ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
СВЕШТЕНСТВО
 
Драга Н.!
Опрости ми што, иако имам могућност да се сретнем с тобом, одговарам писмено. За разговор је потребан велики напор, а мени је то сада веома тешко. Ово су велики празнични дани, а то захтева нерасејану пажњу. Одговорићу ти укратко.
Код Господа не може да буде нити грешака, нити неправди. Ти пролазиш кроз животну лекцију и, будући да не можеш да изведеш правилан закључак, стално се враћаш на исту тачку. Дете моје, устројство твог ума и срца одговарају хришћанским захтевима, али… не и у томе што се у одређеном тренутку појавила привезаност за човека. Слика узајамних односа се мења, и срце рањено стварношћу пати од бола. Господ је, Н., пресекао твоју грешку. Њему и једино Њему треба да буде верно наше срце. Буди пажљива према своме срцу. Наша унутрашња обећања се временом не бришу, и она коригују живот. Говорећи монашким језиком, то би се исказало овако: “Свакога љуби и од свакога бежи”. Будући да ти сама не бежиш, рука промисла Божијег је самовласно дејствовала у твом животу.
У односу на кумче, питање је преурањено, али ћу ти рећи за будућност. Ја сам имао много кумова; међутим, животне околности су се мењале и Господ ми ниједног од њих није дао на животно него само на духовно старање. Ти си од Господа такође добила послушање. Било је много оних, који су насрнули на твоју слободу, али су једно планови Божији а друго планови људски. Ти си слободна од родитељског послушања. Буди кума, и то је довољно.
Моли се, а остало предај Богу. У противном ћеш на себе прихватити крст који си сама начинила. Свештенику не доликује да глуми – то је за њега тежак грех. Сећам се једног живог примера. Овде, у манастиру, имали смо намесника (нећу навести његово име) и јерођакона (његово име ћу такође прећутати). Они су само обукли свештене одежде и прошли испред камере. У нашим очима све то изгледа као ситница. Међутим, њих је током читавог преосталог живота прогонио гнев Божији, све до трагичног краја. Према томе, није и не може бити благословен за улогу свештеника у филму онај, који служи Богу у чину и код престола.
Господ нека је с тобом, Н. Нека Бог подари да Страсну седмицу проведеш у здрављу, смирености душе и дубокој благодарности Богу за то, што за нас постоје ти велики свети дани.
 
* * *
 
Слуго Божији К.!
Помисао о прихватању чина морате избрисати из своје свести. Ви не можете да измените и избришете прошли живот као да није ни постојао. Управо је он препрека да служите Богу код престола. О вештачком оплођењу такође не може бити ни говора – то је богоборство.
Ако упркос канонима ипак прихватите чин, спасење Ваше душе биће под великим знаком питања. Судећи по Вашем писму, Ви још нисте у потпуности оцрквењени, а Ваша свест је далеко од православне.
 
* * *
 
Драга Т.!
Господ нам, по милосрђу Божијем, опрашта грехе за које смо се покајали. Ономе, који служи код престола Божијег, Господ поставља посебне захтеве: као прво, он је дужан да до венчања са својом изабраницом буде девственик. Као друго, она која ће постати попадија такође је дужна да буде девственица. Полазећи од тих канона, човек не може да буде свештеник, нити жена може да буде попадија ако им је прошлост оптерећена бременом смртних грехова, иако се они у покајању опраштају ономе који је сагрешио.
 
* * *
 
Драги у Господу А.!
Немогуће ми је да испуним Вашу прозбу. Не познајем духовника који би удовољио Вашим захтевима. Што се тиче примања чина, Ви и Ваша супруга сте већ одговорили на то питање: не постоје нити унутрашње нити спољашње претпоставке, нити жеља да се пође на мучеништво. Наиме, садашње свештенство је мучеништво.
Према томе, будите спокојни, јер Ваша домаћа црква, тј. породица, захтева од Вас много брига и снаге. Руководите у својој породици.
 
* * *
 
Слуго Божији С.!
Уобичајено је да се питање могућности примања свештеничког чина коначно реши на исповести. Наиме, постоје такви грехови који пред човека (који их је починио) за свагда постављају препреку за служење Богу код престола.
Ја Вас не познајем, и зато не могу да решавам тако важно питање. Међутим, познајем неке свештенике који пре хиротоније нису разоткрили све своје тајне архијереју. Они су након добијања чина почели да падају у таква стања да су схватили да не могу да служе.
Према томе, своје питање решавајте са духовником, али га најпре решите са својом савешћу.
 
* * *
 
Драги у Господу О.!
Једном за свагда одагнајте помисао на рукоположење, чак и ако Вас буду саблажњавали таквим предлозима. Искуство је показало да они, који су престолу пришли из рок-музике, не могу да служе на спасење. Добијам много писама од тих несрећних људи, али им помоћ стигне тек онда кад се одрекну чина. Неки уопште нису у стању да стоје поред престола а неки се, опет, својим безакоњима, каква пре примања чина нису чинили, спуштају до адских дубина. Према томе, имајте то у виду.
Ви и супруга ионако имате тежак крст који треба да носите. Живите тако, што за сада нећете мењати ништа у свом животу. Ви своју кћер морате на рукама да носите. Нека Вас Господ укрепи да на спасење носите свој крст.
 
* * *
 
Драги оче С.!
Ви бисте желели да Вашу главу привијем на груди, да Вас узмем у наручје као дете и да Вам на ухо испричам “бајку” о некадашњем срећном животу, кад је спасоносна сила Божијег додира због Вас преобразила читав свет и озарила га радошћу. Сећање на то би требало да се положи као чврст темељ у здању Вашег религиозног опита.
Не знам с каквим сте осећањима дали свештеничка обећања и, као одговор на њих, примили благодат свештенства. Одатле је морало да се роди реално осећање близине Божије и спасоносне силе додира Божије благодати, морао је да се појави суштински “рез” у духовном животу. Зар смо то, драги мој, добили на основу своје праведности? Не и не, него као љубав Божију, у одговор на нашу првобитну љубав.
Да, Спаситељ је дошао да спасе грешнике. Кад се умножио грех, преизобиловала је благодат. Колико је сада људи који су, како се чини, огрезли у пучини најмрскијег греха, а који од Господа добијају спасоносни подстицај за препород душе (то Вам говорим на основу мог свакодневног искуства духовника). Подстицај су добили, а даље би требало да постану свесни чуда Божије љубави, која преображава живот. То не сме да буде гордо преузношење због добијеног дара, него свест о својој крајњој огреховљености, о потпуној немоћи да се са себе скине губава краста која је захватила цело биће и, истовремено, свест о бесконачној благодарности Богу и уздање у Његову силу и милост за будућност.
Наша је само жеља и труд сразмеран нашој снази: не, дакле, труд који превазилази наше снаге, јер не би требало од себе тражити и оно, што у датом тренутку нисмо у стању да учинимо.
Драги оче, безизлазне ситуације постоје само за оне, за које не светли светлост Божије Истине и Правде. Ваша “безизлазна ситуација” можда потиче од Вашег погрешног унутрашњег устројства. Ни Ви ни ја не спасавамо, ни Ви ни ја не дајемо снагу за живот. Све је то од Бога, а ми смо само посредници, сведоци и руководитељи. Тешко је слушати исповест савременог човека, али она, истовремено, у души духовника порађа сажаљење према човеку, што је почетак љубави и сагледавање демонских сплетки. Најважније је, међутим, што се у чињеници да је такав човек прекорачио праг Цркве увиђа несумњива љубав Божија и према најокорелијем грешнику.
Ви сте се уморили, и предали сте се себичњаштву. Заборавили сте да смо ми истовремено и учитељи и ученици. Лекције духовног живота за нас су удвостручене и трају током читавог живота. Духовна проницања и узлети смењују се са падовима. Све то треба проживети, и то је наука над наукама, која је, према мом мишљењу, далеко сложенија од оних университетских.
Према томе, оче, не очајавајте, него се живим срцем, изнемоглим од недоумица, привежите за Господа, до краја пролазећи кроз искушења и добијајући, у замену за страдања, живо религиозно осећање, живи опит живота у Богу. Нека Вас Бог сачува од корачања за ђаволским помислима, које су већ утабале пут ка Вашем срцу. До смрти треба стајати у вери!
 
7. октобра 2000. године
 
* * *
 
Драги оче М.!
Ако постоји благослов владике за подизање школе, онда се не збуњујте. Настало је такво време да се због спасавања човека који страда од незнања неверја мора поћи и у пустињу. Седамдесет година ропства је морало оставити траг на људима. Ропство је прошло, али је наступило ново зло* – слобода и сведозвољеност сваком злу. У нашем манастиру постоји и недељна школа и дечји хор. Ви се морате руководити архијерејским благословом.
Нека Вас Бог умудри!
 
* * *
 
Драги оче Б.!
Опростите што сам овако дуго ћутао. Одавно сам добио Ваше писмо, али ми болест оба ока није дозвољавала да Вам одговорим на време.
Драги оче, ако данас опит Цркве за многе није ауторитет и ако Служебник и Требник који се дају свештенику у руке нису закон, онда је мало вероватно да ће духовни опит једног свештеника моћи да измени расположење “новатора”. Да, опште исповести је, као захтев живота, увео свети праведни Јован Кронштатски. Међутим, какве су то исповести биле, и какав их је свештеник примао! Сада у многим парохијама практикују општу исповест. Међутим, када људи који се кају дођу за молитву разрешења, општу исповест допуњују оним, што им обремењује душу.
То исто се односи и на оне који су тек ступили у цркву. Формализам и равнодушност свештеника не допуштају им да уђу у Цркву и да се ту укорене. За то ће одговарати сваки свештеник.
Својевремено сам морао да се суочим са сличним проблемима. Било је то онда, кад сам тек почињао да служим, 1945. године. Кад сам о томе упитао патријарха Алексеја Првог, он ми је одговорио:
“Шта сам ти дао приликом рукоположења?”
“Требник.”
“Испуњавај све што је тамо написано а све што дође након тога трпи, и спашћеш се.”
Спасавајте се, драги оче Б., јер је свештенство – добровољно мучеништво. Труд је велики, али је плата за њега неизмерна.
 
* * *
 
Драги у Господу П.!
Не могу да благословим Ваше примање свештеничког чина. Власт да то учине имају само Ваш духовник, који Вас препоручује, и архијереј који, знајући Ваше препреке, ипак одлучује о постојању могућности за рукоположење.
Ја ћу Вам рећи само следеће: ако су препреке озбиљне, онда човека који се одважио да прими чин у будућности очекују веома велике патње, све до немогућности да стоји код престола.
Због тога о свему добро размислите и посаветујте се с владиком.
 
* * *
 
Драги Ј. Г.!
Благодарим Вам за све знакове пажње према мени. И ја Вама честитам празник Успења Пресвете Богородице.
Празник је протекао у продуховљеној атмосфери. Мноштво људи је отишло одавде носећи живо осећање и сведочанство о милости Пресвете Богородице према нама.
Нисам имао времена да прочитам књигу коју сте ми оставили летопис о нашем манастиру и његовим подвижницима. Међутим, пријатно ју је и држати у рукама. Фотоматеријал је дат деликатно и са укусом. Хвала Вам за труд и зној, као што је говорио рјазањски архиепископ Николај Чуфаровски.
О свештенству ћу Вам говорити речима апостола: “Онај, који жели свештенство, жели добро дело…” Међутим, свако најпре треба да одлучи, да ли је способан за ово добровољно мучеништво, да ли је у свом животу сачувао залоге и могућности да приступи том великом тајинству и служењу.
Драги Ј. Г., то је питање дубоке исповести духовнику, који ће и јемчити за Вас пред Богом и пред архијерејем. Прилажем Вам образац за самоиспитивање – слово митрополита Стефана Болгарског.
Не бих Вам саветовао да покрећете процес рукоположења спољашњим залагањима. Код Бога све бива на време онима, који знају да чекају.
Молим се за Вас и помињем Вас.

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.