NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
3. Ispraznost i jednostranost svetskog života
 
Kako ste me obradovali Vašim odgovorom! „Ne privlači me, naprotiv – odbija. Nekoliko dana posle toga bila sam kao razbijena, moja duša se mučila: tugovala sam i nisam mogla da se saberem. I jedva sam se nekako povratila“. Zašto to prošli put niste napisali? A meni se učinilo da prećutkivanjem sakrivate strast ili tako nešto. Daj Bože da se takvo osećanje odbojnosti prema svetskom životu i svetskim zabavama zauvek sačuva u Vama. Ali moguće je da vam se to i dopadne. Očigledno, ne možete izbeći dodir sa takvim životom. Drugi put više neće biti tako razorno i uznemirujuće, treći put – još manje, a potom nećete osećati ništa. Kao i sa pićem: posle svake čašice čovek se sve više opušta. Šta osete oni koji dolaze u radionicu za preradu duvana? Štipa ih za oči, curi im nos, ne mogu da dođu do daha. A onima koji tamo rade nije ništa. Pa i ti što dođu, kada malo postoje, već ne žmirkaju toliko, ne kijaju i ne kašlju, a zatim sve te neugodnosti sasvim prestaju. Gledajte da se i sa Vama ne dogodi nešto slično kada su u pitanju okolnosti koje su tako poremetile Vaš mir.
Vi kao da ste preduhitrili moje pitanje pa kažete: „Ne mislim da bih ikada mogla da se pomirim sa takvim životom. Pažljivo posmatram i nalazim da to nije život. Ne umem to da objasnim, ali utvrđujem se u mišljenju da to nije život. Tu ima mnogo živosti, ali života nema. Evo i moja mašina za šivenje stalno je u pokretu, ali to nije život“. Divnu je misao porodila Vaša bistra glavica. Sad za Vaš položaj mogu da kažem da uliva nadu. Samo osećanje nije postojano: ono može da se promeni. Ali kada mu u pomoć dođe razumna misao, onda se ono utvrđuje, i opet, s druge strane, osigurava misao. Zajedno – oni su kao tvrđava. Ali da bi ta tvrđava bila što tvrđa, treba da shvatite zašto zapravo u takvom životu nema života. Ako naši razgovori potraju to će se vremenom potpuno razjasniti. Za sada ću reći samo ovo: u takvom življenju nema pravog života, zato što ono ne obuhvata i ne zadovoljava sve strane ljudskog života, nego samo mali deo, i uz to takav koji stoji na poslednjem mestu, ili tačnije na rubovima života, ne dotičući se njegovog centra. Ljudski život je veoma složen i mnogostran. Postoji u njemu i telesna i duševna i duhovna strana. Svaka ima svoje snage i potrebe i svoje načine njihovog zadovoljavanja. Čovek živi samo onda kada su sve naše sile u pokretu i kada se sve potrebe zadovoljavaju. A kad je kod njega u pokretu samo jedan delić sila i kada se zadovoljava samo deo potreba, onda taj život nije život: baš kao što i vaša šivaća mašina radi kako treba samo kada su svi njeni delovi u pokretu. Ako bude prekinut rad bilo kog dela – mašina je stala: ne živi. Ni čovek ne živi ljudski ako u njemu nije sve u pokretu. Samo što se kod mašine prekid njenog života, đ. kretanja, odmah vidi, a kod čoveka neaktivnost celovitog ljudskog života u njemu, uz delovanje samo jedne njegove strane i zadovoljavanje malobrojnih potreba, uopšte se ne vidi, mada zaista postoji, kao što je stvarna nepokretnost pomenute šivaće mašine. Takav je zakon ljudskog života! Dodajmo i ovo onome o čemu je reč. Koje su sile tu zauzete i koje se potrebe zadovoljavaju? Zauzete su ruke, noge, jezik, oči, uši, miris, dodir, pamet, uobrazilja, fantazija i dovitljivost, uopšte – najniža čovekova strana, ona koja mu je zajednička sa životinjama; i zadovoljava se samo potreba životinjskog života, ili, bolje reći, oni se igraju života, kao što biva sa mladim jaganjcima kada ih isteraju na zelenu poljanu. Osim ovih sila postoje kod čoveka još dva-tri njihova sloja i njihov glavni centar.
Prosudite sada može li takav život biti zaista život? Vaš osećaj rekao Vam je da tu nema života. Ukazaću Vam na glavni razlog zbog čega nema. Možda Vam delovanje tog razloga sada nije tako jasno, ali opšta misao ne može da bude neshvaćena; detalji će se pojasniti vremenom. Jer ja imam nameru da sve što treba redom izvodim iz ustrojstva ljudske prirode. Treba da živimo onako kako nas je stvorio Bog, a kada neko ne živi tako, smelo se može reći da on uopšte ne živi. Molim da se za sada zadovoljite time.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *