NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
6. Druga strana ljudskog života: duševni život, i tri njegove glavne funkcije. Prva funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije razuma i prazno lutanje misli.
 
Ulazili ste unutar sebe; uđimo ponovo. Pogledajte samo kakvo tamo mnoštvo različitih uticaja i kretanja postoji. Čas jedno, čas drugo, čas ulazi, čas izlazi, čas se prima, čas se odbacuje, nastaje i preoblikuje se. Jer duša se neprestano kreće i nije u stanju da stoji na jednom mestu. Ako pogledamo dušu u celini, ništa nećemo razabrati – njena dejstva prvo treba razvrstati, pa tek onda svaku vrstu dejstva posmatrati posebno. Još davno smo razmotrili sva dejstva duše i razgraničili tri vrste dejstava – misli, želje i čula, nazvavši svaki posebnom stranom duše – umnom, voljnom i čulnom. Uzmimo sada tu podelu i počnimo sa razmatranjem svake strane.
Umna strana. Ako je u nama primetna pometenost, ona najviše prostora ima u mislima, dok se želje i čula već pometu pod dejstvom misli. Ali u razredu misli ne kreće se sve u neredu; i tu postoji niz ozbiljnih poslova. Oni zapravo i čine stvarni duševni život kada su misli u pitanju. Evo tih poslova:
Čim ste pomoću svojih čula primetili nešto spolja, ili ste čuli o tome priču drugih – da su oni primetili svojim čulima – istoga časa sve to mašta zamišlja i pamćenje pamti. I u dušu ništa ne može da uđe mimo mašte i pamćenja. I naredna umna delatnost oslanja se na maštu i pamćenje. Što pamćenje nije sačuvalo, to ne možeš ni da zamisliš, pa o tome nećeš ni razmišljati. Događa se da se misli rađaju pravo iz duše, ali i one se istoga časa oblače u sliku. Tako da je umna strana duše sva slikovita.
Ali mašta i pamćenje samo pribavljaju i čuvaju materijal za misli. Same pak kretnje misli ishode iz duše i vladaju se po njenim zakonima. Prisetite se kako Vaš mlađi brat, kada vidi neku novu stvar odmah se obrati Vama ili drugima sa pitanjem: „A šta je to? A ko je to napravio? A od čega je to?“ – i neće da se umiri dok mu se ne odgovori na sva ta pitanja i dok ne bude zadovoljan. Misaonost duše započinje upravo sa pojavom ovakvih pitanja. Ona donosi misli kao odgovor na njih, ili prima gotove misli o tome od drugih. Mašta i pamćenje ne misle. Oni su radna snaga, podjarmljeni. Sposobnost duše od koje potiču takva pitanja i koja traži i donosi misli kao odgovor na njih, naziva se razum, i njegova je stvar da rasuđuje, promišlja i pronalazi zahtevana rešenja. Pratite malo sebe i naći ćete da ništa ne činite bez promišljanja i razumevanja. Svaku sitnicu treba razmotriti. Svaku. Ma kako da se to u trenu događalo, svuda se pojavljuje rasuđivanje i kreće se po prethodno označenim pitanjima.
Kada razmišljate, tu još nema određene misli. Određena misao nastaje kada nađete rešenje nekog pitanja. Vaš razum kruži tražeći šta predstavlja neka stvar, otkuda ona, radi čega je i drugo. Kada sami nađete takvo rešenje ili kada ga čujete od drugih pa se saglasite sa njim, obično kažete: „Sad shvatam, nema više šta da se objašnjava, stvar je rešena“. To rešenje donosi mir Vašim mislima u odnosu na predmet koji Vas je zanimao. Tada se Vaš razum okreće drugim predmetima, a misao do koje ste došli pohranjuje se u duševni arhiv – pamćenje, odakle se po potrebi uzima kao pomoć u rešavanju drugih pitanja, ili kao sredstvo za slaganje drugih misli. Ukupnost svih shvatanja koja tako nastanu predstavlja način Vašeg razmišljanja, koji u svakoj prilici pokazujete kroz svoje reči. To je oblast Vašeg znanja, koje ste stekli misaonim naporom. Što ste više pitanja rešili, tim više imate zaokruženih misli ili pojmova o stvarima; što je više takvih pojmova, to je širi krug Vašeg znanja. Na taj način, kao što vidite, iznad Vašeg pamćenja i mašte stoji razum, koji svojim misaonim naporom dobija za Vas određene pojmove ili znanja o stvarima.
Ne polazi nam za rukom da dobijemo odgovor na svako naše pitanje. Veći deo njih ostaje nerešen. Misle, misle i ne smisle ništa određeno. Zašto kažu: možda ovako, a možda i onako. To daje mišljenja i pretpostavke, kojih, u celini uzev, kod nas ima i više nego određenih znanja.
Kada neko, rasuđujući o određenoj vrsti predmeta, sam ili uz pomoć drugih dođe do velikog broja zaokruženih misli i pojmova o njima, a ono što je nerešeno uspe da dopuni zadovoljavajućim mnjenjima ili pretpostavkama, onda, da bi taj krug predmeta mogao da smatra dovoljno poznatim i objašnjenim, sve do čega je došao dovodi u red, logički dosledno izlaže i daje nam nauku o tom predmetima. Nauka je – kruna misaonog rada razuma.
Sve ovo Vam pričam zato da bi Vam bilo jasnije u čemu bi trebalo da se sastoji prirodna, zakonita delatnost naše misaone sile. Ona bi trebalo trudoljubivo da promišlja o onome što joj je još nepoznato kako bi spoznala i to. Veoma malobrojnima dato je da budu naučnici, ne mogu svi ni da se bave naukom, ali da rasuđujemo o stvarima koje nas okružuju kako bismo dobili određen pojam o njima, to je svakome moguće i to svi treba da rade. Time bi zapravo svima trebalo da budu zauzete misaone sile. Koliko – to zavisi od sopstvene snage, ali ona treba uvek da bude zauzeta ozbiljnim delima promišljanja i prosuđivanja stvarnosti. No, šta vidimo kada je naša misaona delatnost u pitanju? Neprekidno kretanje slika i predstava bez ikakvog određenog cilja i reda. Misao ide za mišlju, čas u nizu, čas jedna protiv druge, čas idu napred, čas se vraćaju natrag, čas beže u stranu i ni na čemu se ne zaustavljaju. To nije rasuđivanje nego lutanje i rasejanost misli; reč je dakle o stanju sasvim suprotnom onome kakvo bi trebalo da bude kada je naša misaona sila u pitanju – to bolesno stanje toliko je odomaćeno i zajedničko svima, da nećete naći ni jednog čoveka koji bi postojano mogao da se bavi ozbiljnim misaonim radom, ne podležući rasejanosti i lutanju pomisli koje ga odvlače od suštine stvari i povlače na razne strane. Mi se često zamišljamo. Kakvo je to stanje? Evo kakvo: misao silazi u arhiv pamćenja i pomoću mašte prebira tamo po svim sakupljenim starudijama, prelazeći sa događaja na događaj, prema poznatim zakonima spajanja pojmova, preplićući ono što je bilo sa onim što nije, a često i sa onim što je nemoguće, dok ne dođe k sebi i ne vrati se u stvarnost koja je okružuje. Kažu: zamislio se, udubio se. Udubio se, ali u ispraznost, a ne u ozbiljno prosuđivanje stvari. To je isto kao i maštanje u snu. Pratite sebe pa ćete uvideti da Vam veći deo vremena prolazi upravo u takvom lutanju misli. Ponekad nam čitav dan (nije li to pravilo) ni jedna ozbiljna misao ne padne na um. Molim Vas da na to obratite pažnju i da se pozabavite rešavanjem pitanja: je li u redu da razumno stvorenje postupa na takav način? A ja ću se, međutim, okrenuti drugim oblicima duševne delatnosti.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *