ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
ПОУКА НА ПАСИЈИ НАКОН ТРИ ПРВЕ РЕЧИ СПАСИТЕЉЕВЕ НА КРСТУ
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас ви и ја, љубљени моји пријатељи, окружујемо изображење Крста Господњег, на Којем је изображен божанствени невини Страдалник – Богочовек, Спаситељ света.
Сваке године, током Великог поста, Црква нас сабира на тим богослужењима и изазива у нашим срцима свештено сећање на те далеке дане, када је због Своје љубави према људима Бог предао Свог јединородног Сина на крсна страдања и смрт за искупљење грехова васцелог људског рода.
На Крсту је непроменљивој правди Божијој за свакога од нас принета жртва помирења (Рим. 3; 25). Живототворна Крв Христова, која је проливена на Крсту, скинула је вечну осуду са човечанства.
Христос је умро за све људе без изузетка. Њему су сви подједнако драги, за Њега су сви блиски. Као потврда за то служи осам речи Самог Спаситеља, које је Он пред смрт изрекао са Крста.
Драги моји, из нашег свакодневног живота знамо да, кад умире неко од наших драгих, његов одар окруже рођаци и с напрегнутом пажњом слушају последње речи умирућега. Те предсмртне речи остављају дубок утисак, а понекад послуже и као лекција за читав живот.
У гомили која је опкољавала Христа такође су се налазили људи који су жудно хватали последње речи свог Учитеља и који су их прихватили као поуку и као руковођење у даљем животу, сада већ без Њега.
И нама би било од користи да их никада не заборавимо. Зато ћу данас дозволити себи да са вама беседим о прве три речи божанственог Учитеља.
Из Еванђеља тек што су прочитана поједина места, где се приповеда о страшном злочину који су починили Јудеји.
Слушали смо о издаји, о суду и о крсним страдањима нашег Господа и Спаситеља.
Спаситељева смрт била је безгранично тешка, али су безгранично велики и плодови тих страдања и смрти.
Историја приповеда да су на Голготи, кроз распеће на крстовима, кажњавали најтеже преступнике и злочинце.
Сада ћемо се и ми мислено узнети на ту Голготу и замислићемо три крста са страдалницима који још нису умрли.
Са страхопоштовањем замислимо шта се тамо догађа. Превасходно обратимо пажњу на Крст у средини. На њему је распет Спаситељ света. Са десне и са леве стране налази се по један разбојник. Гомила је злурада и изругује се управо Ономе, Који је распет на средњем крсту. На разбојнике нико не обраћа пажњу…
У подножју крста су војници. Тек што су приковали Недужнога, а већ међусобно деле Његову одећу – то је њихово право. Иако су непосредно пре тога тело живог човека пробили ексерима, њихова срца су толико отврднула да су већ заборавили на то. Сада их занима само то, да добију свој део одеће. Истовремено, они се заједно са гомилом изругују Распетоме. Такво расположење људи, међу којима је творио чудеса, у Спаситељу изазива душевне патње, далеко веће од телесних страдања.
У последњим данима Свог живота, Господ је ради људског спасења дошао до крајњих граница понижења. Испљуван, изранављен, исмејан, Он виси и умире на Крсту. За то време, гомила Му подругљиво довикује: Ако си Син Божији, сиђи са Крста!
Као што знамо, Господ је ћутао, као да не чује све те подругљиве речи док је, у ствари, Његово љубвеобилно срце неподношљиво страдало због људске суровости, која води ка вечној пропасти. Он је дубоко жалио због човечанства, које је пропадало у злу. и само се молио за Своје џелате. Видевши варварски злочин који су починили, замисливши сву величину њихове кривице и сву дубину последица које су навукли на себе, Он више није могао да ћути и отворио је Своја божанствена уста за молитву. Он се, међутим, није молио за Себе и за Своје сопствене муке, иако су оне толико тешке да готово не можемо ни да замислимо како је могао да их поднесе. И поред тога, Он се не моли за Себе. Он Свој молитвени поглед узноси горе, према Богу, и моли се за помиловање оних, који су Га тако немилосрдно мучили.
Оче, опрости им, јер не знају шта раде!
Биле су то, љубљени моји, прве речи божанственог Страдалника, које је Он изговорио на Крсту.
Шта је изазвало управо те речи, које је Спаситељ изговорио? Изазвало их је, за нас непојмљиво, човекољубље Божије. У време Своје проповеди, Господ је људима учинио толико добра, тежећи да нх спасе и да их врати Богу од Којега су отпали. Жалио је њихово духовно слепило. И овде, у том за Њега најстрашнијем тренутку, Он не мисли о Себи него жали људе. Како се они сами не кају, Он се за њих моли Свом Небеском Оцу. Моли Га да им опрости, јер они не знају шта раде. Да им опрости злочин, који управо извршавају!
Кажите ми, пријатељи моји, ко је од нас способан за нешто слично? О, пучино неизрециве љубави и милосрћа Божијег! Друге речи које је наш Господ изговорио са Крста биле су царско испољавање милосрђа према покајаном разбојнику.
Са дивљењем слушамо разбојника док се с молбом обраћа Распетоме Који је, исто као и он, распет на суседном крсту, али у Којем је он препознао Бога.
Међу злобним повицима гомиле која је хулила на Христа, изненада се зачуо његов глас. Он је у Њему смело исповедио Бога: Помени ме Господе, у Царству Твоме, каже он. Својим Господом и Царем назива Онога, Који у том тренутку дели судбину злочинаца, разапетих на крстовима.
Задивљује нас и Христов одговор: Амин, тј. Истину ти кажем, данас ћеш са Мном бити у рају!
Неки ће се, можда, и зачудити: како то да грешник, који од Њега тражи само да га помене у Царству Божијем, на прву прозбу буде уведен у рај?
Да, то је чудно! Еванђелисти приповедају да су оба разбојника у почетку хулила на Христа. Шта се догодило у души тог човека? Зашто се он тако изненада променио?
Срца злочинаца су обично мрачна, преиспуњена тежњом ка злу и преступима… Такав је, очигледно. био и тај разбојник. Међутим, невидљива светлост Христова, која је на чнтав свет заблистала са страшног оруђа казне – Крста, у снажном таласу је проникла у разбојниково срце и у једном тренутку прогнала из њега сву таму. Она је снажно озарила једва приметну искру образа и подобија Божијег у њему, која је била спремна да се сасвим угаси због његових злочина. Талас невидљиве Божије љубави према пропалом људском роду, који се излио у првим речима Господњим, у Његовој првосвештеничкој молитви за грешни људски род, задивио је разбојника и препородио његово срце.
Да тако умире и да се моли за Своје џелате, може једино Цар неба и земље. То познање је изменило и препородило разбојника. Из тог, изненада озареног срца, излиле су се задивљујуће речи исповедања, признавања Распетога за Господа. Разбојник је ускликнуо из дубине срца које је поверовало, из обновљене душе: Помени ме, Господе, у Царству Твоме!
Сасвим је могуће да је тај разбојник од других раније слушао о Христу. Међутим, његово срце је тада било исувише привезано за свет да би прихватило ново, узвишено Христово учење. Сада, док је слушао Спаситељеву молитву за Његове џелате, схватио је да Христос није само поучавао људе, него да је и поступао сагласно речима Свог учења.
Могуће је и то, да је он са Христом био заједно код Пилата и да је знао за шта Га оптужују. Знао је Кога Јудеји распињу, придруживши Га разбојницима. Осим тога, био је сведок необичне кроткости и трпљења, а такође и племенитости душе и душевног спокојства, које је Распети показао у време Својих страдања.
Тако не умире ниједан злочинац, одлучно је помислио он. Његово срце се отворило за истину, а његова уста за неочекивано исповедање. Због свега тога, разбојник није осетио само олакшање у души. Његово смело исповедање Распетога и од свих исмејаног као Бога и небеског Цара у извесном степену ублажило је и страдања Самог Христа. Његове речи биле су као исцел^ујући балзам за страдалничку Христову душу. Нико није иступио у одбрану Господа, Њега су само оптуживали и срамотили… Поред тога, остао је сам, без Својих ученика и блиских људи. Истина, у тој гомили се налазила и невелика група жена, које су свим срцем биле предане Христу. Њихова ватрена преданост победила је страх. У жени живи уистину херојска душа! Страх им није преградио пут. Оне су се, заједно са Пресветом Богородицом, пробиле кроз гомилу и стале недалеко од Крста. У немој жалости посматрале су тужан призор, њиховог љубљеног Учитеља. Оне Спаситељу никада нису обећавале да Га неће напустити, као што су то учинили неки од Његових ученика. Међутим, оне су биле овде, поред Крста, а ученика није било! Са њима је био једино љубљени ученик Христов, Јован Богослов, који је стајао поред Пресвете Богородице. Сви они са великом жалошћу и жудњом хватају речи, које изговара свети Страдалник. Њихово присуство Га крепи и подржава.
Пречиста Богородица гледа на Свог љубљеног Сина очима пуним неподношљиве патње. Будући немоћна да било шта учини за Њега, да Му на било који начин помогне, Она је и Сама неподношљиво страдала. Ко би био у стању да речима искаже Њену душевну патњу?! Прожета светом, пламеном, материнском самопожртвованом љубављу, Она гледа на Распетога. Колико мисли пролази кроз Њену главу! Можда се појавила и нека сумња, везано за благовест архангела Гаврила… како да разуме и како да преживи све што се догађа? Истовремено, слушала је како се Њен Син моли за џелате, за читав свет. Чула је и то, да је обећао разбојнику да ће данас са Њим бити у рају. О, колико би желела да и Она Сама умре са Својим Сином, да данас са Њим уђе у рај и да се више никада не растави од Њега! Срцевидац Господ је пронашао речи утехе и за Своју Пречисту Мајку. Она мора још да остане на земљи, ради продужетка Његове проповеди, и Он је брижно поверава синовском старању Његовог љубљеног ученика.
Христос Спаситељ и по трећи пут отвара Своја пречиста уста ради речи љубави, и оне су овог пута намењене Његовој пречистој Мајци: Жено, ево Ти сина! С посебном нежношћу и људски дирљиво, изговара Спаситељ ове речи, обраћајући се Пресветој Богородици… А затим, гледајући Свог ученика, додаје: Ево ти мајке! Тим речима је Христос, умирући на Крсту, утешио и охрабрио не само Пресвету Богородицу, него и васцели људски род, будући да је у лику Јована Богослова предао Њеном материнском старању читав људски род, па и нас. Видите ли, љубљени моји, какав значај има за нас Крст Христов! Он нам даје лекцију љубави једних према другима.
Љубав Христова према нама распламсава одговорну и благодарну синовску љубав према Оцу Небеском.
Ја вам најискреније желим, да она никад у вама не угасне.

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.