ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА! – ПИСМА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА ЗА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

 

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 
МОНАШТВО
 
Монахињо Н.!
Неопходно је да знате да је монах, који је издао своја обећања, исто што и самоубица, па се лишава чак и хришћанског погреба.
 
* * *
 
Драга Л.!
Добио сам твоје писмо и молим се за тебе. Лечи се, чедо моје, и прикупљај снагу, а после болнице ћеш све решити са својим духовником. Мораш много тога претрпети да би научила да живиш по вољи Божијој. Твоје унутрашње расположење је одлично – све за Бога и ради Бога.
Излечићеш се и одморити, а затим ћеш мати игуманији написати писмо, да би и од ње добила благослов. Нека те ништа не збуњује: нити сви у свету пропадају, нити се сви у манастиру спасавају. Молићемо се, и спашћемо се.
Немој прекидати везу са својим парохијским свештеником. Много тога си преживела и много тога си прошла, а то је за монаха најважније од свега. Наш манастирски старац је о себи говорио: “Ја нисам научен него сам измрвљен”. Од таквих мрвица Господ ствара народ Божији.
Господ нека је с тобом!
 
* * *
 
Слушкињо Божија Н.!
Отац јерођакон је жив и здрав и наставља да извршава своје послушање на Светој Горици. Немате чега да се плашите у манастиру слушајте мати игуманију и спашћете се. Дајте Богу Божије а ћесару ћесарево.
Чим је Христос дошао у свет извршен је попис, а Ви се збуњујете!
 
* * *
 
Драги оче Г.!
Сви ми имамо један излаз и он је свима нама познат – да кроз врата смрти уђемо у вечност. Болести су телеграми који нас извештавају да нисмо заборавили на оно, што је најважније у животу. Ево, и Вас милост Божија извештава да је неопходно да будете строжији према себи, ма где да се налазите – у болници, у манастиру или у метоху. То не значи да би требало да живите са осећањем неминовне пропасти свог сутрашњег дана. Напротив, то нам заповеда да се живо и одговорно односимо према времену. Сад би требало да се исповедите, миропомажете и причестите, и да се, уз Божију помоћ и без људског умовања, домишљања и прорачуна предате вољи Божијој и у руке лекара. Драги мој, догађа се да и Господ промени планове, али то неизоставно зависи од нас. Пођите на операцију с молитвом: “Господе! Теби је све познато, учини са мном како Ти благоизволиш. Амин.”
За нас, монахе, мора да буде овако: живот* – Христос, а смрт добитак. Било да живим или умирем, ја сам свагда Господњи. То је за нас најважније.
Молићу се за Вас.
 
* * *
 
Драги В.!
Твоја жеља је добра, али не би требало да журиш с њеним остварењем. Најпре би требало да у време годишњег одмора отпутујеш у манастир и да тамо живиш као поклоник, не мењајући ништа све док живиш у свом дому и радиш свој посао. Живећеш у манастиру и сагледаћеш манастирски живот, али не на књишки начин него онакав какав заиста јесте. Наиме, све се мења: и људи и обичаји. Манастир ће посматрати тебе а ти* – манастир. До својих 25 година већ би требало да одредиш свој животни пут. Ти се моли, а и ја ћу се молити за тебе. Осим тога, било да изабереш монашки или породични живот, потребан ти је родитељски благослов. Зато се моли и за своје ближње, да их Господ умудри. Нека те Бог благослови!
 
* * *
 
Драга у Господу И.!
Ти си у годинама кад је већ потребно да изабереш животни пут. Тај избор, међутим, мораш да начиниш сама* – промишљено И одговорно, узимајући у обзир своје могућности. Наиме, ако те неке обавезе задржавају уз твоје ближње, и то се мора узети у обзир. Расуђивање ће ти помоћи да одредиш шта можеш и шта треба да учиниш у овом тренутку. Ти већ певаш Богу у манастиру, али ако унутра нема монашког духа, свет ће затражити своја права. Загледај се у себе!
Избор се не сме направити у занесености духа, него уз пуну свест о томе према каквом крсту пружаш руке.
 
* * *
 
Драга у Господу А.!
Родитељи имају благослов да рађају децу. То је дар који је родитељима дат од Бога, и због тога ни у манастир ни у брак не можеш да ступиш без материнског благослова. Међутим, пре него што од ње узмеш благослов, потребно је да о свему добро размислиш.
Ти ми помињеш своје здравље* – и то је веома важно. Наиме, манастири се сада још увек обнављају, и због тога је тамо потребно много снаге и здравља. Нико неће узети у обзир да си болесна. Тада ће започети роптање и униније (чамотиња), а то више није спасење него пропаст.
Саветујем ти да и даље живиш поред мајке и да завршиш своју специјализацију. Бити лекар у свету је корисно, а добро је и за манастир. Према томе, А., немој журити. Ништа није неодложно* – нити те неко присиљава да се удаш, нити ће манастир побећи од тебе. Треба да сазриш и да свесно начиниш избор, који одговара твојим снагама. Спасавају се и у свету и у манастиру, као што ни пропаст не дрема ни у једном ни у другом.
Поучавај се, А., а Господ ће даље указати пут. За сада остани уз мајку.
 
* * *
 
Драга у Господу Е.!
Ви бисте желели да у манастир донесете монархистичко-патриотски дух.
То значи несумњиво нарушавање монашког духа, и због тога ћу Вам саветовати само једно: останите код куће и извршавајте оно дело за које Вас је Господ у овом тренутку благословио – будите предавач.
Боље је да мрвицама учествујете у грађењу него да једним замахом све срушите, и то због незнања и непотпуног разумевања.
Сетите се себе кад сте били изван Цркве, и упоредите то са овом, која сте сада. Ту већ постоји суштинска разлика. Мислим да се Ви нећете зауставити у свом развоју. Сетите се да све долази на време ономе, који зна да чека (с разумевањем, наравно).
Нека Вас Бог умудри.
 
* * *
 
Драги у Господу Г.!
Карактер твоје жеље није тешко проверити. Узми благослов од свештеника којем се исповедаш, узми благослов од родитеља и отпутуј на Соловке као радник.
Ради и пажљиво проникни у себе, проникни у манастирски начин живота.
Нека те Бог умудри!
 
* * *
 
Слушкињо Божија Н.!
Душевно спокојство задобија се тек након борбе са сопственим страстима. У Вашем случају, то ћете лакше учинити у свом дому него у манастиру. Због тога и треба да живите с мајком, и да се потрудите да будете истинска кћерка – хришћанка. Будућност је у рукама Божијим. Господ ће видети, шта ће временом сазрети у Вашем срцу.
Монаштво не значи само црну одећу него првенствено човека скривеног у срцу. Одећа је само оно спољашње, и не изражава увек суштину. Живите и даље поред мајке.
Нека Вас Бог умудри!
 
* * *
 
Драги оче Т.!
Бог нас чува чак и од сплетки неразумне деце. Тек што ова деца помисле нешто лоше, а мени то већ бива познато. Драги моји, док вас још тако називам, монашки јубилеј – то је дан упокојења, а све, што се догађа пре тога, представља свакодневицу монашког живота: патњу, понижење и крст. Све, што сте Ви смислили, за мене значи удвостручену патњу и отежавање мојих земаљских окова.
Ви и ја смо сигурно још увек далеки један другом, ако сте могли да помислите на оно што је испразно и спољашње. Избришите из своје свести и саму помисао на јубиларне албуме и на ватромет помпезних речи. Помолите се, и вратите ми се у јединству духа.
Уколико их благослове виши свештенички чинови, проповеди имају право на живот. То је дело свештеника. Међутим, све што сте Ви замислили очигледно представља непријатељски (ђаволски) подстицај, јер он (ђаво) не трпи наш савез љубави у Богу.
Нека се то никада не догоди, оче Т… Свагда имајте на уму да ми стојимо пред Господом и да је сав наш животни труд* – само послушање, да смо сви ми, у сваком случају, само непотребне слуге. Хајде онда и да живимо као слуге Божије: све је у дубини срца и ништа се не износи јавно, пред гомилу. Надам се да сте разумели моју жалост у вези с Вашим замислима.
Како је нешто такво уопште могло да се роди у Вашој глави?
 
* * *
 
Драги у Господу М.!
Онај, који се осврће за собом, није спреман за Царство Небеско.
С тобом ратује непријатељ, и треба све преживети, кроз све треба проћи, да би се трпљењем победиле његове сплетке.
Чешће се сети своје прве љубави, јер је она била призив Божији. Сада су ту напори, болести и патње које се побеђују трпљењем и чврстом вером у промисао Божији. Доћи ће време кад ћеш од свег срца благодарити Богу, јер те благословио да прођеш кроз школу монаштва.
 
* * *
 
Драги А. А.!
Призивам на Вас милост Божију и молим Вас да ми великодушно опростите моју слабост.
Очигледно да је прошло време када сам у потпуности могао да се одазовем на сваку жељу мојих посетилаца. Тешко је залазити у сва она спољашња ограничења која ми намеће моја старост. Међутим, желим да наставим пастирско општење са бројним духовним чедима, и строго настојим да их (духовна чеда) сачувам.
Све чешће им се обраћам писмено, као што се сада обраћам и Вама, и налазим у томе одређену лакоћу и погодност за оне, којима ћу убудуће морати да одговорим. Настало је такво време да многи имају кратко памћење, и лични интереси често заклањају истину. То, међутим, говорим уопштено, то се не односи на Вас.
И за Вас и за мене завршила се једна веома напета година, у којој је требало одредити Вашу будућност. Пред очима ми је Ваш лични исказ о тој години. Међутим, у мојим очима, уму и у скровиштима душе налази се другачија одлука о Вашем животу, коју нисмо анализирали и о којој нисмо размишљали. Према свему судећи, рокови за промене у Вашем животу померени су до посебне одлуке. Зашто? Тешко ми је да одговорим на то питање. На моје недоумице добијам један одговор: “Тако треба!”
Тако треба, да би А. остао музичар, тако треба да би наставио дело које је започео са К., тако треба, да би његов хришћански поглед на свет и живот деловали као исцељујући пример у специфичној средини музичара, јер је и он сам био и јесте музичар којег је волео и поштовао Велики Деда (патријарх Пимен). Због тога ја ништа не приговарам, и ништа не говорим против вишње одлуке о Вама.
На то позивам и Вас. За сада заборавите на јефтину а тако скупоцену расу и ограничите се на подрасник, остајући А. А. којега сви воле: и у црквеној средини, и у свету музичара. Не везујте се обећањима која ни Вама самом а ни другима неће донети очекивану корист.
И ево, то време ће за Вас бити послушничко искушеништво, које се не може мимоићи на путу ка монаштву. Наравно, уколико говоримо о монаштву по духу а не о монаштву по одећи.
Исповест је прихваћена, а сличну поновите и убудуће, кад дође време да говоримо о постригу. У међувремену ћете се исповедати за оне кратке периоде, од исповести до исповести. И то је за вас велико благо* – то је период, када ћете се загледати у дубине свога срца. Оно што је било грубо и телесно (плотско) већ се повукло и ишчезло у небиће, али није било прилике да се бавимо истанчаним болестима душе.
Према томе, драги А. А., имате од Бога благослов да ништа не мењате у свом животу, док о томе не будете обавештени са небеса.
Нека Вас Сам Господ научи да се молите, надате, верујете, трпите, да опраштате и да свакога љубите.
“Радуј се, Владичице, јер нам знамење милости Своје показујеш.”
Будите здрави и нека Вас Бог чува.
Ваш убоги богомолитељ, који Вам жели свако добро.
 
* * *
 
Види какав си ти, иноче В.!
Кажеш да си побегао од живота и пре него што си почео да живиш, пре него што си било шта разумео о животу – дошао си да би се сакрио од ношења спасоносног живототворног крста, а што те води у Царство Небеско.
Мислиш да ће нас с таквим одговором тамо пустити? Зар се од нас неће тражити одговор за оно, што смо у животу учинили за Бога, за Цркву, за људе?
Тако је то, иноче В. Ти не треба да живиш према сопственом хтењу него према заповести Божијој.
Бог је наш Отац и наш Судија. У Валааму имамо рај, и у манастирима имамо рај, али оно што је у нашим душама и у нашим срцима за сада више личи на пакао.
 
* * *
 
Оче Максиме, оче Максиме!
И шта си ти учинио?
Какве речи изговараш о Богу и какве ствари чиниш, прекоревајући при том све и свакога због тога, што ти нико није открио очинско наручје, што те нико није научио како да живиш? Какво људско наручје ти још прижељкујеш, кад те већ прихватило Очево наручје и кад си свом Оцу и Богу већ принео три јасна и једноставна обећања: послушање, добровољно сиромаштво (нестјажаније) и целомудреност.
Обећања су једноставна, али она чине васцели монашки живот. Томе се учиш свакога дана, и у том послу нема слободних дана. Наш садашњи старац Божији, схиигуман Лука Валаамски, обично је говорио: “Ја нисам научен него сам измрвљен”, сматрајући да је то мрвљење у авану живота најбоља академија, где је учитељ – Сам Господ.
Да ли ти верујеш Богу, да ли верујеш да се у животу ништа не догађа без промисла Божијег, и да се, утолико пре, без тог промисла ништа не догађа у Цркви? Ти своја обећања ниси дао духовнику, ниси их дао мени, него си их дао Самом Господу. Не треба да будеш нарочито мудар да би схватио смисао изговорених речи. Међутим, њихово испуњавање животом, односно* – монашки труд* – веома је дуготрајно, а ти си застао на самом почетку тога пута.
Ја сам обавезан да ти кажем су моји одговори теби и твој одлазак у манастир били по вољи Божијој.
Та школа, кроз коју си пролазио руковођен духовником и из које си побегао, била је школа монашког живота, где се постављао почетак стицању трпљења, смирења и послушања.
Показало се да си ти лењ ученик, и твоја самовоља извела те из манастира. Ти си се одрекао Божијега, одрекао си се верности обећањима, заменивши их за празна обећања дата људима иако ти нико није поверио да их ти руководиш, и у чијим си се животима ти појавио као рушитељ а не као помоћник. Примере за то није тешко пронаћи:
– Да ли те је на нешто обавезивало обећање које си дао сараднику на послу? Да ли је твоја брига о осакаћеноме дуго трајала?
– Како су се завршила твоја незаконита дела када си наводно помагао К. да се удаљи од родитељског крова? Какву си несрећу нанео и њој и њеним родитељима? Ти ништа не можеш да јој даш, и ти то мораш знати. Монах, а утолико пре јеромонах, не може да се жени. И ко ће она постати са тобом* – блудница и жртва пакла!
Уколико не прекинеш своја незаконита дела, уколико не успеш да се покајеш за та своја дела и ако умреш, ти ћеш се, према црквеним канонима, сматрати за самоубицу и бићеш лишен православног погреба. Такав је крај твојих садашњих дела, а о ономе што те чека у вечности – прећутаћу.
Према томе, не оклевај. Поклони се Светлани, тражећи њен опроштај, затражи опроштај од пријатеља који су услед незнања пошли за тобом, а затим се у покајању врати у свој манастир.
Међутим, најпре би требало да са покајањем паднеш пред Христа посредством свог надлежног архијереја. Постави почетак свом покајању.
Прочитао си толико светоотачких књига, и сада страшно звучи твоје признавање потпуног непознавања основа монашког делања.
Ти ниси без разлога био упућен у храм да тамо служиш као црквењак: требало је да проучиш службу и да пажљиво посматраш делање свештеника. Твој духовник није погрешио кад те је предложио за рукоположење. Све би било добро, да ниси… Дужан сам, драги оче Максиме, да ти откријем узрок твога пада: то је твоје “ја”. Тај грех је у теби довео до ослепљења ума.
За њим је уследила и разулареност воље, које је изопачило савест. Последње, чиме се увек завршава тај ланац, јесте разврат тела.
Све дубоко проанализирај и почни да из свог живота искорењујеш то смртоносно трње, које те је оборило.
Почни од последњег: васпостави чистоту тела. За све то време, биће ти потребни труд и трпељивост према болу и патњама. Они неће долазити од људи, него посредством људи од Бога.
Најпре се сажали на самога себе. Господ неће моћи да те спасе без твог учешћа.
 
* * *
 
Драга у Господу мати игуманијо М.!
Пустиња у којој се искушавамо продужује се на читав живот. У тој духовној школи, у првим етапама добијали смо лекције на којима је требало да у реалном практичном животу а не само апстрактно, усвојимо безграничну дубину своје слабости како бисмо се, избегавајући све заводљиве непријатељске замке, предали Богу и Његовој сили и мудрости. Сами себе Христу Богу предајмо.
Друго, и не мање важно, што проистиче из свести о сопственој немоћи, јесте благодарење Богу за све, за дане, часове и минуте благостања, са свешћу да нам то шаље Божија сила ради нашег укрепљења; за несреће, за наша спотицања на изабраном путу и на путу спасења* – као за непроцењиве лекције која читавог живота остају у сећању и у осећању срца.
Не постоји јединствен рецепт за исцелење тих болести. Људима одговарају различите ствари, зависно од устројства њиховог ума и срца као и од телесне снаге или слабости. Ако видите да Вам дневни одмор уместо предаха доноси непотребно растројство, прекините га. Међутим, тада морате изменити још нешто у режиму свог живота увече раније одлазите на починак. Лако је говорити, али је тешко испунити, јер је потребно да се пронађе нешто лично, што ће бити на корист и души и телу. Кад је човек здрав, потребно је да спава 7 сати, али се болесном (слабом) допушта и 8 часова.
Будите мудри, мати. Међутим, најважније и најделотворније је живо обраћање Господу, јер је све Њиме, све од Њега и све ка Њему.
Исто се односи и на “дом”. Зар то није непријатељско дело – у центру града, у манастиру? Њиме.не владају људи. Људи немају милости, али је зато Бог многомилостив. Нека се читав манастир моли Усрдној Заступници, да огради Своју градину од непријатељских насртаја. Веома је важно да се прихватите савршавања свакодневног Богородичиног правила. Према сведочанству архиепископа Серафима Звездинског, тај молебан очигледно твори чудеса. Установите смењивање међу сестрама, тако да се свакодневно савршава овај молебан. Саме себе и једни друге Мајци Божијој предајмо.
Што се тиче Ваше мајке, нека Вас ништа не збуњује; молите се да, због брата, она дуго поживи. Помажите им без роптања, али по мери. Односе са Г. не прекидајте, јер није потребан само он вама, него сте и Ви потребни њему. У вези с римокатолицима, владика Вам је већ све рекао. Ви већ неприметно вршите утицај на Г. Он је несвесно већ почео да контактира са њима. Тачније, то није учинио он сам, него су они смишљено преузели старатељство над њим.
Код њих је то веома разрађено, али то није по Божијем, него према људским плановима. Контактирајте с њим уз молбу да помогне манастиру и ради спасења његове душе.
То би било све. Нека вас Господ укрепи. Пресвета Богородица Вас је изабрала за служење, и Њој припадните кад год Вам понестане снаге.
Према сестрама будите попустљивији, јер је садашње поколење људи слабо. Манастирска правила нећемо мењати, али ћемо према онима, којима је то потребно, показати снисходљивост (попустљивост) као Божији дар љубави.
Нека Вас Бог благослови, мати.
1. април 2001.
 
* * *
 
Драга мати игуманијо В.!
Радујем се што сам у могућности да Вам данас, на дан Ваше небеске Покровитељке, честитам празник Ангела.
Нека Господ дане Вашег живота благослови дуговечношћу, сав труд у славу Божију и на спасењу многих поверених Вам душа – многоплодношћу, а Вашу душу, васпитану и сазрелу у многим патњама, радошћу у једином Господу, нашем Спаситељу.
 
* * *
 
Драга попадијо Ф.!
Добио сам Ваше писмо. Молим се за Вашег сина, а позивам и Вас да то учините. Осим тога, било би добро да живите на неком другом месту. И Ви и син сте монахујући, а на том путу има толико искушења да се она не могу ни избројати. Међутим, свако има своје.
Ни Вама ни њему није корисно да живите близу једно другоме. Ви, као мајка, заборављате своје монаштво. Син је у манастиру, и он је тамо духовник; он је тамо и намесник, због чега су они одговорни за њега. Молите се искрено. Таква молитва је непроцењива.
 
* * *
 
Драги оче И.!
Нека Вам је Бог у помоћи.
Веома је добро што се обнављају старе традиције и што се тананом нити наговештава давно прекинуто наслеђе. Хвала Богу! На једно хоћу да Вас упозорим: помоћ је добра, али по мери, што значи да не би требало да, неприметно и за нас саме, задобијемо готованску психологију.
Зар није боље живети према изреци: “Не пожели ништа што је туђе?” Рад и само рад. Можда је рано да сада разговарамо о скитовима? Скит је добар за напредан манастир, са довољним бројем врлинске браће. Међутим, кад су у манастиру само петорица људи, зашто бисмо онда одлазили у скит?
Драги мој, ми треба да се радујемо због атонских манастира, али не смемо заборавити да се ми тек препорађамо, да тек треба да оснажимо и да је питање хоћемо ли уопште оснажити. Не би требало да сва наша енергија оде на испразност спољашњег устројства. А тако је тешко задобити основне духовне навике у послушању, молитви и трпљењу! Те навике се не могу накалемити брзо и ужурбано.
И ја се молим за Р.
Драги оче И.! Келијица “Крсне пустиње” на Атосу – то је скит за наук и веома је драгоцен за манастир. Остали скитови као да су окренути ка будућности, које можда неће ни бити, због чега су празни. Тражим Ваше свете молитве за моју слабост.
Бескрајно застарели за садашње време
архимандрит Јован.
 
* * *
 
Драги оче Д.!
Требало би да се монах са искушењима бори на оном месту, на којем се затекне. На основу искуства Вам кажем да ће се на новом месту онај исти демон с правом против Вас наоружати удвојеном силом, јер Вас је једном већ победио, отеравши Вас са места битке.
То и није никаква љубав. Прочитајте 1. посланицу Коринћанима, и тамо ћете пронаћи сва обележја истинске љубави. Ако “љубав” уништава живот и доноси пропаст онима које волимо, онда је то демонска разулареност и ништа осим тога.
Нека Вас Бог умудри и укрепи као војника Христовог.
 
* * *
 
Драги В. В.!
Судећи према Вашем писму, Ви сте заборавили чак и моје име. Уосталом, можда Ваше писмо није ни упућено мени?
Међутим, како је папирић с питањима доспео у моје руке, сматрам да сам дужан да Вам помогнем а утолико пре што не само да нисам заборавио Ваше име, него се сећам чак и очевог имена, као и свих околности Вашег живота. У души сам се дуго чудио што Господ оклева са одлуком о Вама. Међутим, из онога што сте ми сада открили схватио сам да Господ не оклева, него да Вас руководи, управљајући Вас ка унутрашњем делању – очишћењу срца.
Видим да Вас Он руководи а да се Ви веома активно супротстављате том руковођењу. Ви бисте хтели да у сваком тренутку сакријете главу у свој оклоп, у коме намеравате да створите свој “праведни” микрокосмос.
Господ не допушта узалуд да добијемо горак и болан лек. Без њега човек није у стању да сагледа истинског себе, онаквог какав јесте, и ствара погрешну слику о себи.
Према томе, драги мој В. В., не би требало да се кријете него да смирено и кротко прихватите Божије уразумљење, без обзира на то од ког човека долази (било да је то о. намесник, директор музеја или неко други).
У цркву треба да одлазите као што сте и одлазили: ако благослове да читате акатист – читајте га; ако Вам одузму благослов престаните. Ако благослове да се причешћујете сваке недеље – причешћујте се; ако пак кажу да се причешћујете једном месечно – тако и поступите. Ништа противно томе нећемо ни помислити.
(У нашем манастиру, постоји опште правило да се причешћујемо на сваке две недеље; у изузетним околностима, потребно је да сваки пут узмемо благослов духовника). Тако је све и у свему.
Требало би да у свим заповестима видите благослов Божији. Не одлазите у туђи манастир придржавајући се свог устава. Тако се уобличује монах. “Опростите и благословите.” То не треба да буду само смирене речи, него их треба изговорити од смиреног срца, покорног Божијој вољи. Вама, уистину, није потребно да будете нити директор нити игуман, јер Ваша душа чезне само за једним* – за спасењем.
Ако Господ тако заповеди, спасавати се можете и на месту директора и у чину игумана.
Ви можете и самовољно да прихватите затворништво и да у њему испуните све што душа захтева. Међутим, спасење је тада под знаком питања. Могли бисте сматрати да је у целом свету пропаст, и да сте спасење стиснули у својој шаци, односно да је оно само у Вашој келији, у Вашим погледима и схватањима.
Међутим, старешинске дужности и садашње време заправо и јесу крст, и то онај најтежи. Наиме, из средине која нас окружује готово да је у потпуности ишчезао појам послушања. Тешко је бити старешина кад је сваки себи глава и самоме себи игуман (у правом смислу те речи).
Што се тиче уредничког посла* – ту имате потпуну слободу. Кога изаберу Ваши душа и ум, тај ће Вам и помоћи. У томе сте старешина Ви сами.
Ваше кандило, према мом мишљењу, још није догорело, али никако да се разгори равномерним и блиставим пламичком ка Богу; оно се дими, и могло би сасвим да се угаси.
Нека Вас Господ умудри и нека Вам подари снагу да станете на стазу монашког делања.
 
* * *
 
Драги у Господу С. и А.!
Ви тражите спокојство и утеху и, поставивши то као циљ, намеравате да одете у манастир. Ја вам, међутим, као завештање дајем речи великог страдалника руске земље, нашег преподобног оца Сергија: “Не припремајте своје душе за спокојство и безбрижност него за многе патње и лишавања.”
Због тога вас уверавам да ће вам се ваше садашње недаће, у поређењу с манастирским, чинити као сасвим ништавне. Осим тога, мислим да је за ваше године већ касно да из темеља устројавате своје животе.
 
* * *
 
Драги у Господу С.!
Примању монашког пострига мора претходити наша решеност на то, која се неће изражавати само умом и срцем, него ће се пројављивати и васцелим нашим животом.
Према томе, не би требало да журите са постригом, него да са чврстом вољом за самораспећем у свету живите на монашки начин, знајући само за факултет, свој дом и цркву.
Видевши Вашу слободну вољу, Господ ће све устројити у своје време. Осим тога, кад постоји жеља за монаштвом, не јавља се ни помисао на женидбу.

One Comment

  1. Предраг

    Oво је нешто скоро најбоље што сам прочитао!
    Такође и писма и савети о породичном животу.
    Предиван и богомудар старац Јован Крестјанкин.
    Хвала Светосављу за ову књигу.
    Хвала оцу Љуби Милошевићу.
    Нека вас Господ укрепи у даљем раду.