животе наших савременика и намећу им одређене норме јер творе привидна чудеса, не само у мислима него и видљиво, на делу, а чиме их уче да им буду потпуно потчињени. Постоје чак и случајеви самоубистава, извршених по наговору ових “душебрижника”.
Никога не збуњује њихова најезда, никоме се не појављује мисао: одакле су и зашто су дошли, и где су били раније? Међутим, чак и кад би неко у штампи све те појаве назвао правим именом и рекао да су то разуларени демони који се поигравају с помраченим и обезбоженим светом, читаоци опет не би били у стању да размисле и да разумеју шта у себи носе те појаве и игре.
А шта да кажемо о способности исцелења духовним проницањем, видовитошћу и прозорљивошћу, која је у последње време откривена код многих, многих људи различитог узраста и образовања – од младића, који је на једвите јаде савладао школски програм до предавача на високим школским установама, од теткице-домаћице до даме, образоване у сваком погледу?
Запрепашћује чињеница да већина њих, немајући никаква знања из медицине, прихватају ово откриће као дар са неба!
Дар је дар! Међутим, од кога је он и зашто, и какву корист може да донесе и “лекару” и болеснику? “Лекару” ће донети демонску гордост, а пацијенту који му верује – нарушавање свих душевних и духовних сила, односно ђавоиманост.
То ће се, међутим, догодити касније. За сада сви, по сваку цену, хоће да буду здрави. И то је поново – богоборство.
Онај, који је уистину хришћанин а не само по имену и моди, стално има на уму како су у вези са сличним појавама поступали апостоли, када су срели девојку која је у себи имала “дух погађачки” и која је тиме доносила новац својим господарима (в. Дела ап. 16; 1618). Сетиће се верујући, и побећи ће од духа преваре, а остали ће се и сами погрузити у погубну обману и са собом повући и многе друге.
Све су то, драги моји, знакови времена. Све то значи да се хришћанство, као дух, на начин какав је неприметан за сујетну гомилу што служи свету, удаљује из људске средине, остављајући свет коначном паду.
У наше време, код свих који живе на свету појављује се предосећање долазеће катастрофе. Човечанство, међутим, иако га мучи тешко предосећање, неће да застане, да се замисли и да разуме шта се с њим догађа. Демонске силе поробиле су умове и срца оних што живе у греху, који је толико згрчио и изопачио човека да је он престао да види Бога. Човек више не може да се усправи, како би његов ум озарила светлост божанствене истине а тама ишчезла.
Сетимо се, драги моји, како се на један покрет Спаситељеве руке, на једну Његову реч, реч божанствене љубави, исправила згрчена, која је од ђаволског насиља страдала осамнаест година.
Припаднимо Спаситељу Христу с молбом и љубављу, збацимо окове греха, удаљимо се од ђаволских саблазни и обмана. Припаднимо ка Спаситељу, јер управо тиме можемо да се супротставимо ђаволу, и он ће утећи од нас.
Научимо се да разумемо и да добро чувамо своје душе. Чуваћемо улазе у своју душу и научити се да сагледавамо себе. Тако ћемо приметити сва дела и све ђаволске замке унутар и око нас. Помолимо се да нам Господ подари крепак ум, будну савест и да нам отвори духовни вид. Што је најважније, никада нећемо заборавити на исконског непријатеља, који војује против људског рода.
Имајући на уму да је сила нападача велика и да је наша сила немоћна, смирено и са несумњивом вером припаднимо Ономе, Чија је сила моћнија од сваке друге.
Господе, име Ти је сила, укрепи све нас који смо изнемогли и падамо.
Амин.
 
25. новембра (8. децембра) 1991. године
 
 

 
 

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.