НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
БЕСЕДА У 7. НЕДЕЉУ ПО ВАСКРСУ, ПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драги моји, данас нам Света Црква налаже да говоримо о Првом Васељенском сабору Светих Отаца који је одржан 325. године у граду Никеји. Да говоримо због тога, што се у суштини ради о нашој вери, о нашој Цркви и о нашем спасењу. Наиме, најважнији плод рада Првог Васељенског сабора био је Символ вере који ми до дана данашњег исповедамо.
Његових првих седам чланова, који утврђују веру у Једног Бога Оца и Једног Господа Исуса Христа као Сина Божијег први пут су се зачули и били крајње јасно изражени управо на овом Сабору Светих Отаца.
Једна Света, Саборна и Апостолска Црква, стуб и тврђава истине, представља ону спасоносну лађу у којој зри семе за Живот Вечни, хранећи се божанственом благодаћу. Света Црква је пројавила пророке и апостоле и од свог рођења до дана данашњег одгајила је и одгаја оце – учитеље Цркве, а одгаја и народ Божији. Све, све што је потребно за живот постоји у овој лађи: и мудраци-научници, и простодушни-премудри; код Бога ни у чему нема недостатака. Бог и простодушне уразумљује онда, када је то потребно. Послушањем Мајци-Цркви, Бог чува мудраце од семена пропадљивости, од гордости. Док је човек у недрима Цркве, он је спасен. Божанственим разумом Цркве, Дух Свети чува и њу саму и нас у њој.
Света Црква чува своју историју од дана оснивања. Њено сећање чува имена и дела Отаца, који су од апостола примили, формулисали као догме и проповедали својим животом оно, што је за сва времена утврдило васељену у истини, оној јединој истини која ослобађа човека и дарује му Живот Вечни.
Седам Васељенских сабора Светих Отаца јесу седам стубова Цркве Христове. Свакоме од њих Црква указује своју почаст, дарује своје сећање. Они су у разна времена и у разним околностима, током читаве историје Цркве, чинили велико Божије дело, градећи непогрешиви саборни ум Цркве.
Данас је дан прослављања помена богоносних отаца Првог Васељенског сабора.
После прогона и мучеништва током првих векова хришћанства, када је непријатељ сваке истине, ђаво, који увек устаје против истине, нападао да уништи Цркву страхом од смрти и мучења, Црква не само да није пропала него је и оснажена у страдањима. Она је породила читав збор светих мученика и исповедннка вере Христове, који су постали семе нових хришћана.
Почев од 4. века непријатељ смишља нови, још страшнији начин да победи веру и Цркву: он изопачује истину и раскида јединство вере у Христу, јер су се тада појавиле јереси и расколи. Служитељи таме почели су да обзнањују вероломство под маском вере, антихриста под именом Христовим. Покушавали су да униште веру, прикривајући лаж нечим што наликује на истину. Вукови у овчијој кожи ушли су у црквени тор, прикривајући своју грабљиву суштину цитатима из Светог Писма.
Једна од првих јереси која је потресла Цркву и задуго је ранила била је јерес Арија, црквеног презвитера. Горди људски ум је први пут покушао да учини страшан фалсификат: да Богочовека Христа прогласи за Човека Исуса из Назарета. Признавање божанске природе Христа Спаситеља нераскидиво је повезано са вером у Цркву, и Црква је са особитом напрегнутошћу свих својих снага бранила истину једносушности ваплоћеног Сина Божијег са Богом Оцем. Ум Цркве је Духом Светим свагда тврдио да Христос није само Велики Учитељ; Он је Спаситељ света, Који је човечанству дао нове снаге, Који је обновио човечанство.
Ми од Христа, нашег Спаситеља, нисмо добили само учење, него и сам живот – али не живот по стихијама овога света, где владају гордост и самољубље, него живот по Христу, са примером Његовог самоодрицања и љубави.
Вера у Спаситеља Бога нераскидиво је повезана са вером у спасоносност Цркве, и ову веру је дао Сам Христос: Сазидаћу цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16,18).
Из речи Самог Исуса Христа види се нераскидива веза између истине Цркве и истине Његовог Богосиновства: У томе се показа љубав Божија према нама што БОГ Сина Својега Јединороднога посла у свет да живимо Њиме (1 Јн. 4, 9). Христос, ваплоћени Син Божији, обновио је људску природу, створио Цркву и послао Духа Светога, и на тај начин поставио почетак новом животу.
Светитељи Божији су једним устима и једним срцем објавили истину коју су безумници газили, утврдивши је као догму Цркве за сва времена.
Испричаћу вам неколико живих примера из делања великог Првог Васељенског сабора. На њему је било присутно триста осамнаест духоносних отаца. Било је на том Сабору мудраца богослова, било је и духоносних простодушних људи, али су они свима нама показали идеал јединственог црквеног друштва – Цркву Христову, где је један дух, једна вера и један ум Христов. Да буду једно као што смо Ми једно, говорио је Христос о Цркви (Јн. 17, 22).
Свети Атанасије Александријски бранио је истину богословским трактатима. Силом своје живе вере бранио је истину свети Спиридон Тримифунтски. Доказујући јединство три ипостаси Божанства, он је у руке узео циглу и згњечио је: из ње је потекла вода, на врху се појавила ватра, док је у његовој руци остао земљани прах.
„Ево, ту су три стихије (три елемента), али је цигла једна“, рекао је тада светитељ Божији. „Тако је и у Пресветој Тројици: три су Лица, али је Божанство Једно.“ Премудрост Божија је просто и убедљиво посрамила људске заблуде.
Светитељ је наставио своју реч, обраћајући се противнику. Саслушајте је, драги моји, и ви, саслушајте је и пазите, јер су нама, убогима вером, данас упућене речи светог Божијег човека из 4. века: „Слушај, философе, шта ћу ти рећи: ми верујемо да је Свемогући Бог Својом Речју и Духом из ничега створио небо И земљу, човека и сав видљиви и невидљиви свет. Ова Реч је Син Божији, Који је ради наших грехова сишао на земљу, родио се од Дјеве, живео међу људима, пострадао, умро за наше спасење и затим васкрсао, искупивши Својим страдањима првородни грех и саваскрсавајући са Собом људски род. Ми верујемо да је Он Једносуштан и Равночастан са Оцем и верујемо у то без икаквих лукавих измишљања, јер је немогуће да се ова тајна појми људским разумом.“
Философаријанац је чуо или, боље речено, осетио и прозрео величанствену истину, садржану у простоти једноставних речи, а затим запрепашћено ускликнуо: „Слушајте! Док сте се са мном борили путем доказа, ја сам против једних доказа износио друге и својом умешношћу спорења одбијао све што сте ми износили. Међутим, када је уместо разумских доказа из уста овог старца почела да излази нека нарочита сила, докази су постали немоћни против ње, јер човек не може да се противи Богу. Ако неко може да мисли исто као ја нека поверује у Христа и заједно са мном крене за овим старцем, чијим је устима говорио Сам Бог.“
Делатни ревнитељ за истину Божију на овом Васељенском Сабору био је Николај Мирликијски којег сви ми нарочито волимо и поштујемо. Његова света рука се подигла да ошамари богохулника-јеретика Арија.
Оци Сабора казнили су светог Николаја због прекомерне ревности, лишивши га архиепископског чина и затворпвши га у тамницу. Међутим, Господ, Који је Духом Светим присуствовао у раду овог Сабора, без оклевања је вратио заточеника у његову првобитну славу. Многи учесници Сабора су истовремено сањали како Сам Господ уручује архиепископу Николају свето Еванђеље, и да Пресвета Богородица на њега полаже епископски омофор.
Каква је била даља судбина јересијараха и његове јереси?
Црква је још дуго боловала од ове болести. Премда је Арије био побеђен на Сабору, Господ му је по милости и дуготрпљењу Божијем оставио још десет година живота за покајање. Он, међутим, није променио своју злу вољу, остајући упоран у јереси. Приволео је своје истомишљенике да се одвоје од Цркве. Они су стварали своје самосталне саборе, своје исповедање вере. Јеретици су имали високе покровитеље међу властодршцима, али више ништа није могло да врати јерес у живот – она се распадала и у њеној средини су се појавиле нове секте.
Била је то предсмртна агонија: Црква је на Сабору одсекла неизлечиво болесну грану. Будући отргнута од Цркве она је умирала, не хранећи се живим соковима божанствене истине. Њен оснивач Арије умро је срамном смрћу 336. године, а савременици су, запрепашћени очигледном Божијом казном која се пројавила у његовој смрти, поредили његову смрт са Јудином. Очигледно да је таква судбина свих издајица истине и Јуда свих времена, укључујући и ове наше.
Смрт је грешника зла (Пс. 34, 21) и Бог се не да обмањивати (Гал. 6, 7).
Арије је умро. Међутим, није умро онај, који је убацио зло у ум, и срце и уста несрећног отпадника. Није умро ђаво, неуморни отац лажи и сваке неистине. Он до дана данашњег ради свој посао. За његов утицај је недоступно Небо с Небеском Црквом, због чега он покушава да ради на земљи, прогонећи земаљску Цркву.
Није лако наговорити људе на потпуну безбожност и богохуљење, и прави изглед демона је одвратан човеку. Међутим, непријатељ људског рода се и овај пут са успехом испробао. Ми сада жањемо плодове седамдесетогодишњег безбожништва у Русији. О њима не треба много говорити. Видимо их својим очима и осећамо их на себи.
Непријатељ иде околним путевима усмеравајући све своје снаге управо на уништавање истинске Цркве Божије, путем одвајања хришћанства од Цркве. Он зна да ће људи без Цркве у сваком случају доћи до безбожништва, да ће изгубити спасење и да ће земаљска смрт породити вечне муке.
Погледајмо, драги моји, данашње стање Цркве и духовно стање људи нашег доба. Оценимо данашњи дан и рецимо себи да ли се свет спасава или му се спрема пропаст? Јесмо ли ми у Цркви Божијој истином или у нама постоји дух обмане? Погледајте каква је поплава данас задесила свет. Црква једна, друга, трећа, ни броја им се не зна. И све су истините, и свака је највише у праву!
Како је то могуће? Не постоје две истине, и Христос је сведочио о Себи: Ја Сам пут и истина и живот (Јн. 14, 6).
У којој је онда Цркви Христос? Да ли се и Он поделио? Коју би Цркву Он сад дао предност? Ниједној! Он је једном, у данима Свог живота на земљи, створио јединствену и нераздељиву Цркву, створио ју је за сва времена, до краја века (света). Он само у њој почива, живи и делује, и друга Црква не може да постоји.
Дакле, која је то Црква?
Пријатељи моји, једина Црква је она која чува чисто и неповређено хришћанско учење. Човек је лош чувар. Веран је и непроменљив само Бог и само Он у бурном житејском мору вековима може да сачува непромењену истину. Само нашу Цркву, која на прави начин слави Правду и Истину, сви у свету, као и хришћанске и друге исповести, називају Православном. Сами непријатељи Цркве, који шкргућу на њу зубима и настоје да је униште, такоће сведоче о њој називајући је Православном црквом. Сетите се како Пилат, који је осудио Христа сведочи о Њему истину да је Он Цар Јудејски; првосвештеник, који предводи преступни синедрион, пророкује истине Божије: Боље да један човек умре за народ (Јн. 18,144).
Тако је увек и у свему. Истина се не може сахранити. Бог је чува и сведочи свету чак и устима противника истине.
Апостолско прејемство (наслеђивање), које Свети Дух чува у Цркви и које показује прејемствену благодат и силу Божију у Св. Тајнама Цркве, представља још један поуздан знак истинитости наше Цркве.
Апостоли су све то добили од Христа и полагањем својих руку предали ученицима. Сви су до данас јединствени. У Православној Цркви данас видимо да се испуњавају речи Христове првосвештеничке молитве: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21).
Последњи и нама најјаснији знак истинитости наше Свете Православне Саборне и Апостолске Цркве јесу њена страдања. Њих је Цркви даровао Христос, Он их је њој заповедио: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде (Мт. 16, 4).
Ако се човек одрекне земаљских добара и ако прими батине, ударце, поругу и пљување, ако прими прогоне и то не само на један дан, него на онолико дана, колико да Господ – онда је човек Божији.
Ако се одрекне краткотрајног људског мудровања и прими саборни ум Цркве, онда ће и он постати ум који види Бога; јереси ће тада саме од себе отпасти и неће моћи чак ни да му приђу. Божанствена љубав ће га сачувати од раскола – и он је несумњиво човек Божији.
Постоји још једно важно питање, драги моји, децо Божија. Можда је човеку тешко да разабере – која је Црква истинска? Ми немамо ни довољно знања, ни довољно разума, а понекад чак ни довољно вере.
Шта је истина, где је и у чему је она? Како да је човек види ако сада у свету, као на бувљој пијаци, сви хвале своје и надмећу се ко ће гласније и примамљивије узвикнути? Тешко је човеку, али није ђаволу. Он је непријатељ истине, он увек непогрешиво зна где је она, проналази је и прогони. Погледајте, која се црква по томе може упоредити с Православном Црквом?
Прогоне су смењивали напади јереси, јереси су рађале расколе, расколи су одгајали потпуно безверје и безбожност. Света Православна Црква је и даље жива: она понекад привремено потпуно губи снагу и бива мучена. Непријатељ је прогони, али је Бог не оставља. Она Њиме живи и Њиме ће живети до краја света.
Нећемо завиривати у далеку прошлост, узмимо данашњи дан и недавну прошлост наше Цркве.
И кад Му се (Христу) наругаше, свукоше с Њега пурпурни огртач и обукоше Га у Његове хаљине и изведоше да Га разапну (Мк. 15,20).
Зар у овим речима нећемо видети да наша Црква верно иде за својим Христом Спаситељем?
Богоборачки прогони у 20. веку су по својој суровости превазишли све раније прогоне. Они су уништили више хришћана него сви ранији прогонитељи хришћана заједно. Они су се ругали Цркви као што су се људи у своје време ругали Христу, чинећи насиље над савешћу њених јерарха, над савешћу народа Божијег.
Сада, када се и без тога „мало стадо“ још више смањило, и кад наш народ више није народ Божији, будући да је у атеизму и негирању сваке духовности дошао до крајњих граница, када се уплашио смрада трулежи и смрти који га је запахнуо из будућности и када је почео да се враћа вери и Богу, онај исти човекоубица ђаво стоји на стражи. По његовој заповести, прегршт свакаквих вера и најразличитијих цркви и секти спремни су да приме оне који жуде за спасењем.
Овде су и римокатолици, богати новцем и похлепом. Хоће ли се они, који дођу код њих, потрудити да сазнају ко су они? Хоће ли нас учинити опрезнима чињеница да су они до 11. века били наши али да су отпали од нас, и по томе су сви сазнали да они нису наши: Да бејаху од нас, остали би са нама (1 Јн. 2,19). Да, они се називају хришћанима, али нису сачували верност и нарушили су догме. Црква их је одсекла, а Бог их је напустио. Отпавши од Цркве, латинство је отпало и од љубави Божије.
Овде је и протестантска црква, која се у 16. веку изродила из раскола са Римом. За протестанта је истина само оно што му се свиђа и што он сам сматра истином.
Овде су и унијати, који се маскирају у Православље.
Овде су и хришћанске секте: баптисти, пентикосталци и други, који мудрују о Христу, али који су се удаљили од Његове Цркве.
Будући да се током дугих година одвикао од размишљања на црквени начин, руски народ је изгубио мисао о Цркви као о новом животу.
Наш народ веру посматра само као учење, које се прихвата разумом, при чему Еванђеље и Христа супротставља Цркви и чини веру беживотном.
Ако постоје Еванђеље и Христос, а да при том нема Цркве – то значи да нема ни спасења.
Поново се смеје непријатељ Цркве као што некад се смејао исмејаном Христу, и Црква наставља свој пут на Голготу.
Изнемоглој, малокрвној и опустошеној Руској Православној Цркви се на плећа товари и онај крст на којем ће је убудуће разапињати. Враћају јој, и то тако да не може да одбије, до темеља разрушена здања храмова и заборављених манастира до којих су путеви зарасли у коров.
У међувремену, непријатељ и у јединство православниххришћана сеје свој коров – разномислије и раздор. Погубан пример даје брат који пије из једне Чаше са братом и окуша на једној Трпези Господњој, а захтева свој удео у наслеђу Божијем.
Пред Господом плачемо због суровости наше браће у иностранству, плачемо због помрачености наше старије, рођене и увек нарочито вољене Украјинске Православне цркве. Тамо, на Дњепру, упаљена је прва свећа Православља. Воде Дњепра су за нас постале воде Јордана. Труд и молитве Кијево-Печерских подвижника просветили су Православљем васцелу, тада паганску, Русију.
Данас се, међутим, брат са братом суди, и то код невјерних, као да нас прекорева свето Еванђеље (1 Кор. 6, 6).
Међутим, ко ће да саслуша?
Ђаво чини безакоња, и то сада већ чини рукама верујућих, рукама православних.
Како онда да духовно запуштени човек не прихвати још саблажњивија учења: „Бог је један, дођи код Њега, па ћеш сутра и ти сам постати Бог.“
Омладина хоће да буде Бог, омладина хоће да господари и да влада. И ево је већ код хиндуиста, код будиста и код кришнаита, где се учи духовности. Источњачки култови полазе у поход да освоје православну Русију.
Непромишљено бављење окултизмом значи добровољно и радознало обраћање демонима. Оно прво постане трагично, а затим завршава пропашћу по оне који су се њиме саблазнили.
Колико је таквих, живих по телу али душом мртвих, унакажених живота, сада ступило у црквену ограду! Колико људи лежи пред прагом Цркве немајући снаге да разумом уђе у њу, јер је за многе већ наступила духовна смрт? Демони, који се маскирају у ангеле светлости, дошаптавају помислима, говоре са говорница, вичу у свим средствима информисања: „Човек је наш бог“, „бићете као богови, бићете изнад Бога“. И опет се понавља историја пада. Прародитељи су из раја пали на земљу, савремени богови са земље падају у пакао.
Узалуд се данас чује упозорење: Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света а не по Христу (Кол. 2, 8).
Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђаволска (1 Јн. 3,8).
Ко ће, међутим, сада да уништи ова страшна дела, ако људи прогоне и заборављају Сина Божијег? Уместо поклоњења и захвалности за Његову велику жртву, поново долази идолопоклонство које служи телу и демонима.
Драги моји, у наше време се не сме живети непромишљено!
Сви ми, чак и они који су одавно у црквеној огради, бивамо сада искушавани силом најразличитијих саблазни, укључујући и силу нове религиозне свести лажне хришћанске духовности. У свему томе пројављује се апокалиптички лик „великог отпадништва“ које ће обузети род људски пред свршетак света, на који нас Господ сада свакодневно подсећа.
Мислите ли да је Господ случајно дозволио да се оскрнаве велике светиње на Голготи у храму Гроба Господњег? Зар нам ово не наговештава да је близу одлучни и последњи период борбе ђавола са Богом и са Христом Његовим?
Чувајте се, драги, да вас неко не превари! Чврсто се држите Православља. Брижљиво чувајте од Бога вам даровану благодат! Бднјте и молите се. У тишини се трудите на свом спасењу а по заветима Господњим и под руковођењем и науком Светих Отаца. Не заборављајте, већ размишљајте о речима Господњим: Ако вас дакле Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн. 8, 36) Ето где је слобода! Ето где је спасење!
Ум је везан оковима незнања, заблуда, сујеверја и недоумица. Он покушава, али не може да се отргне од њих. Привежи се уз Господа и Он ће просветлити твоју таму, раскинуће све окове у којима се мучи твој ум.
Вољу свезују страсти и не дају јој простора за деловање; она се кобеља, као неко чије су руке и ноге везане, а не може да се ишчупа. Међутим, ако се привежеш за Господа, Он ће ти дати Самсонову снагу и покидаће све окове неистине који те спутавају.
Срце нападају сталне бриге и не дају му да отпочине. Привежи се за Господа и Он ће те успокојити; када будеш миран изнутра и када све око себе будеш видео као светло, неометано ћеш корачати са Господом кроз мрак и таму овог живота а према блаженим просторима вечности, пуним утехе.
Слава Бесмртном Богу Оцу Невидљивом! Слава Бесмртном Богу Сину Који Се јавио у телу! Слава Бесмртном Богу Духу, Који је говорио кроз пророке, апостоле и Свете Оце!
Пресвета Тројице, слава Теби! Амин.
 
25. мај (7. јуни) 1992. године

Један коментар

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *