НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
АРХИМАНДРИТ ТИХОН ШЕВКУНОВ
О СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ, СТАРЦУ ЈОВАНУ КРЕСТЈАНКИНУ
(делови из текста)
 
Са моје тачке гледишта, његова писма су нешто најбоље што је написано у области духовно-моралне литературе у Русији за последњих 50 година…
Главни духовни квалитет оца Јована за мене је увек био и остаје не само његов дар расуђивања, већ и непоколебива вера у свеблаги и савршени Промисао Божији, који води хришћанина спасењу…
Никоме нећу наметати своје мишљење, али сам дубоко убеђен, да је отац Јован – један од ретких људи који живе у наше време, којима Господ открива Своју Божанску вољу и о конкретним људима и о догађајима који се догађају у Цркви и свету. Заиста, то је највише пројављење љубави према Богу и преданости Његовој светој вољи, за шта Господ открива подвижнику-хришћанину судбу људи, чини таквог човека Својим са-тајником…
Поверење и послушање су главно правило општења између хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, није могуће у односу према сваком духовнику имати потпуно послушање. Такви духовници су веома ретки. То је у стварности, веома сложено питање. Често се догађају најтеже духовне и животне трагедије, када неразумни свештеници уображавају да су старци, а њихова несрећна духовна деца узимају на себе претешко и несвојствено нашем времену потпуно, апсолутно послушање њима. Наравно, отац Јован никада није диктирао и није приморавао на слушање својих духовних савета. Слободном искреном послушању њему, човека су приводили искуство и време. Он никада себе није називао старцем. А када су му говорили о томе, он се осмехивао и одговарао, да данас нема стараца, да постоје само искусни старчићи. Он је и до сада убеђен у то, као што сам међутим, и ја убеђен да ми је Господ у њему послао истинског старца, који зна вољу Божију о мени и о условима који су повезани са мојим спасењем…
Обично чак и при чврстој убеђености у правилност и неопходност својих савета, баћушка се труди да посаветује, да убеди, чак и моли да се испуни оно што сигурно зна је неопходно за човека који му се обратио. Ако овај упорно настоји на своме, онда баћушка обично уздише и говори: „Па добро, пробајте. Чините како знате“. И увек, колико су ми познати слични случајеви, они који нису испуњавали мудре духовне савете оца Јована, на крају би се горко кајали и, као по правилу, долазили њему следећег пута чврстом намером да испуне оно што он буде рекао. Отац Јован је са неизмењеном љубављу и сааосећањем примао такве људе, није жалио време за њих и свим силама се трудио да исправи њихову грешку…
Обично када неко почиње да се сећа оца Јована, пише, како је он благ, пријатан, добар, пун љубави; да, без сумње, истина је да човека који боље уме да изрази отачку, хришћанску љубав нисам срео у целом свом животу. Али немогуће је не говорити и о томе, да отац Јован, када је то неопходно, бива истински строг. Он уме да каже такве речи обличавања, после којих његовом саговорнику, из људског угла, не завидиш…
Отац Јован се никада не устеже и не боји да каже истину, не гледајући на лица и чини то пре свега ради исправљања и спасења душе свог саговорника, био он архијереј или прости послушник. Та чврстина и духовна принципијелност била је наравно, положена у душу оца Јована још у раном детињству када је општио са великим подвижницима и Новомученицима…
За године општења са оцем Јованом приметио сам да постоје одређени принципи у вези са духовним саветима. Али наравно, он их није аутоматски примењивао. За мене је био интересантан пример његових савета у вези са браком. Он даје благослов на ступање у брак само ако се младожења и млада познају бар три године. При садашњој нестрпљивости младих људи то се чини као исувише велики рок. Али многи случајеви су показали колико искуство оца Јована и његово настојање у неизоставној неопходности међусобне провере будућих супруга бивају спаситељни за породице и душе. Ја не знам ни један случај када су свештеници из жаљења скраћивали рок који је дао отац Јован, а да се за младе породице није завршавао жалосно.
У вези са монашким постригом, отац Јован такође тражи, као правило, значајну проверу времена. А такође огроман значај придаје и родитељском благослову. Например, ја сам чекао одлуку оца Јована о мом постригу скоро десет година, док ме мајка није благословила на монаштво. Све те године као одгогор на мој нестрпљиве молбе за благослов на постриг, отац Јован ме је само наговарао да сачекам мајчин благослов. И уверавао да Господ неће заборавити то трпљење и послушност. Тих речи сам се сетио, када сам био пострижен у монаштво у Донском манастиру. Тако су се околности сложиле, да се то догодило на сам дан мог рођења, када сам напунио 33 године, када су ми дали име у част мог омиљеног Светитеља – Светог Тихона, патријарха московског…
Отац Јован се односи са огромним поштовањем, љубављу и послушношћу према архијерејима и црквеном свештеноначалију. Он је заиста човек Цркве. Много пута је он благословио да се чини управо онако како одлучи Свјатејши патријарх, како благослови епископ, намесник. Свест о томе да истина пребива на земљи само у Цркви, дубоко је проживљена од њега и преноси се до духовне деце. Отац Јован није трпео никакве расколе, никакве бунтове и увек је неустрашиво и строго иступао против њих, иако је знао, колико клевета, а понекад и мржње мора да осети… Али он је све трпео само да би он сам и његово духовно стадо ишли црквеним, царским путем…
То се тицало и искушења којима се подвргла наша Црква у последњих десет година: са једне стране – обновљенским тенденцијама, са друге – болесним есхатолошким расположењима. И у једном и у другом случају отац Јован је разликовао љубав према заблуделим у духовном животу људима због неразумности и непријатељских замки, и оне штете, коју су они активно па чак и са бесом били спремни да нанесу Цркви… Огромни, скоро стогодишњи опит црквеног живота самог оца Јована даје му огромне предности у разликовању духова, и одређивању тога, где могу одвести једне или друге страсти и новотарије, или ревност не по разуму. Заиста, ничег новог под сунцем нема. „У кампањи, коју Ви прелдажете, нећу учествовати“, пише отац Јован једном младом и веома искреном јеромонаху, који му предлаже учешће у покрету „За живот без ИНН“. Сам дух сличне делатности, где има много самоистицања, буке и наде не на Бога, већ на човека, па још и са критиком према свештеноначалију, који избија из Ваших изјава, забрањује ми то. Ја сам већ слично видео у детињству у деловању и духу обновљенаца, који су устајали на најтишег патријарха Тихона, а фактички на Самог Господа и Цркву Његову.“…
Мислим да је искушење клевете и мржње у последњим годинама живота, било послано промислитељски од Господа. Чини ми се да преподобни Варсонуфије Оптински негде пише, да Господ Својим верним слугама управо у последњем периоду животу шаље таква искушења као образ Голготе Спаситеља.
Неколико година пре краја отац Јован се такође није колебао да на себе изазове огањ, зато да би упозорио црквени народ од саблазни новог обновљенаштва. Он се не једном сусретао и разговарао са популарним и тада подржаваним следбеницима модернизације и обнове у Цркви. И тек потпуно исцрпевши средства убеђивања, у крајњој опасности тог пута, он се изразио јасно, одређено, да сви чују и са пуном одговорношћу за своје речи: „Ако ми не разоримо тај покрет, они ће разорити Цркву.“
За мене су за цео живот у сећању остале речи његове проповеди, које је изговорио у Михајловском храму Псково-Печерског манастира 1985. године: „Нама је од Господа дана заповест љубави према људима, нашим ближњима. А да ли они нас љубе, о томе ни најмање не треба да се бринемо. Треба само да се бринемо да би их ми љубили“…
 
Отац Тихон Шевкунов,
Намесник Сретењског манастира,
главни уредник интернет презентације
www.pravoslavie.ru

 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
Об отце Иоанне (Крестьянкине) – Православие.ру

Један коментар

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *