NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA O PUTU SPASENJA, O ZAKHEJU I O PRENOSU MOŠTIJU SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Prijatelji moji! Krug crkvenog bogoslužbenog poretka ponovo nas je doveo pred vrata Velikog posta. U njegovom predvorju se opet, kao i svake godine, susrećemo sa Zakhejem, čovekom „pravednim ili pravičnim“ po imenu (jer to označava njegovo ime), ali grešnim po delima, starešinom poreznika koji se veoma dugo ni Boga nije plašio ni ljudi stideo.
Međutim, upravo se on, grešniji od mnogih grešnika, udostojio da uđe u crkvenu istoriju, jer je dao primer prvih koraka palog čoveka koji polazi u susret Gospodu. Primer njegovog života predstavlja otkrovenje o milosrđu Božijem i o Hristovoj predusretljivosti prema obraćanju grešnog čoveka, o njegovim prvim koracima prema popravljanju.
Osim toga – budući da su se sada tako podudarili dani – danas se zajedno s vama molitveno opominjemo onoga, koji nas svakodnevno podseća na sebe i čije su se strune duše, srca i usta udostojile da prema zapovesti Božijoj zapoju jedinstvene i neponovljive reči koje daju život svetu – reči božanstvene Liturgije. Mi se, dakle, opominjemo velikog učitelja Vaseljenske crkve – svetog Jovana Zlatoustog. Naime, danas je praznik povratka njegovih svetih moštiju iz zatočeništva u Carigrad, na patrijaršijski presto, odakle ih je ljudskim lukavstvom i klevetom zbacila satanska zloba, želeći da razbije taj bogoizabrani sasud.
Međutim, veličina duha ovog svetitelja, koji se još od dečačkih godina vascelo predao Bogu, pobedila je životne bure i reči: „Slava Gospodu za sve“ ovenčale su njegov mnogostradalni, mnogonapaćeni i plodonosni život.
„O, Jovane, žitije tvoje uistinu je patnjama ispunjeno ali je smrt tvoja časna, grob tvoj slavan a plata tvoja velika.“ Tako su život ovog svetitelja ocenili savremenici neposredno nakon njegovog upokojenja. A kako ćemo mi, 1585 godina nakon njegovog okončanja, oceniti taj u Bogu uistinu veliki život, budući da sve do dana današnjeg odlazimo na izvore žive vode rukovođeni njegovim učenjem i njegovom rečju?
Ako je primer carinika Zakheja – primer početka obraćanja grešnika ka Bogu, onda je veliki Zlatoust, čitavim svojim proživljenim životom, svojom smrću i svojim životom posle smrti ostavio savršeni primer kako bi trebalo živeti sa Bogom i kako se životom može i treba dostići bogopodobije i svetost, da bi se večno živelo i na nebu i na zemlji.
Međutim, našu besedu ćemo započeti od prvih koraka – od obraćanja ka Bogu. Počećemo razgovor o cariniku Zakheju jer, slično njemu, još mnogi ljudi lutaju po raskrsnicama života, po pomrčini žitejske magle, obazirući se tamoamo, rukovođeni prividnim ciljevima i daleko od Boga.
Strast prema dobiti i bogatstvu, sladostrašće, žudnja za svakom slavom pa čak i onom rđavom ali slavom koja izdvaja iz mase i gomile – to je udeo mnogih ljudi. Zar se ne prepoznajemo u toj gunguli, u toj ljudskoj sujeti?
Ovde pripada i carinik Zakhej, slavan po svom nepravednom bogatstvu i ponižen sveopštim prezirom i bogatih i siromašnih. Gomila žudi za hlebom i igrama i ona okružuje Hrista. Međutim, njena radoznalost Ga je samo okrznula pogledom i, prošavši mimo Njega, ona se ugasila, preplavljena žitejskim brigama i pristrašćima. Zakhejeva radoznalost bila je podstaknuta glasinama o Pravedniku i Čudotvorcu, Koji se ne gnuša ni gubavih ni grešnih. Zakhej je želeo da vidi neverovatno i nečuveno – Čoveka Koji zna da voli.
Zakhej je načinio prvi korak. On se izdvojio iz gomile. On trči ispred nje i, zaboravljajući na sebe, zaboravljajući na to ko je on po položaju i po uzrastu, čini nešto neviđeno: penje se na drvo i uzdiže se iznad zemlje. Mali, važan i već ostareli čovek, ne obraćajući pažnju na to kako izgleda u očima drugih, Zakhej se vere ka vrhu. I u tom trenutku, kada želi da vidi Čoveka – Hrista, on susreće Hrista – Boga… Siđi brzo, jer Mi danas valja biti u domu tvome, začuo je Zakhej Spasiteljeve reči koje su bile njemu upućene i koje su bile nagrada za njegove početne napore (v. Lk. 19; 5).
Dragi moji, u Zakhejevom životu dogodilo se čudo! Čudo susreta duše sa Bogom! I u naše vreme to je najočiglednije i najistinitije čudo, koje se svakodnevno događa i koje su mnogi od nas doživeli u trenutku svog obraćanja Bogu.
Danas često o viđenjima i otkrovenjima govore kao o čudu, pokušavajući da na taj način utvrde svoju veru i zaboravljajući da to jednostavno može biti a najčešće i jeste demonska prelest i neprijateljsko lukavstvo protiv čoveka koji se usudio da se suprotstavi duhu vremena. Međutim, upravo je to, što savremeni čovek, koji je odrastao i bio vaspitavan bez Boga, dolazi u Crkvu, gde ga Gospod susreće rečima: Danas Mi valja biti u domu tvome… danas dođe spasenje domu ovome (Lk. 19; 5,9) istinsko a ne prividno čudo. I koliko nam još takvih čuda Božijih, koja sačinjavaju naš religiozni opit i naš život u Bogu, otkriva Gospod! Trebalo bi da naučimo da vidimo i sačuvamo svaki osetan dodir Božiji, jer će nam samo to dati čvrstinu u veri.
Zakhej, potresen čudom, kao da je vasceo plamteo u blagodarnom samopredavanju Gospodu: Gospode, evo pola imanja svoga daću siromasima, a ako koga oštetih vratiću četvorostruko (Lk. 19; 8). To je već sledeći korak u susret Bogu, od kojeg je započeo njegov novi život, život u Bogu. Tako je Zakhej pošao za Hristom po putu spasenja.
Evo, i ja se sa vama nalazim u crkvi, i u životu mnogih od nas već se dogodilo čudo susreta sa Hristom. Međutim, da li smo idući za Hristom učinili sledeći korak ili je ponovo obamrla naša duša, da li smo se predali sitnim dobicima i pristrašćima? Duša počinje da uzdiše, ali za vlastitom nasladom i opet biva paralizovana zemljom: odbacivši pravdu Božiju, on traži svoju pravdu.
Da, prvobitna revnost po Bogu, rođena iz susreta s Njim, postepeno počinje da slabi. Čovek, iako ustremljen ka Bogu, počinje da oseća da njegovi koraci, kojima sledi Hrista, postaju sve teži. Blagi i lagani jaram Hristov, koji ranije nije ni osećao, pretvara se u breme i ono počinje da ga priklanja ka zemlji. On želi da zbaci taj teret zapovesti, pa čak i da naruši vernost dogmama. Svet i gomila počinju posebno da tlače preobraćenoga. Istovremeno nam đavo, koji se seća naše nekadašnje ljubavi prema njemu, pristupa sa mnoštvom sablazni.
U takvom stanju, često se događa da mnogi pokleknu. Tiranska vlast žalosti uništava sve u našem životu, brišući i najsvetlije sećanje na Božiju blagodat, na Božiju milost prema nama. U svest prodire samo jedno pitanje: „Zašto je potamnela svetlost, kako je otišlo sve ono za šta se činilo da će ga biti dovoljno za čitav život?“
Primetićete, dragi moji, da mnogi u to prvo vreme nasrtaja žalosti sa još većim naporima i još većim zanosom pojačavaju spoljašnje delanje i spoljašnje podvige. Na žalost, i spoljašnji i unutrašnji život se sve više ruši, i čovek se često vraća pređašnjem a ponekad čak i još lošijem načinu života. Zašto?
Setimo se da su pored carinika Zakheja u teškom vremenu njegovog duhovnog sazrevanja bili apostoli Hristovi, koji su ga vaspitavali i u svoje vreme priveli ka svetiteljskom služenju (o čemu govori Sveto Pismo). Tako je i pored nas narod Božiji, pored nas su pastiri Hristovi, svetitelji i vascela naša Crkva sa Pastironačalnikom Hristom. Posredstvom Svojih slugu, Sam Gospod urazumljuje onoga koji s verom i iskreno ide prema Njemu. Nemamo dovoljno vremena da nabrojimo sve velike ljude Božije koje je vaspitala Crkva i koji su u svoje vreme vaspitali one što su, sledeći za njima, pošli ka Hristu. Potrebno je samo da uistinu idemo njihovim tragom.
Danas, na dan pomena velikog učitelja vaseljene Jovana Zlatoustog, pođimo i mi za Hristom putem spasenja, vođeni božanstvenom blagodaću koja je zablistala sa usta ovog svetitelja. U oblasti poučavanja, on sam je učinio toliko mnogo da moramo ograničiti svoju revnost i dotaći se samo onih životnih pitanja, koja su najvažnija za sadašnje vreme. U spisima svetog Jovana Zlatoustog i u njegovom životu potražićemo i pronaći odgovore na mnoga svoja“zašto?“.
Ko od nas ne zna kakvo teško i burno (rus. „smutnoe“) vreme preživljava danas naš narod i naša Crkva? Nikada na njivi Hristovoj nije bilo takvog i toliko raznovrsnog korova. Nikada neprijatelj ljudskog spasenja – đavo, nije ulagao toliko napora da bi srušio Crkvu Božiju na zemlji. Nikada se njeni neprijatelji nisu tako razjareno naoružavali protiv nje kao sada. Istina, ni mi, verujući, nikada nismo bili tako nemoćni, slabi i maloverni.
Ranije smo govorili o tome, zašto su upravo Crkva – lađa spasenja – i njeni kormilari izloženi progonima, klevetama, optužbama i svakom drugom napadu kojim se vojuje protiv nje. Međutim, da li se ta nesreća u potpunosti pojavila jedino sada, u 20. veku?
Saslušajte šta sveti Jovan Zlatousti 404. g. govori o Crkvi: „Zašto žališ i jadikuješ“, obraća se jednoj savremenici svetitelj – mučenik iz surovog zatočeništva, tri godine pre svog mučeničkog kraja, kada je sve više i sve dalje bivao progonjen, bez ikakve krivice – jedino zbog svoje revnosti po Bogu. „Zašto žališ i jadikuješ?
Šta pomućuje tvoju dušu? Da li to, što je silno i mračno nevreme obuzelo Crkvu i sve pretvorilo u noć bez mesečine? Da li zbog toga, što se iz dana u dan podižu talasi, preteći strašnim brodolomima? Što sve više i više raste i umnožava se propast vaseljene? Žalite, plačite i jecajte: vaš smeh se već pretvorio u plač, a radost – u žalost.“ Predosećanje propasti sveta u 4. veku izjeda dušu svetog čoveka. Olujne oblake budućih nesreća videli su i optinski pravednici i starci početkom 20. veka, oni pravednici koje danas vidimo u zboru svetitelja. Apokaliptičke kazne već su dotakle i nas, grešnike. Međutim, gle čuda – u sveopštoj nesreći i slomu rađaju se i ustaju svetiljke duha – sveti Božiji ljudi.
U četvrtom veku zablistali su mnogi znani svetitelji, među kojima je i vaseljenski učitelj Jovan Zlatousti; zablistali su i neznani pravednici, oni, koje je on učio, i kojima je pisao pisma iz progonstva. I u 20. veku već su se proslavili mnogi znani svetitelji: patrijarh Tihon, pravedni Jovan Kronštatski i mnogo drugi, znani, ali i neznani svetitelji: i pravednici, i mučenici, i episkopi, i sveštenici, i mirjani. Sve nesreće, kroz koje smo morali da prođemo, ne samo da im nisu zasmetale, nego su učinile da postanu još blistaviji.
I opet se postavlja pitanje: „Zašto nekima stradanje a nekima velika slava?“ I evo opet odgovora sv. Jovana Zlatoustog na njega: „Videvši nesreće, nisam se odrekao svojih najuzvišenijih nada. Mislim o Gospodaru svih događaja, o Gospode, Koji ne pobeđuješ nevreme veštinom, nego jednim pokretom ruke umiruješ oluju.“
Prema tome, pravednici ispunjavaju reč Gospodnju: Ponizite se pred Gospodom, i uzdignuće vas (Jak. 4; 10). Nama to tek prestoji da ispunimo, tek nam predstoji da i dalje idemo za Hristom tragom Njegovih učenika.
Ponavljam još jednom, prijatelji moji: Ponizite se pred Gospodom, i uzdignuće vas. Ponizimo se pod krepkom rukom Božijom, i prihvatimo sve od Njegove ruke. U tome je naše spasenje.
„Gospod ne čudotvori odmah i na početku“, nastavlja svoje zapažanje n poučavanje sveti Zlatoust, „nego, kada većina počne da gubi nadu, On s jedne strane projavljuje sopstvenu silu a sa druge umnožava trpljenje u trpeljivima.“ Ovaj dugotrpeljivi učitelj Crkve upozorava i nas: „Ne klonite duhom. Setite se da je samo jedno uistinu teško, da je samo jedno pravo iskušenje – greh.“ Samo je greh strašan, sve ostalo je prazno, „basna“.
Sve prolazi. „Bilo da mi ukažeš na podmuklost, neiskrenost, prevaru, laskanje, ogovaranje, optuživanje ili izgnanstvo, pa čak i na borbu cele vaseljene, ma kakve da su naše neprijatnosti, one su privremene i kratkotrajne i postoje samo zbog smrtnog tela ali ne mogu da naškode krepkom duhu.“
Prema tome, „ne dopusti da te pomuti bilo kakav slučaj; ne pozivaj ovoga ili onoga, ne trči za senkom, jer je ljudska pomoć – senka.
Neprestano prizivaj Isusa Kojem služiš, jer je dovoljan jedan pokret Njegove ruke pa da se sve promeni. On odmah počinje da sve privodi u spokojstvo i svemu daje neočekivan zaokret, jer Bog može da nam podari ne samo ona dobra koja očekujemo i kojima se nadamo, nego može da učini i neuporedivo više i beskonačno bolje.“
Eto u čemu se, dragi moji, krije uzrok naše nesređenosti – ostajući spolja sa Hristom, mi iznutra zaboravljamo na Njega i ne idemo za Njim, nego Njega vodimo za sobom. „Pogledaj, Gospode, i zadivi se mom trudu i podvizima, pa ću učiniti to i to.“
„Ja“, „ja“, „ja.“ „Ja“ nam je zasenilo Hrista. Međutim, ono, naše „ja“, biva iscrpljeno usled sopstvene slabosti, usled nemoći. Hristos nas samo posmatra s nekim prekorom, kao Svoju nepromišljenu decu, dopuštajući nam da se u potpunosti naslađujemo sopstvenom slabošću, kako bismo Mu opet prišli – ali ovoga puta sami.
Zajedno sa apostolom Jakovom, sveti Jovan Zlatousti utvrđuje jedini spasonosni put za nas: „napusti svoje“, „pokori se Bogu“ i u toj pokornosti Bogu suprotstavićeš se đavolu. Tek tada će se ta strašna mračna sila udaljiti od nas. „Ne zbunjuj se, nego svagda i za sve blagodari Gospodu, proslavljaj Ga, prizivaj, moli i padaj na kolena pred Njim; ne uzrujavaj se, čak i kad bi se pred tobom pojavile hiljade briga i pometnji. U burnim okolnostima ne treba da opominjemo Gospoda, čak i kad bi svemu zapretila strašna propast. Jedino On može da vaspostavi pale, da obrati zabludele, da popravi sablažnjene, da grešnike, koji su počinili hiljade prestupa, promeni i preobrazi u pravednike. On nepostojeće čini postojećim, onome što se nikada i nigde nije pojavilo daje postanje, i onda Mu je utoliko lakše da ispravi ono što je bilo i što već odavno jeste.“
Svi mi, koji smo slabi, ali koji nesumnjivo verujemo u Hrista, ne treba da klonemo i da oborimo glave, nego da u pamćenje i srce dozovemo reči koje je Gospod izgovorio apostolu Pavlu: …Dosta ti je blagodat Moja, jer se sila Moja u nemoći pokazuje savršena (2. Kor. 12; 9).
Zar vam sada, prijatelji moji, nije jasno da se mnogo toga sadašnjega događalo i ranije? Danas možda ne vidimo znakove i čuda ali i sada nalazimo dela koja ne zaostaju za čudima i koja predstavljaju očigledne tragove promisla Božijeg n pomoći Božije.
Prema tome, svakome od nas predstoji da tvori dela svog ličnog spasenja. Svakome od nas je dat krst našeg ličnog života i ukazan nam je put. Samo ćeš na tom putu biti koristan i upravo ćeš na njemu tvoriti delo koje je po volji Božijoj a ne po tvojoj ili, što je još gore, po volji demonskoj. Bog nam upravo radi toga daje potrebnu snagu i razumevanje.
Tako na vaša pitanja odgovaraju primeri žitija pravednika Božijih i njihovo učenje. Evo šta je sveti Zlatoust posredstvom svojih pisama poželeo svakom hrišćaninu: „Želim ti takvu utehu koja će ti omogućiti da se nikad ne pomućuješ i da ne plačeš, nego da živiš radosno i spokojno… verom u Boga i nadom u Njega.“
Meni i vama, prijatelji moji, preostalo je samo da se smrću svetog Zlatousta učvrstimo u uverenju da kod Boga nema mrtvih nego da su svi živi, da pravednici svojim krsnim putem i po svojoj slobodnoj volji idu tragom ljubljenog Hrista.
Kada je trideset godina nakon svetiteljeve smrti car Teodosije dozvolio da njegov kivot bude vraćen iz mesta progonstva u prestonicu, svetitelj nije želeo da ispuni carevu volju. Kivot je postao toliko težak da izaslanici nisu mogli da ga pomere sa mesta. Vladar je osetio svoj greh pred pravednikom. Pred usopšim je, kao pred živim, počeo da oplakuje svoje sagrešenje i sagrešenje svoje majke – progonstvo i smrt svetog Zlatousta zbog njene zlobe. Teodosije je napisao pokajničko pismo i poslao ga na svetiteljev grob, preklinjući Zlatoustog da se vrati: „Oprosti mi za delo na koje sam se odvažio, i prekrij ga pokrovom svoje premudrosti. Ti, koji si svakoga učio pokajanju, oprosti meni, pokajniku. Podari nam sebe kao deci oca kojeg ljube, podari nam sebe i svojim dolaskom razveseli one što te ljube… O, najčasniji oče, s mirom dođi među svoje, i svoji će te s ljubavlju primiti.“
Ovo pokajničko pismo položili su u svetiteljev kivot i odslužili svenoćno bdenje. Kivot je nakon toga postao lagan. Tako je sveti Zlatoust odgovorio na pokajanje. Prema svetiteljevom blagovoljenju, svete mošti su se vratile u Konstantinopolj. Kao blistanje slave svetog Zlatousta, iz njegovog kivota su se dogodila mnoga čudesa. Jedno od njih nikako ne smemo prećutati. Podsetimo se da kivot carice Evdoksije, uzročnice svetiteljevih stradanja, koja je još za života bila kažnjena teškom i strašnom bolešću, nikako nije mogao da se smiri i da se stalno tresao. Međutim, i ovaj kivot se tada umirio. I majka je, sinovljevom molitvom, dobila oproštaj od svetitelja.
I evo, prijatelji moji, zajedno smo došli do suštine današnjeg praznika: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt. 10; 22), i spašće mnoge, dodaćemo mi, i to ne bez osnove.
Trideset godina posle svog mučeničkog okončanja u izgnanstvu, sveti Jovan Zlatousti se svojim moštima vratio na patrijaršijski presto. Njegov kivot bio je postavljen u crkvu. Kada je služajši patrijarh otvorio kivot, pokazalo se da je telo svetog Jovana Zlatoustog ostalo netruležno. Zadivljen ovim čudom, narod je uzviknuo: „Primi presto svoj, sveti oče!“ Dogodilo se još jedno zadivljujuće čudo: svetitelj je otvorio usta, koja je smrt zatvorila, i njegova ruka se podigla za poslednji arhipastirski blagoslov. Uistinu hrišćanska ljubav svetitelja – mučenika je i nakon groba svima podarila oproštaj – i onima koji su ga ljubili i onima što su ga progonili, izričući poslednju želju: „Mir svima!“
Mir svima, koji idu tragom Hristovim, od sada i do veka. Amin.
 
27 januara (9 februara) 1991. godine

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *