NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U NEDELJU PRED BOŽIĆ, U NEDELJU SVETIH OTACA
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Prijatelji moji, proći će svega nekoliko dana, pa ćemo videti i osetiti kako našu svakidašnjicu preobražava svetlost velikog praznika Roždestva Hristovog. Crkva će objaviti da se rođenjem Hristovim svetu javila svetlost razuma. Vreme i večnost, Bog i čovek, sjedinili su se na dan roždestva Hristovog u jedinstveni životni tok radi čovekovog spasenja.
Ovaj dan je toliko veliki da je sveta Crkva četrdesetodnevnim postom i petodnevnim pretpraznovanjem odredila dugotrajnu pripremu za njega. Pet dana pre ovog praznika, crkvene himne su već prožete predosećanjem predstojećeg prazničnog likovanja.
Ovaj dan je toliko veliki zbog toga, što se u njemu ispunilo najveće obećanje Božije, dato ljudima o budućem Spasitelju sveta. U pretpraznične dane se pominje sve, što je prethodilo velikom događaju javljanja Boga u telu i na zemlji.
Čovečanstvo se za Spasiteljevo rođenje pripremalo još od Adamovih vremena. Dobivši u raju kaznu zbog prestupa, čovečanstvo, ovaploćeno u Adamu, dobilo je i obećanje o velikom događaju koji će se jednom desiti, kada će seme žene satrti glavu zmije, a čovek ponovo pronaći izgubljeni raj.
Dve poslednje pretpraznične nedelje sveta Crkva molitveno pominje svete praoce i oce – pravednike Starog Zaveta, koji su, dobivši obećanje o Iskupitelju koji dolazi, trepljivo, trudoljubivo i neprestano išli Njemu u susret, postajući saučesnici u velikom delu spasenja sveta. Nisu danas u Svetom Evanđelju uzaludno bila nabrojana ona imena koja čine rodoslov Spasitelja sveta – Hrista. Apostolska poslanica nam je razotkrila osnovu njihovog bogougodnog života – podvig vere.
Prema rečima apostola, nećemo imati vremena da navedemo sve primere velikih dela vere koja su rodila i odgajila jedinu Presvetu MajkuDjevu, Koja je u Sebe primila Nesmestivog Hrista Boga.
Nama danas, prijatelji moji, nije važno samo da saslušamo spisak imena koja su se čula u Svetom Evanđelju, nego da iza svakog imena vidimo život čoveka sa njegovim vrlinama i podvizima, zbog kojih je udostojen nepropadljive slave i ušao u istoriju sveta kao dobri poslenik. Samo ako to tako doživimo, postaće nam očigledno da se veličina ljudskog života određuje merom izvršavanja volje Božije.
Svet je veličao mnogo imena, ali je proteklo vreme i „nestade sećanje na njih“. Neka imena su potpuno su nestala iz sećanja, kao da ih nije ni bilo a druga, nekada velika, Bog danas stavlja kao primer velikog i dubokog pada. Međutim, neka imena, koja su bila zaboravljena, a ponekad i ismejana, Bog vaskrsava i postavlja na svećnjak, kako bi njihovim svetonosnim životom obasjavao put onih što putuju žitejskim morem. Na taj način, živi večno sećanje na one koji su Bogu poslužili verom, koji su poslužili delu spasenja sveta.
Danas me, prijatelji moji, poučenost životom starozavetnih pravednika navodi da sa vama govorim o veri. Naime, njihova veličina određena je samo verom, upravo živom i delatnom verom. Bez vere se ne može ugoditi Bogu. Obratite pažnju na to, dragi moji, da je njima bilo neuporedivo teže da veruju nego nama: njihova vera se hranila samo obećanjima Božijim, a nama svetli veliko delo iskupljenja koje se već savršilo u svetu.
Ako se pažljivo zagledamo u život i veru pravednika Starog Zaveta, neće nam biti teško da procenimo sebe i svoj život, da odgovorimo na pitanje: „Da li živimo u veri? Idemo li tragom pravednika?“ Neka nam njihov primer podari mudrosti na životnom putu, neka njihova vera i nas nauči veri u Boga.
Dragi moji, još od postanja sveta sve ostaje kao što je i bilo: čovek neminovno mora da izabere jednu od tri volje – ili volju Božiju, ili volju đavolsku, ili pak svoju volju. Iskušenja od sveta, tela i đavola prate svakog čoveka koji se rodio. Ako obratimo pažnju na ono što nam je poznato o pravednicima, shvatićemo kako su se i čime oni rukovodili u životu, a postaćemo svesni i onoga, čime se mi rukovodimo u životu.
Ako se pažljivo zagledamo u život i istoriju naroda, neminovno ćemo, hteli mi to ili ne, morati da zaključimo: čovek je bio, jeste i biće gost i došljak na zemlji. Šta je to u ovom životu što nam neosporno i bezuslovno pripada kao naša svojina? Mi nemamo ništa svoje, jer lopovi potkopavaju i kradu, stihije vladaju nad svim pa i nad nama, ni u šta ne možemo biti sigurni. Sutrašnji dan će doći kao lopov i promeniti sve na čemu se danas temeljimo. Budućnost nam je tamna i nepoznata. Takva je sudbina svakog čoveka na zemlji.
Tako je bilo i sa pravednicima. Međutim, razlika je u tome što su oni nepokolebivom verom u Boga prihvatili svoju sudbinu kao zakon Božiji i prošli kroz život predavši se u ruke Božije, idući za Njim bez mudrovanja, ma gde da ih je On vodio, nesumnjivo verujući da za Boga ne postoji ništa nepoznato, ništa tamno. Zbog toga su primili vence pravednosti, satkane od vere, stradanja, nesreća i progona, i kroz sva iskušenja su prošli bez protivljenja, bez roptanja. Navešću nekoliko primera koji potvrđuju moje reči.
Verom saznajemo da su svetovi sazdani rečju Božijom, tako da je vidljivo postalo iz nevidljivoga (Jevr. 11, 3). U svojoj bogonadahnutoj knjizi Postanja veliki praotac, prorok Mojsej, objavljuje celom čovečanstvu veliku tajnu stvaranja sveta i obznanjuje sve, kao da je sam prisustvovao njegovom stvaranju i sve video svojim očima. Čisti i pravedni su bespogovorno primili otkrovenje Božije, jer su bili jaki u veri. Međutim, ljudskom umu su bila potrebna mnoga hiljadugodišta da bi razumeo ono što je Mojsej video očima vere i bogovidnim razumom. Kada čitaš Knjigu Postanja zadivljuješ se i padaš na kolena, priklanjajući srce pred Bogom Koji je veri slabog čoveka dao takvu silu i vlast.
Evo još jednog primera velike vere. Sveti pravedni Avraam bio je slavan i bogat i zemaljskim bogatstvom i verom. On je živeo u svom plemenu, na svojoj zemlji i u potpunom blagostanju. Međutim, javio se Gospod i zapovedio mu da ode iz zemlje na kojoj je navikao da živi, gde je sve bilo dobro, da ostavi sve drago i rođeno, da napusti ono, u šta je Avraam bio ukorenjen.
A kuda da ode? Gospod to ne govori, nego samo obećava da će pokazati obećanu zemlju, i da će dati da njome vlada tek njegovo potomstvo a ne i sam Avraam. Avraam nije ni pomislio svoje, nije se oglušio, nego je ustao i pošao neznano kuda, ne znajući šta ga očekuje u budućnosti. Avraam nije iznemogao u veri i kao nagradu za vernost začuo je obećanje, reč Božiju: Učiniću od tebe velik narod… u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji (1 Mojs. 12, 23). To je samo jedan primer iz Avraamovog života.
A kakvu je tek snagu vere i poverenja u Boga morao imati pravednik da bi na žrtvu prineo svog sina Isaaka, u kojem mu je Bog obećao veličinu čitavog roda! Trebalo je da Avraam prinese na žrtvu onoga u kojem je bila skrivena sva nada njegovog života i sav oslonac njegove vere. On je, međutim, bio spreman da i to učini. On nije dopustio svojim pomislima i umu da se pobune protiv Božije zapovesti. Podigao je ruku na svog sina da bi ga prineo na žrtvu Bogu ali je Gospod, videvši vernost Svog sluge, zadržao njegovu ruku.
Ispunila su se sva Božija obećanja Avraamu. Njegova vera nije bila posramljena, iako on, dok je živeo na zemlji, nije to video. Gospod ga je nazvao ocem svih verujućih. Svi istinski vernici su se začinjali u njemu i postali njegova čeda po veri.
Da li i mi tako verujemo? Da li smo i mi sposobni za veru-podvig, kada je vera osnov svega nemu se nadamo – potvrda stvari nevidljivih (Jevr. 11, 1)?
Koliko se još primera može naći u životu starozavetnih pravednika, da bismo ih prihvatili kao praobraz našeg sadašnjeg života! Bilo je u njihovim životima i dana blagostanja, kada ih je Gospod obogaćivao zemaljskim dobrima. Međutim, te dane su smenjivali drugačiji, kada je u vatri plamenih iskušenja vera pravednika blistala sjajnije od zlata. I dane blagostanja i dane ispitivanja slala je ista desnica – desnica Božija, pravedna i nepokolebivo verna, koja savršava spasenje na zemlji.
Da su vera u Boga i oni koji veruju u Boga svagda izloženi surovim progonima i proterivanjima, kao i to, da je vera podvig, otkrili su nam starozavetni pravednici i potvrdili apostoli i svi sveti hrišćanskih vremena. Sve do dana današnjeg, verujući ljudi nose ovaj neosporni dokaz istinitosti svoje vere.
Istinski pravednici su i u starozavetnim vremenima bili izloženi progonima i proterivanjima. Sveti prorok Ilija je snagom svoje molitve vaskrsao mrtvaca, iako je on sam bio prinuđen da se u pećinama zemaljskim krije od progonitelja i smrti. Zbog vere su ubijeni Eleazar i sedam mladića Makavejaca, zajedno sa svojom majkom Solomonijom, jer nisu želeli da se od mučenja i od same smrti izbave po cenu odricanja od vere.
U istinskim vernicima, strah Božiji bio je jači od ljudskog straha Njih je nadahnjivalo obećanje boljega – slavnog i blaženog vaskrsenja koje vodi u Carstvo Nebesko. U očima Božijim takvi stradalnici vere bili su vredniji od celog sveta.
U usta svetog proroka Gospod je položio velika proročka obećanja o rođenju Spasitelja Hrista i o Njegovim krsnim stradanjima: Eto, Djevojka će zatrudnjeti i rodiće Sina, i nadjenuće Mu ime Emanuilo (Isa. 7,14). Ovaj prorok je budućnost opisao tako da se čini da on ne predskazuje, nego da izlaže istoriju minulih vremena. Prorok Isaija, veliki među velikima, pokazao je podvig stradanja i vere, jer su ga zbog razobličavanja cara prerezali testerom za drva.
Neke pravednike vere Bog je čuvao od nesreća, a nekima je radi ispitivanja dopustio da podnesu različite nesreće, patnje i bolove. Prema rečima sv. Jovana Zlatoustog, „i jedno i drugo su čuda vere: i to što ona (vera) čini velika dela i to što trpi velike nedaće“.
Nijedan starozavetni pravednik, koji je poslužio delu spase№a sveta, nije dobio obećano, jer je posle smrti sišao u zemaljsku preispodnju. Oni su, međutim, izvršili svoje veliko delo: pripremili su svet za ispunjenje Božijeg obećanja, prineli su Bogu dar od roda ljudskog – MajkuDjevu.
Svi su oni živeli velikom verom, očekujući spasenje naroda.
Mi živimo u vreme ispunjenih obećanja.
Međutim, jedno obećanje i mi primamo verom – obećanje da je Bog za sve zemnorodne ljude i za čitav svet odredio vreme kada će pravednici Starog i Novog Zaveta dobiti Carstvo Nebesko koje im je obećano – savršenu nagradu za svoju veru i za vrlinski život, i da će grešnici dobiti večnu muku, na dan velikog i Strašnog suda Gospodnjeg.
Prema tome, dragi moji, prijatelji moji, učimo se veri. Ona nas uči da prinosimo Bogu žrtvu ljubavi i da sav život, i u radosti i u nesreći, predajemo Bogu. Ona nas uči da primimo i čuvamo Božija otkrovenja i Božija obećanja. Ona će nas strahom Božijim ograditi od potopa zla i nepoštenja koje zapljuskuje svet. Vera će postati naša spasonosna lađa, u kojoj će Krmanoš biti Sam Gospod, i On će nas dovesti do vrata pravednosti. Iščeznuće strah s kojim gledamo na sutrašnji dan: šta nam znači on – taj sutrašnji dan, ako je onome ko veruje u Boga i živi u Bogu obećana večnost?
Verujmo Bogu veromživom i jakom, a Bogje jedan isti u sva vremena. I kao što nije bila uzaludna vera starozavetnih pravednika, tako se i vera pravednika Novog Zaveta utvrđuje od vremena Spasiteljevog dolaska do naših dana.
Uznoseći molitveni pomen starozavetnim pravednicima koji su očekivali Rođenje Hristovo i pravednicima koji su živeli posle ispunjenja obećanja, sveta Crkva priziva nas, koji sada živimo po veri: „Priđite svi, da bismo Roždestvo Hristovo uistinu pretpraznovali… Zaigrajte, gore i bregovi, likujte, proroci bogoglasni, zapljeskajte, ljudi i narodi, jer nam se približi svespasenje i prosvetljenje, rađajući se u gradu Vitlejemu. Postarajmo se da Ga sretnemo čistim očima i čistim delima“ (1. pesma pretprazničkog kanona).
„Pripremi se, Vitlejeme, i svima se otvori, Edeme, ukrasi se, Efrato, jer u pećini od Djeve procveta Drvo života; iz Njene utrobe javi se duhovni raj, i u njemu je božanstveni zasad: ako od Njega budemo jeli, bićemo živi i nećemo umreti kao Adam. Hristos se rađa da vaspostavi prethodno pali lik“ (pretpraznički tropar). Amin.
21. deiembar 1992. godine (3. januar 1993. godine)

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *